Jadranka Milenković: Ilijada ili Odiseja

Ilijada ili Odiseja? Kastel ili Fernando? Paranoik ili šizofrenik?

Tri pitanja koja naizgled nemaju ništa zajedničko, osim ako, kao početnu premisu, ne usvojimo pretpostavku da se sve može misliti, sve pitati, reći, pa čak i napisati. Kakva opuštajuća, opasna, oslobađajuća i zastrašujuća misao…?

Uostalom, kome bi se takva pitanja uopšte mogla postaviti? Možda bi prirodnije bilo da započnemo sa sledećim sistemom eliminacije:

1. Homer, da ili ne?
2. Sabato, da ili ne?
3. Promišljanje raznih ljudskih psihičkih i psihopatoloških stanja, da ili ne?

Nakon odbacivanja svih onih koji su makar na jedno od postavljenih pitanja odgovorili sa ne, ostaje nam možda neko sa kim možemo nastaviti započeti razgovor. (Zanemarićemo ovaj put razmatranja da li je Homer zaista autor i Ilijade i Odiseje, ili ni Ilijade ni Odiseje, ili je autor jednog ali ne i drugog epa; takva razmatranja nisu od presudnog značaja za dalji razgovor, štaviše pokušaj apsolutne preciznosti, naučne preciznosti, možda  bi morao da uključi i pitanja da li je Sabato bio isti Sabato u trenutku pisanja Tunela i u trenutku pisanja knjige O junacima i grobovima. Zanemarićemo i primedbu da dijagnoze paranoik i šizofrenik sadrže ogroman broj mogućih varijacija. Naime, takve primedbe uvode nas u Funesov paradoks koji rezultira nemogućnošću mišljenja.)

Pretpostavka koja dozvoljava postavljanje takvih pitanja (pojedinačno) zasniva se na tome da je odabrani odgovor u skladu ne samo sa ukusom, nego pre svega sa psihičkim ustrojstvom onog ko se opredeljuje za jednu od ovih ili-ili varijanti. Ne mora to biti strogo opredeljivanje, dovoljno je neko blago naginjanje ka jednom od ponuđenih pravaca. Pretpostavka koja dozvoljava da se sva tri pitanja postave odjednom, zasniva se na tome da će upitani koji na prvo pitanje odgovori sa „Ilijada“, na drugo odgovoriti sa „Kastel“…

Doduše, teško je odgovarati na takva pitanja. Na prvo, gotovo najlakše. Misaona igra pobuđena je zapravo jednom primedbom, sasvim uzgrednom, koja glasi: „Ne znam zašto, ali meni se Odiseja daleko više sviđa nego Ilijada“.

Dakle, možda je prvo pitanje i najinteresantnije; naime, opredeljujemo se između dve stvari koje su nesumnjive vrednosti, dokazane vekovnim opstankom, svežinom koju su zadržale, bliskošću koju osećamo sa glavnim junacima i njihovim preživljavanjima iako nas od njih deli, koliko? Više hiljada godina? Kako god da odgovorimo na postavljeno pitanje, ne možemo pogrešiti: dobra je Ilijada, dobra je i Odiseja; u pitanju su možda nijanse, stvar ukusa, ali se odgovorom nećemo deklarisati ni kao neznalice, ni kao ljudi bez ukusa, niti ćemo njime odati neke svoje skrivene impulse, a kamoli čitav svoj sistem mapa, prečica, odluka, tajnih prolaza, zazidanih nedostataka, zamaskiranih zavisnosti…

