Pitanje slobode čoveka jedno je od ključnih pitanja kojim se bave mislioci različitih struka i opredeljenja otkad je čoveka i mišljenja. Mora se priznati da uz sva ograničenja postavljena na rođenju, ograničenja koja donosi fizičko telo kao takvo, zatim ona koja nameću mesto i vreme rođenja, ekonomska situacija roditelja i slično, dete u trenutku rođenja ima nebrojeno više mogućnosti nego što će svojim životom ostvariti. Broj mogućnosti se, iz dana u dan, smanjuje. Naravno,u drugom smislu i povećava, rastom i razvojem određenih sposobnost. Upravo je o tome i reč – do razvoja određenih sposobnosti stiže se odabirom, svesnim odbacivanjem nekih mogućnosti i sposobnosti, a zatim ulaganjem truda, vežbom, učenjem. Taj odabir dugi niz godina vrši roditelj. Primer – svako je od nas u stanju da uvežba pisanje i crtanje ne samo obema rukama, nego i nogama. No, onima koji su se rodili bez ikakvih fizičkih nedostataka, ove veštine su nepotrebne za nesmetano funcionisanje u svetu, sve što je potrebno je pisanje i crtanje jednom rukom. Dete pored crtanja i pisanja, istovremeno, savladava čitav niz drugih, za njega isto komplikovanih veština, kao što su samostalno oblačenje, vezivanje pertli, ponašanje u saobraćaju, samostalno obedovanje, sposobnost za pažljivo praćenje nastave i učestvovanje u traženim aktivnostima u vrtiću ili školi. Sve to traži njegovo stalno angažovanje, kome se ono u izvesnom smislu i opire, jer mu oduzima vreme od igre i zabave. U to ime, roditelj, koji ulaže veliki rad i strpljenje da ga svim tim “veštinama” nauči, neće uvoditi još i dodatne, nepotrebne veštine, kao što je crtanje nogama, pre svega zato, jer te veštine detetu ne mogu obezbediti ni bolje snalaženje, ni izvesnu samostalnost, ni priznanje okoline. Sviranje violine takođe nije aktivnost koja je detetu neophodna za pravilan razvoj i samostalno snalaženje. No, sviranje violine je društveno priznata aktivnost, njome dete sebi može obezbediti divljenje okoline, utoliko će neko od roditelja svom detetu ponuditi violinu u nekom trenutku.
Jedna studija koju sam davno čitala prikazala je ovaj proces trijaže, koji roditelj vrši u detetovo ime, sečenjem grana mladog drveta u cilju jačanja glavnih grana i stabla, dakle u cilju rasta velikog i plodnog drveta. Taj je proces, po autoru studije, neophodno završiti u godinama pre i za vreme adolescentskog perioda.Od mnogo čega zavisi hoće li roditelj svoju odgovornost iskoristiti na način podsticanja većeg broja ne samo korisnih već i oplemenjujućih aktivnosti, ili će, u skladu sa okruženjem kome i dete i roditelj pripadaju, njegov uticaj biti usmeren na ispunjavanje očekivanja koja to okruženje nameće. To umnogome zavisi, dakle, od konformizma kome roditelj podleže ili ne, kao i od spremnosti da svoj mir i komoditet ugrozi u cilju zajedničkog pronalaženja aktivnosti koje dete razvijaju u nekom smeru, ili samo raduju. Dete koje sedi u svojoj sobi pred ekranom kompjutera, čisto, nečujno i što manje vidljivo, svakako je jednostavnije za čuvanje od onog koje je deo dana lupalo košarkaškom loptom po stanu, deo dana mrljalo sto, pod i svoju odeću bojama, a zatim deo dana pokušavalo da savlada lupanje bubnjeva.