Ilijada ili Odiseja? Naravno, nakon što odgovorimo na ovo „nevino“ pitanje, tu se možemo i zaustaviti. Ali, ako se opredelimo za dalju igru, suočavamo se sa neprijatnijim pitanjem – pitanjem „Kastel ili Fernando?“ Umesto da biramo između dve dokazane vrednosti, imamo dva književna lika, pomalo slična i beskrajno različita, sa kojima nam je gotovo sve vreme veoma lako da se poistovetimo (jer nam je mnogo od onoga što misle, govore ili osećaju veoma blisko i poznato, to smo u stvari mi), a onda, u jednom momentu odlučujemo da se od njih distanciramo, uviđajući da otpor koji osećaju prema svemu što ih okružuje i što se smatra normalnim, prihvatljivim, uobičajenim, počinje da prelazi granicu, utiče na njihovo ponašanje na nedopustiv način, nagoni ih na zločinačko, nemoralno, neprihvatljivo ponašanje za koje ne osećaju ni najmanju grižu savesti, a mi se od njih strahovito razlikujemo.

Možda je ipak bolje da se vratimo na početak pa da pre postavljanja pitanja ponešto kažemo o tome šta je šta, ili bar šta pod čim podrazumevamo. (Iz opreznosti  se ograđujem, jer neukusno i prilično pretenciozno zvuči kad autor bilo kakvog prikaza, ili tek pitanja, hipoteze ili eksperimenta započinje svoje razmatranje time što navodi nepobitne činjenice od kojih polazi. Sve se možda može reći, sve misliti, ili napisati, može se sve dovesti u pitanje ili u neku vezu, ali se isto tako sve može i opovrgnuti. Svest o tome nije relativizacija svih vrednosti i istina, već oprez, poštovanje sagovornika, i stalni podsticaj na dalje istraživanje.)

Dakle, šta pod čim podrazumevamo?

Ilijada: Ep koji veliča junaštvo, zajedništvo, slika nam ogromne mase ljudi sličnih nama koji, predvođeni jednom zakletvom, istim principima, poštovanjem istih (božanskih? ljudskih? dobrih? zastarelih?) prav(il)a, pokušavaju da što poštenije odžive, ostave trag, izvrdaju ili se prepuste volji bogova, doprinesu opštem dobru ili se prepuste lakoći postojanja unutar mase, uz dozvoljavanje velikom inkvizitoru (recimo Agamemnonu, Nestoru ili pak Odiseju) da vuče konce. Ep o strastvenom, mladom Ahilu koji  postavlja svoje uslove da bi se borio, pun nezaustavljive snage, rušeći autoritet starijeg, pokušavajući da mu ospori prvenstvo svestan uloge koja mu kao najboljem junaku pripada. Ili ep o najvećem i najtragičnijem junaku svetske književnosti, prototipu tragičnih junaka, unapred svesnih svoje pogibije, prototipu možda čak i svesne žrtve, smislene ili uzaludne.  Ili  o tome kako prijateljstvo, odanost, požrtvovanje i upornost, zajedništvo pre svega, čine svu veličanstvenost, poništavaju svu krhkost ljudskog života, ostavljaju i bogove „bez daha“ (iako je njihova sumnjiva uloga u čitavoj ujdurmi više nego očigledna). Možda ep o tome kako su i bogovi zanemeli pred onim šta može biti (ne nužno šta jeste) čovek, smrtno biće, marioneta kojom oni upravljaju, a koja ih opet, iznova, iznenađuje.

Kako bismo ga opisali kad bismo morali da upotrebimo što manje reči? Uzaludnost i veličanstvenost? Veličanstvenost uprkos….?

Možda u Ilijadi dolazi do izražaja ona prirodnost  koju zapažamo ili bar zamišljamo kod antičkog čoveka, u njegovim odnosima sa božanskim i njegovom odnosu prema zajednici. U poređenju s tim, današnjeg čoveka „uče“ odnosu prema tim istim vrednostima, neprikosnovenostima, suštinama… Ni traga od prirodnosti, sve se dovodi u pitanje. Ko je kriv što smo se toliko odmakli?

Ilijada otvara i mnoga druga pitanja. Ko je, na kraju krajeva, tu pobedio? Ko je tu dobar, i ko je zao?  Grčki pevač ne upada u zamku u koju su posle njega upadali ne samo političari, već i oni koji sebe smatraju kulturnim radnicima, naučnicima ili humanistima. On se ne opredeljuje. Ne opisuje nam kako su s jedne strane zida oko Troje ljudi bili ovakvi, a s druge strane, unutar zida sasvim drugačiji, možda čak i neljudi.

Tek kad je takvo shvatanje počelo (kad je zapravo počelo?) da biva servirano, a zatim i prihvatano od strane čitavih grupa ljudi i čitavih naroda, tek tad su ljudi sa jedne strane zaista počinjali da se ponašaju kao neljudi, zatim sa druge, i otad gotovo da je nemoguće zaustaviti taj proces.

Sve ovo rečeno o Ilijadi u prethodnim redovima više je u obliku pitanja nego odgovora, jer je tek poziv učesniku u ovoj misaonoj igri da služeći se tim navedenim mogućnostima ili osporavajući ih, donese neki svoj sud, bez namere da ga usmerimo ka nečemu. Zapravo su odgovori suvišni, sve je u pitanju.

Ako je Ilijada nešto od svega toga, šta je Odiseja? Ili, šta nam simbolizuje Odisejev lik?

Možda može biti shvaćena kao priča o lutanju? Lutanju bez cilja, ili pokušaju povratka? Koliko ćemo verovati mudrome Odiseju, Divovome čedu, da je on zaista želeo da se vrati kući? Upoznavši Odiseja čak i bolje na stranicama Ilijade nego Odiseje, videli smo da njegova mudrost nije od iste vrste kao recimo Nestorova (mudrost bogatog iskustva koja se drži tradicije i zakona postavljenih iznad svega, pa čak i olimpskih bogova). Odisejev razum kao da ne prihvata nikakva ograničenja, njegova radoznalost ne uključuje emocije, on je inovator i predlagač večito novih rešenja koja u sebe uključuju samo zdravorazumsko promišljanje uzroka i posledica u ljudskim poslovima i relacijama, a odbacuju stara verovanja kao nešto što smeta da se ostvare sva ona očekivanja sasvim primerena svemu ljudskom. Odisej se ne plaši da pokuša da zavara, samim tim i pobedi bogove. (I neki drugi junaci su nasrtali na bogove, ali neskriveno, prsa u prsa, no drugačiji je naš Odisej; taj zastane, dobro razmisli, ne preza ni od čega, kao da je došao iz budućnosti, iz dvadesetog veka recimo, i to njegove druge polovine.)

U svakom slučaju, za razliku od Ilijade koja prati čitave vojske vođene određenim idejama, zakonima, zakletvama, i samim tim prati odnose koji su u takvim situacijama neizbežni, Odiseja prati put jednog čoveka, individualca, onog koji čak i kada je prisilno deo neke grupe, nikad ne pripada ni jednoj čitavim svojim bićem. Zanimljivo je razmotriti razliku  između Ahila i Odiseja koju uočavamo još na samom početku, dok se na Troju nije ni krenulo. Ahil izgara da krene u rat, iako je prevarom (Tetidinom) nateran na zakletvu koja ga u tome sprečava. Zna za proročanstvo da se iz tog rata neće vratiti. Ipak polazi. Odisej, vezan zakletvom (čiji je možda i idejni tvorac) pokušava da izbegne odlazak u rat. Glumi ludilo, mada zna da će se (nakon mnogo godina) vratiti kući. Na povratku, nakon što je proživeo nekoliko različitih života, bivajući uvek neko drugi (jer ako nekoliko godina provedemo na jednom ostrvu sa jednom ženom, sa jednim narodom, poštujući određene običaje i određena pravila, hteli ili ne hteli, tu stičemo i određeni identitet koji se opet menja na nekom drugom mestu, sa nekim drugim ljudima; to je pitanje opstanka, čovekova veština prilagođavanja koja ga na neki način štiti), vraćajući se i upadajući u nove nevolje sa lakoćom u trenutku uzima bilo čije ime, svojata bilo čije roditelje, prošlost, sećanja, emocije, do te mere uverljivo da ga u tome ni najrođeniji ne mogu raskrinkati. Jednu od takvih priča on u trenutku saopštava i boginji zaštitnici, ne znajući da je ona pred njim.