Poznata nam je, naravno, i druga krajnost u odnosu na onu koja dete čini nevidljivim i nečujnim stanovnikom svoje sobe (takva deca po pravilu postaju dobri đaci, poštuju pravila, nisu sklona ekscesnim situacijama, tako da postoji čitav niz opravdanja kojima roditelji objašnjavaju razloge zbog kojih je njihovo dete podvrgnuto od malih nogu takvom načinu vaspitavanja; u krajnjoj se liniji to uvek tumači njegovim dobrom, zaštitom njegove sadašnjosti i budućnosti). Ona se ogleda u preteranom roditeljskom nastojanju da do krajnosti razvije detetove talente, ili ga nauči veštinama koje mu mogu postati čak i profesionalno opredeljenje, no u suviše ranim godinama. To dete, ukoliko uspe satima i satima vežbanja da dostigne željeni cilj, biva proglašeno čudom od deteta, i njemu zapravo nije dozvoljeno da odustane od svog talenta i njegovog daljeg razvoja. Dete u takvom grčevitom nastojanju roditelja da ga pre vremena afirmišu i odrede, počinje da liči na dresiranu životinju. Ono ponavlja tražene radnje, svira, bavi se sportom na način profesionalca, uči strane jezike ili recituje pesme pisane za odraslu publiku, ali udeo njegove slobodne volje u svemu tome sveden je na minimum. Uprkos tome šta će roditelj reći o njegovoj sreći i budućnosti, takav način postupanja s detetom samo je način da roditelj sebi zakači još jedan orden, da zadovolji svoju sujetu, jer dete u tako ranim godinama radije isprobava razna područja, uči i veštine za koje nije posebno talentovano, i nema potrebu da za to dobija aplauze i nagrade. To je osobina odraslih, njemu nametnuta, i ono može obavljati tražene zadatke, ali isključivo iz želje da ne razočara one koji stoje između njega i sveta – roditelje.
Okruženje kome porodica pripada ima svoja pravila, i ona u velikoj meri određuju od najmanjih nogu koje će aktivnosti biti poželjne, koje dozvoljene, a koje zabranjene. Bezbroj je primera u životu i literaturi, koja svedoče o potrebi deteta da isproba i drugu stranu. Kraljević teži tome da isproba i ulogu prosjaka, gospodičić iz dobre kuće zavidi detetu baštovana koje ceo dan sa ocem radi u bašti. Budućem bogatom trgovcu, nasledniku firme i bogatstva, recimo mladom Hanu Budenbroku, nije dozvoljeno mnogo toga što je sasvim normalno njegovim vršnjacima. On raste zaštićen, pod nežnim okriljem majke, možda onesposobljen za borbu koja je sastavni deo života odraslih, jer borbi nikada nije izložen. No očuvati firmu, boriti se sa drugim trgovinskim kućama, sa izazovima koje nosi novo, surovije vreme, boriti se, u krajnjem slučaju, za sopstveni život, afirmaciju, boriti se i protiv roditeljske suviše autoritavne figure – sve to zahteva snagu koja se tokom mladih godina mora na određeni način razvijati. Zato nije čudno što prva generacija trgovaca u porodici, ona potekla iz nižih slojeva, navikla na životnu borbu, ima dovoljno snage za tu vrstu okršaja, druga generacija (u ovom primeru to je Tomas Budenbrok) prihvata nametnutu ulogu, i još uvek biva izložena vaspitanju koje podrazumeva i napor i spremnost na borbu, iako su uslovi u kojima se živi povoljniji i izazivaju mladog čoveka da, ako ništa drugo, može da poželi i nešto sasvim suprotno od ponuđenog. Treća generacije, kojoj pripada Hano Budenbrok, već je sasvim udaljena od potrebe za borbom. On dobija rođenjem sve ono za šta su se njegovi preci borili, i to što dobija je namet, to ograničava njegove slobode i razmekšava njegove prirodne nagone za borbu i osvajanje. Udaljen od onih koji se uče borbi na početku puta, okružen odraslima koji suviše ispoljavaju svoj zaštitnički nagon, pritisnut očekivanjima da ponavlja život kakav su živeli već dve generacije pre njega – on se, paradoksalno, nalazi u neslobodnijem položaju nego bilo koji njegov vršnjak iz nižih društvenih slojeva, te svet kao takav u njemu izaziva nelagodu, strah i anksioznost.