Njegovoj lukavosti ipak se svi dive, niko je ne osuđuje i ne naziva pogrdnim imenima, niko o njoj ne govori koristeći reč – prevara.

Nesumnjivo, Ahilejeva strast može biti razorna stvar, naneti mnogo štete. Svedoci smo, kroz istoriju, koliko ta nekanalisana energija, ta eksplozivnost stavljena na nečiju stranu, u službu nečega ili nekoga, gotovo nikad nije sredstvo koje donosi nešto dobro, koje miri ili pokreće istorijski točak prema napred, ako je uopšte moguće utvrditi šta je napred a šta nazad u tom kretanju.

Isto pitanje postavlja se i kad analiziramo onu silu koju nam antički pesnik prikazuje oličenu u drugom velikom junaku – razum Odisejev, hladan, odmeren, sveprožimajući. Može i to biti razorna stvar. Problem koji se ovde postavlja kad razmišljamo o  stavljanju u službu nečega ili nekoga pre će biti – stavlja li se takav zaista u  ičiju službu, pod nečiju zastavu?

Odiseja se završava u trenutku kada se, posle pobijanja prosaca i nemira koje to izaziva u gradu, posredstvom božanstava uspostavlja dugo očekivani mir. Odisej nam nagoveštava da ga očekuju još neka iskušenja (zarad iskupljenja za dela kojima je povredio neke od bogova). No, i to će proći. Bilo bi zanimljivo znati šta on radi, ili još bolje – šta misli nakon svega? Promišlja li godine lutanja?

(U trenutku dok ovo ispisujem prolazi mi kroz glavu pitanje koje verovatno nema nikakve veze sa temom o kojoj se govori – „Šta misli pukovnik Buendija nakon što se vrati kući?“Ispisujem ga, držeći se svog stava da je sve moguće reći i napisati.)

Nikako ne želim da kažem da je lako odabrati pod koju će se zastavu stati, od onog trenutka kad je to prestalo da bude prirodno, da se dobija kao nalog samim rođenjem u određenoj zajednici, u okrilju određenih božanstava, od onog trenutka kad je granica probijena i postavljeno pitanje – zašto? Zašto biti lojalan toj zajednici, toj priči, tom božanstvu, ako ta lojalnost podrazumeva nipodaštavanje i uništavanje Drugog koji isto tako bezrezervno veruje u svoje bogove i svoju zajednicu (a pitanje je opravdano, i valjda rezultat jednog sasvim normalnog i očekivanog duhovnog razvoja).

Onaj prvi, koji unapred zna odgovor na pitanje pod koju zastavu treba da stane, pati od okoštalosti svojih shvatanja, nedostatka kritičke svesti. Može biti opasan, jer bez razmišljanja vodi bilo koji rat, bilo kakav krstaški pohod, ili inkvizitorski poduhvat, ako mu takav nalog prosleđuje njegova zajednica. On može biti i  fašista, ili komunista, ali možda i pravi vernik, posvećenik nekoj velikoj ideji, ako je tako nešto moguće… Onaj drugi, koji ne zna uz koga i šta da stane, pati od neutemeljenosti svojih shvatanja, može stati bilo gde ili nigde, voditi iz ličnog interesa bilo kakav rat, ili ga podsticati, pomagati, pravdati,  ili iz ličnog interesa brinuti samo o ličnom interesu, ne prezajući pri tom  ni od čega, živeći život bez sadržaja, kao zadovoljna ili još gore večito nezadovoljna gnjida… A možda ga upravo ta njegova neopredeljenost može sačuvati od vođenja pogrešnih ratova, zastupanja pogrešnih ideja, možda ga neprekidna sklonost ka promišljanju i analizi, lutalačka priroda i neiscrpna radoznalost (zbog koje će biti vezan za jarbol ali neće dozvoliti sebi da ne čuje pesmu sirena) na kraju vodi pravoj istini koju oni strastveniji, sa zastavama u rukama nikad neće spoznati?