A svet je divno i zastrašujuće mesto sa kojim se dete, posredstvom roditelja, postepeno upoznaje. Kod sasvim malog deteta možemo zapaziti fascinaciju svetom, ono je radoznalo, sve mu je zanimljivo, posmatra svet otvorenih. sjajnih očiju. Zaštićeno je, i ne smatra svet opasnim mestom. Pruža ruke nepoznatim ljudima. Na prve povrede, poraze i razočarenja reaguje plačem, i bežanjem u roditeljsko okrilje. Jedna od uloga koju roditelj preuzima na sebe jeste upoznavanje deteta sa drugim licem sveta – svetom kao opasnim mestom. Reacija na takav svet, kod posebno osetljivih priroda, nije jačanje, već još veće zatvaranje i slabljenje. Dakle, jedna od uloga koju roditelj preuzima na sebe jeste osposobljave deteta za život u surovoj stvarnosti. Prihvatanje istine o svetu koji nije samo lep, nego i opasan, zastrašujući, stravičan, u kome postoje smrt, bolest, nesreće i nepravde, jedan je od najtežih zadataka, koji ni odrastao čovek ni dete nikad ne mogu do kraja ispuniti. Dobar čovek se nikad ne pomiri sa svetom – tako otprilike glasi stav mladog, inteligentnog bića u adolescentskom dobu. Biti borac u takvom svetu znači razviti posebnu vrstu neosetljivosti, znači možda i odreći se najboljeg dela svog bića. Braniti sebe u okrutnom svetu često ne znači ništa drugo nego povređivati ili čak uništavati ostala bića, makar ne bila ljudska. Čovekova se civilizacija gradi u borbi sa prirodom. Veliki razvoj nauke, ogromni gradovi, tehnologija, internet, ogromna industrija posvećena čovekovoj udobnosti, ulepšavanju ili zabavi – sve je to plaćeno uništavanjem prirode, ugrožavanjem opstanka raznih životinjskih vrsta, i međusobnim uništavanjem ljudi. Ako bismo pitali dete ili sasvim mladog čoveka da li pristaje na takav raspored i način organizovanja života, koji njegovu udobnost, zdravlje, lepotu, raskoš, gradi na smrti, nesreći, uništenju čitavih vrsta ili naroda, nijedno ne bi pristalo na to. Deca ne mogu da shvate ni ubijanje insekata, čak ni otrovnih, ili samo neugodnih. Dovođenje deteta u situaciju da shvati na kojim se principima gradi sreća nekih, nauštrb mnogih, put je u neprihvatanje sveta, i osudu upućenu precima. Oni koji su njegovoj osudi pre svih i najviše izloženi, opet su roditelji. Dojučerašnji uzori, u trenutku shvatanja principa po kojima svet funkcioniše, roditelji postaju saučesnici u takvom odvijanju događaja. Dete razmišlja ili oseća stvari na ovaj način – ja na to nisam pristao/pristala, ja to ne želim, ja to neću prihvatiti. Moji roditelji su na to pristali, oni to prihvataju, oni sasvim mirno žive u takvom svetu, pomirili su se, ne čine ništa da se stvari promene na bolje. Oni i mene teraju da se pomirim i pristanem, da postanem deo te mašine koja počiva na nesreći i uništavanju.
Primera za takvo neprihvatanje ima mnogo, neki od njih su poznata imena svetske književnosti (kao Kafka,ili Hese, koji su književnu karijeru izgradili uprkos tome što nisu zadovoljili kriterijume postavljene od očeva, dakle uprkos neskladu koji je postojao između njih i sveta grubosti i prihvatanja koji očevi predstavljaju), ili pak književni likovi odavno prerasli u simbole za neprihvatanje nepravednog sveta i njegovog Tvorca, kao što je Ivan Karamazov. Verovatno najpoznatije poglavlje u celokupnoj svetskoj književnosti koje govori o tom neskladu jeste upravo poglavlje velikog romana, „Braće Karamazovih“, poglavlje koje se zove „Pobuna“. Kompletno Kafkino delo, uključujući i tako čudne pripovetke kao što je „Preobražaj“ takođe je pobuna i nepristajanje. Ono što je karakteristično za Kafkino delo i pobunu te vrste jeste i osećaj krivice koju mlad čovek oseća što ne može da zadovolji očekivanja roditelja i sveta. On je svestan svih negativnosti sveta, on ne želi da prihvati takav svet, ne želi da mu pripada, ali nije u stanju ni sasvim da raskine okove koji ga vežu sa roditeljskom kućom, ni da oreol svetinje koji imaju roditelji (čak i kad im se ruga, čak i kad ih mrzi – mržnja je jedna verzija nemoguće ljubavi) zauvek svuče sa njihove glave. Otud potreba da se završi sa neadekvatnim životom (Man, Dostojevski, Hese, mnogi drugi autori, „ubijaju“ neke svoje junake u tim nežnim i određujućim godinama, i to upravo one junake koje su modelovali prema sopstvenom liku), ili da se pronađe neki drugi netipičan način da se izađe iz te klopke.
Literatura starog doba donosi nam jedan drugačiji odnos između očeva i sinova (drugačiji, opet, samo delimično – već u mitovima o postanku sveta imamo sukobe očinske figure i sinovljevske, ubistva i kastracije, podmetanja i borbe za prevlast). U antičkim tragedijama ili epovima u velikoj je meri naglašena ljubav sina prema ocu, kao najviši oblik ljubavi. Junaci se i predstavljaju tako što pored ličnog imena navode ime svog oca, junaka prethodne epohe, sina drugog junaka, potomka nekog velikog imena, možda čak i nekog boga. Najviše što se u životu može postići jeste održavanje dobrog imena koje je otac svojim junaštvom već stekao. Očinska je figura i u drugim kulturama od presudnog značaja. Jakovljevi sinovi, nakon svih borbi i spletki, dobrih i loših godina, ličnih padova i uspona, prilaze Jakovljevoj postelji na kojoj leži otac na samrti, sa jednakim poštovanjem, bez obzira da li su se sami uzdigli na visoke položaje (o tome nam svedoče završne stranice Manovog romana „Josif i njegova braća“). Ocu se i dalje govori „vi“. Otac je, strogi i blagi otac, strašni otac, snažni otac, u nekom smislu figura koja se nalazi između sina i boga (možda se zato sa oče obraćamo i svešteniku i Bogu samom). Otac u starom veku daje blagoslov, a blagoslov je nešto za šta je dovoljna očeva reč, i što zatim neizbrisivo ostaje sinu kom je namenjeno. Otac je taj koji daje život, koji usmerava, hrabri, ali i oprašta. On radi, dakle, isto ono što i Bog, on je predstavnik boga na zemlji.