Postoji li neka treća varijanta ili smo osuđeni da naginjemo ka jednoj od ove dve krajnosti? Ili nas opet te krajnosti mogu načiniti junacima, dok je sve ono između ostavljeno mediokritetima?

Suviše pitanja na koja nismo u stanju da damo odgovor, i zato se upuštamo u ovakve misaone igre, u nadi da je to jedan od načina da makar promislimo, što je moguće šire i sveobuhvatnije, neke najdublje porive kod čoveka, i neke najčešće zamke koje mu pripadnost zajednici postavlja.

Drugo pitanje, ono „Kastel ili Fernando“ takođe traži da prvo definišemo šta zapravo mislimo o pomenutim junacima Sabatovih romana, u koju svrhu ih izvlačimo iz konteksta romana, šta njima pokušavamo da simboliziramo. Veoma je nezgodno predlagati čitaocu da se opredeli na koju će stranu, kad je svakom ko je čitao Tunel ili O junacima i grobovima poznato da su pomenuti junaci ljudi čiji se um pomračuje iako nam na samom početku, a možda i do kraja izgledaju kao da smo im pozajmili veliki broj sopstvenih misli i doživljaja sveta.

Ali, Kastel i Fernando su beskrajno različiti. Kastel je slikar povučen u svoj atelje i bez velike potrebe da učestvuje u predstavama koje se stvaraju oko umetnosti, nesposoban i nezainteresovan da lične doživljaje predstavi i upotrebi u svrhu  napredovanja, rasta popularnosti, bilo čega što nema direktne veze sa umetničkim izrazom, a ima sa sujetom, sa pozornicom, sa aplauzima. Mogli bismo reći – ukopan. I to nije slučajno izabrana reč, već najprikladnija. Ukopan u temelj sačinjen od pre svega veoma poštenog odnosa prema onome što radi, i drugima koji u tome na određen način učestvuju –jer čim čovek izbegava da ulazi u „igre“ koje se nameću svuda, u privatnim i poslovnim odnosima, on ima čistiji i pošteniji stav i prema sebi i prema drugima. Nevolja je samo u  tome što ubrzo uviđa da onda ne može imati nikakav odnos, ni privatni ni poslovni. Jer nijedan ne može biti u potpunosti očišćen od interesa, igara, nametanja moći, manipulacije. Čak i najpošteniji odnosi imaju to u sebi (Sabato to sjajno ilustruje navodeći Kastelovo razočarenje činjenicom da je tragove sujete pronašao čak i kod majke, iako je ona ostala biće kom se najviše divio. Time se, već na početku knjige, uočava koliko je duboko njegovo razočarenje činjenicom da je nemoguće ikada pronaći nešto sasvim čisto, sasvim ispravno.To kasnije dobija sve veće i veće razmere.) Ukopan, svojom nesposobnošću da zaustavi razumsko promišljanje svake situacije, koje služi da ga zaštiti od svega toga lažnog koje odasvud preti. Razum u njegovom slučaju nije zdrav razum čoveka koji krči sebi put otvarajući nove puteve, zaobilazeći prepreke, mireći se s neuspesima. Njegov je razum stalno upaljeno zvono za uzbunu, koje poziva na oprez, koje zvoni neprestano jer se ničemu ne može verovati, jer se ničemu ne može prepustiti.S jedne strane, slušajući njegove unutarnje monologe, dobijamo potrebu da mu se divimo (makar na hrabrosti koja je potrebna da se sve realno sagleda, i da se opredeli na večitu samoću usled toga što ništa nije vredno našeg potpunog predavanja tome, i niko nije jednako pošten da bi nam uzvratio istom merom); s druge strane bivamo veoma tužni shvativši da će iste osobine kojima se u prvom trenutku divimo biti krivci za njegovu ličnu nesreću i nesreću drugih.

Ukopan u temelj večitih vrednosti koje se ne mogu osporiti. A opet, sa tragičnim završetkom. Zar je to moguće? Zar ne bi trebalo biti tako da usmerenost na prave vrednosti nužno vodi život u dobrom pravcu? Naravno da nije tako. Možemo se setiti mnogih velikih i ispravnih ideja koje su vodile ogromne mase ljudi, a ne samo pojedince, u rušilačke pohode, u nezamisliva krvoprolića. Dakle, nije dovoljno biti ubeđen u ispravnost gledišta, u veličanstvenost ideje, u cilj koji je pred nama. Čak i kad se ne mogu osporiti, mora se promišljati svaka najsitnija deonica puta koja vodi do tog cilja. Utemeljenost u ovom slučaju ograničava kretanje, ne dozvoljava da se stvari sagledaju iz svih uglova. Utemeljenost na ovaj način dozvoljava dubinu bez koje je ljudsko biće nedovoljno ozbiljno da bi se moglo dičiti tim nazivom, ali ograničava širinu gledanja, neophodnu da se izbegnu velike greške. Da li to znači da smo protiv utemeljenosti? Ostavićemo zasad to pitanje bez odgovora.

Ko je onda Fernando? Da li to što ga stavljamo na suprotnu stranu od Kastela, govoreći da su beskrajno različiti, znači da je on neko ko ne uviđa lažnost i klimavost svega oko sebe, za razliku od velikih ideja kojima smo kao ljudi obdareni, zaraženi? Da li to znači da njemu nije potreban jedan čistiji svet, već da uživa da pliva kroz kanalizacione hodnike ispod velikog grada? Naravno da nije tako. Fernando je neko čije ćemo rečenice takođe odmah prihvatiti kao svoje, sve dok jednog momenta ne počne svu nesreću ovog sveta da pripisuje „sekti slepih“,verujući sa velikom sigurnošću u ispravnost svojih razmišljanja. To je verovatno tačka razilaženja, momenat kada uviđamo kako traženje krivca može da bude zastrašujuće i pogubno po normalan život.

U čemu je zapravo razlika između Kastela i Fernanda? Upravo u utemeljenosti. Kao i razlika između Ahila i Odiseja. Ahil bezrezervno prihvata nasleđene, naučene vrednosti, priče o junaštvu i pogibiji u velikom boju, na strani onih kojim po krvi i veri pripada, priče o ljubavi i prijateljstvu, hrabrosti i požrtvovanju ( a onda u ime tih i takvih vrednosti bez da trepne ubija sebi slične, Hektora na primer, koji mu u nekim drugim okolnostima može postati najbolji prijatelj, brat po shvatanjima, najdragoceniji Drugi) i time dokazuje svoju utemeljenost, a Odisej ne prihvata ništa od onoga što se nudi kroz tradiciju krojeći neka nova pravila za sebe i druge, ogrešući se o mnogo toga naočigled ljudi i bogova, smišljajući ili bar prihvatajući žrtve koje su nečovečno surove (kao što je žrtvovanje Agamemnonove ćerke da bi brodovi zaplovili ka Troji, kao što je bacanje sa bedema Hektorovog sina da bi se uništilo potomstvo velike vladarske porodice), jer ne postoji temelj koji bi ga zadržao, jer je on uvek na drugom mestu a ne tamo gde je, jer je on uvek drugo ime a ne ono kojim se predstavlja, jer je on Niko.