Šta, onda, zapravo, predstavlja Avram, onaj koji je poveo svog jedinog sina da ga žrtvuje Bogu na planini Moriji; u čemu je njegov paradoks? Literatura koja mi je poznata ukazuje na nekoliko mogućih tumačenja. Prvo je svakako da je poslušnost Bogu iznad svega, te da bezrezervna poslušnost donosi i nagradu. (Neke druge priče iz Starog zaveta ne uveravaju nas u to, recimo ona o Jovu.) Drugo tumačenje, antropološko u nekoj meri, ukazuje na to da se pričom o Avramu i žrtvi koju je Bog ipak u poslednjem trenutku sprečio, oglašava da se treba prestati sa praksom prinošenja ljudskih žrtava. Treće tumačenje dao je Kjerkegor u maestralnoj i nikad do kraja protumačenoj analizi ovog paradoksa, u knjizi “Strah i drhtanje”. Knjiga nas uvodi u Avramovu situaciju, najtežu situaciju u kojoj se ljudsko biće može nalaziti, a to je ona u kojoj se mora odreći najvažnije stvari, života, tuđeg, života jedinog potomka. Pokušaću da ponudim i četvrto tumačenje, ono po kome se svi ljudi koji se nađu pred roditeljstvom, istovremeno nađu i u Avramovoj koži. Sloboda, o kojoj se u ovom tekstu u velikoj meri i radi, ograničena je pre svega smrtnošću čovekovog tela. Fizička smrt, osuđenost na smrt, nešto je sa čime se ljudski razum mora suočiti i pre nego što dođe u sukob sa svim ostalim nepravdama i užasima stvarnosti u kojoj se živi. Roditeljstvo podrazumeva da se zrelo biće, koje se odlučuje na taj korak rađanja novih bića, unapred mora pomiriti sa smrtnošću svoga potomka. A zatim učiniti sve da ga od prerane smrti zaštiti. Avramov paradoks po tom se tumačenju sastoji u tome da je roditelj svestan da je svoje dete, rađajući ga, unapred osudio na buduću, makar i daleku, fizičku smrt. On ga, donoseći ga na svet, već obećava surovom Bogu, jačoj sili, sudbini, prirodi, i znajući da je taj kraj neminovan, ipak se odlučuje na rađanje. U to ime, svaki je čovek, svaki je roditelj, rađanjem već i heroj, i već i, u nekom priličnom naopakom i nategnutom, ali neizbežnom tumačenju, onaj koji žrtvuje svog potomka.
Dete se, ne razumevajući to sasvim, ali osećajući to pri prvom shvatanju sopstvene smrtnosti, nalazi u Isakovoj situaciji. Nesvesno bilo kakve svoje krivice (kao u pesmi “Noć” Vislave Šimborske) ono je osuđeno na smrt, ono oseća da se smrt nad njim nadvila. Makar i daleka, apstraktna smrt. Ko ga nosi u svojoj ruci dok se ono po prvi put upoznaje sa ovom malo je reči strašnom činjenicom? Otac. Avram. On je taj koji ga ne može zaštititi, koji će ga, dakle, predati.
Dosta godina kasnije, isto to dete penjaće se planinom Morijom u jednoj drugoj ulozi, u ulozi Avrama. Jer svom detetu ne može ništa dati ako unapred ne prihvati strašna ograničenja koja su pred njega postavljena. Kako je moguće da je život, ipak, pobednik u toj borbi? Može biti da je u pitanju samo instinkt, isti onaj koji nalaže svakom živom biću da se bori za potomstvo i očuvanje vrste. Čak i da je tako, onaj ko je (bio to Bog ili Priroda) taj instinkt usadio u bića, pokazao je neverovatan nivo preduzimljivosti i mudrosti (u nedostatku boljih reči). No, ne bori li se čovek da prevlada instinkte, da se ponaša u skladu s razumom, da odskoči u odnosu na sva druga, prirodna bića? Kako je moguće da se onda, i pored spoznaja koje Morija sa sobom donosi, život, pogotovo život potomka, smatra najvećom vrednošću koja je uopšte zamisliva? Šta je to čemu se Avram nada, noseći svog sina jedinca ka vrhu stravične planine? Poznato nam je, znamo to iz predanja, znao je to čovek starine a zna i ovaj današnji – obećano mu je da će taj njegov sin, baš on, biti prvi iz koga će nastati veliki narod, na sreću i na ponos. I svaki je Avram, noseći svoj teret, u strahu i drhteći. jedan praotac koji za sobom ostavlja život, ostavlja potencijalno veliki narod u slavu životu.
Митови, књижевност и свакодневни живот. Лепо, корисно и занимљиво. Хвала.