Na isti način, Fernando je Niko. Fernando je neutemeljen, za njega ne važe pravila, ni zakoni, tradicija, porodični odnosi ni moralna ograničenja. I zato, kažu neke kritike Sabatovog romana, on predstavlja oličenje zla. On se, u konfuziji koju stvara savremeni život, prepušta nekim tokovima da umanji trenje, izbegava vezivanja, a možda za njih nije ni sposoban, a ipak razmišlja, pita se (možda i tuguje, zar mi to znamo, zar ga možemo tako naprečac osuditi?). Zar je Kastel bolji, zar Kastel nije ubica? Zar Fernando nije žrtva? Na čiju se mi stranu ovde stavljamo?

Ni na čiju. Ovo je misaona igra, ona upozorava, a ne daje gotova rešenja.
Reći će neko – Fernando nema nikakav cilj. Zato radi sve što radi. Zato je na ivici zakona, ili je zapravo sasvim sa druge strane. Njemu ništa nije sveto. Pominjaće incest. Ludilo, kao posledicu neutemeljenog života.

Mi nećemo reći ništa.( Ili, da bi ipak bili pošteni prema čitaocu, koji možda očekuje da imamo svoj a ne neutralni stav, reći ćemo da ne verujemo u život koji nema svoje ideale, svoj cilj, svoje svetinje. Da je svakako potrebno ići u dubinu, puštati korenje, ali ne ono koje će svu snagu oduzeti stablu, potrošivši se sasvim u rastu nadole. Ali, kako zaustaviti taj prekomerni rast u dubinu? Reći ćemo da ne verujemo u život koji ne ide u širinu i ne dovodi sve u pitanje, jer bez tog pogleda odozgo, sa vrha drveta koje se stalno grana ne može se imati nikakva predstava o onom dole, na zemlji. Ipak, stablo koje ide u visinu i širinu, bez jakog korenja, odneće prvi jači vetar, prvo ozbiljnije nevreme; kulu koju zidamo ka nebu bez jakog temelja bogovi će sravniti sa zemljom. A kako zaustaviti taj rast u širinu, u visinu? Kako uopšte ograničiti bilo koji rast? Ili ga podstaći? Da li je čovek u stanju da time upravlja svesno? Neće li se i takav život onda pretvoriti u nešto veštačko, dirigovano? Previše pitanja. )

Fernando nema korenje. On je iščupan. Svojom ili tuđom krivicom? Je li Sabato uspeo da nam dočara to svojim romanom? Nije li se i on trudio da bude pošten ne vezujući se ni za jednu stranu, ne dozvoljavajući nijednoj ideji da ga ukopa? Nije li čovek današnjice u situaciji da bude oprezan na isti način, imajući pred sobom vekovno iskustvo o tome gde sve može dovesti vezivanje za bilo koju ideju, makar želeli svim srcem da joj pripadamo?

Svakako nam je draži Don Kihot od Sanča Panse, ali hoćemo li poći da ga sledimo? Verovatno ne. I onda ćemo shvatiti da smo hladni, distancirani, cinični, prepušteni sami sebi u svetu bez velikih ideja, bez vodilje, bez ičega za šta bi se vredelo boriti, poginuti… Jesmo li jednom zauvek prešli na onu stranu  o kojoj je Dostojevski govorio, tvrdeći da ako Boga nema onda je sve dozvoljeno? Jesmo li svi postali Fernando?

Poslednje pitanje (paranoik ili šizofrenik?) rezultat je jednog davnog razgovora sa prijateljem, njegove pošalice koja je otprilike govorila sledeće: „Dok se paranoik preznojava na kauču psihoanalitičara, šizofrenik se ludo zabavlja“. Prošlo je dosta vremena od tog razgovora, i ta rečenica nije tako glasila, ali je takav smisao mogla imati, u najmanju ruku. Smisao iste mogao je biti u svesnom izboru jedne vrste ludila, pod pretpostavkom da se neka vrsta ludila mora odabrati.

Paranoik ili šizofrenik?  Čemu smo bliži?

Ima li smisla pretpostaviti da bi onaj upitani kome se na početku postavljaju sva tri pitanja istovremeno, odgovorio tako  da uz odgovor „Ilijada“ nužno ide „Kastel“ a zatim „paranoik“? Da li to što pokušavamo da izvedemo kao zaključak navodi na misao da je čovek jednog drugog vremena, onog davnog, koji je verovao u tradicijom i verom utvrđene vrednosti bio neka vrsta paranoika, sposoban kako za velika dela tako i za razorna, usled tih svojih korena? Da je utvrđivanje građevine njegovog života podrazumevalo da od sopstvenih zidova ne vidi ostatak sveta, da sve što je izvan smatra neprijateljem, ali da mu ti isti zidovi omogućavaju da sačuva bar nešto od svega onoga što je svojim životom sagradio, tradicijom nasledio?

Za razliku od njega, čovek modernog doba se „ludo zabavlja“? Ima nečeg histeričnog u tom ludom zabavljanju. Čovek modernog doba nema strpljenja da gradi veliki zid kojim će opasati svoj brižljivo građeni grad. Nema ni grad. Nema ni sebe. On je Niko.

Ali Kiklopa nije oslepio. Kiklop ide za njim nepogrešivim,  jednolikim hodom, i zbog njega se Niko ne osvrće unazad. Niko je veseo, ludo se zabavlja ili neprekidno jadikuje, ne dajući se nijednom od ta dva stanja, to su samo spoljne manifestacije njegove neutemeljenosti. A Kiklop se lagano približava.

„Odiseja“, reći će moderan čovek bez i trunčice razmišljanja, jer to je priča o lutanju i avanturama onog koji menja svoja imena i lica. Ali Odiseja na kraju puta čeka voljena Itaka, jer je i pored svega imao dovoljno snage da do nje nađe put. Mada, to možda uopšte nije bila njegova zasluga već su se bogovi smilovali na njega.

A i pukovnik Buendija će, nakon svih besmislenih bitaka, nastaviti da radi svoje zlatne figurice u tišini svoje sobe. Šta razmišlja pukovnik dok  nastavlja ono nešto što ga je davno odvajalo od sveta u kome se plače i krvari? Da li analizira svoje godine date bez ikakve vere nečemu, samo zbog prepuštanja nekom trenutnom talasu koji ga je poneo (kao i Odiseja) negde gde možda nije želeo ići? Prepuštanja sujeti, kaže Ursula, majka.

Da li se osvrće pukovnik (ili Odisej) i da li razmišlja o posledicama svojih lutanja? Ili su i nas uverili da svo to kretanje zapravo nema nikakvog smisla i da smo svi osuđeni na vetrove i talase koje nam bogovi šalju po njihovom nahođenju, surovi i nakazni bogovi, jednooki Kiklopi?

Ilijada ili Odiseja? Kastel ili Fernando? Paranoik  ili šizofrenik?

Odgovor nismo našli, ali ovo je samo jedan eksperiment koji nema nikakve pretenzije da zavede čitaoca i usmeri ga na pravi put. Možda pravi put i ne postoji. Oni vezaniji za stari način (za odabir jedne istine, za građenje čvrstih zidova),tvrde da sve dok se ne opredeliš nemoguće je bilo kakvo delanje. Ili je čak najgore od svega pokušati biti „u sredini“ između ponuđenih opcija.

Ovaj tekst pretenduje samo da podstakne na preispitivanje i traženje sopstvenih rešenja, kao i na obnavljanje lektire. Homer je, kao i Šekspir, nudeći nam različite likove i različite pristupe životu, izbegao zamku opredeljivanja. I još jednom, ponavljamo ono što je možda najvažnije – pokazao nam je da su s obe strane trojanskog zida ljudi jednako vredni, te da je ljudski život neprikosnoveno blago kao i igračka u rukama bogova, istovremeno.