Anđelko Zablaćanski: IZA LINIJE

Zna da je noćas došao umoran, da se spustio u postelju obučen i prljav i da je spavao jedva jedan sat kad ga je probudio strašan ženski vrisak. Seća se, pokušao je da ustane, da pomogne ženi koja doziva, ali nije mogao. Nešto ga je pritiskalo, guralo ka postelji. Zna sigurno, pa nije on lud. Ubeđen je, ali otkud sad na livadi pored seoskog kanala? Tu livadu je prodao još njegov otac. I livadu i zabran. I kako on to gazi po rosnoj otavi kad je sad tu zadružni ribnjak za proizvodnju šaranske mlađi.
─ Šta bulaznim ─ pomisli ─ kakav ribnjak na mojoj očevini? To sam pre neki dan gledao na televiziji.
Kanal je bio čist, bez šaše i rogozine, a voda toliko bistra da se jasno vide ribe kako se praćakaju u vodi. On oseti nesnosnu žeđ i priđe ivici kanala da se bar umije i ovlaži usta. Na površini vode zatitra lik mladog i naočitog, izrazito crnomanjastog muškarca. Trže se, osvrnu oko sebe i kad vide da nema nigde nikog, ponovo se zagleda u lik lepog muškarca.
─ To sam ja! ─ skoro ciknu. ─ Opet sam mladić ─ oseti u isti mah i strah i zadovoljstvo. I smejao bi se i plakao bi istovremeno.
Uspeo se niz blagu strminu obale i potrčao livadom. Odjednom pred njim se ukaza put, blatnjav i s obe strane natkriljen visokim jovama i vrbama. Obuze ga strah. Zna da tim putem nikad nije zakoračio više od dvadeset koraka. Nikad ─ ni kao dečak ni kao mladić. Strah je uvek nadvladao znatiželju ─ šta je na kraju tog puta. Šta iza one velike krivine. I sad se stresao kad je zakoračio u taj tunel od vrbovog i jošikovog lišća. Prešao je tih dvadesetak koraka. Još toliko ih je do krivine. Idem pa da je iza okuke sami đavo! Osećao je kako mu kičmom slazi zmija. Trgao se, opipao, ali je umesto zmije stiskao od znoja hladnu košulju.
Koračao je sve sporije. Pred krivinom iz žbuna prhnu jarebica i on se dade u beg. Trčao je kao ždrebac, ali prvi put ne nazad već napred. Bio je toliko uplašen da nije ni primetio da je izašao iz tame blatnjavog puta. Pred njim je pucao nedogled zelene ravnice obasjan zracima koji su se prelamali u hiljade boja.
─ Zar sam se plašio ono malo mraka da nikad ne vidim ovu svetlost? ─ smeškao se srećan. A onda se trže, skoči ustranu okrete i vide najlepšu devojku u svom životu.
─ Ko si ti? ─ osećao je kako ga obliva rumenilo stida.
─ Šta se praviš blesav? Jedva sam se iskrala od svojih, a ti se sad šegačiš – ljutnu se ona i pokuša da ga zagrli.
On iskorači udesno da je izbegne, ali se saplete i pade.
─ Stojane! Šta je s tobom?
─ Otkud znaš moje ime? Šta hoćeš od mene? Ti si veštica.
─ Veštica ili vila? Zvao si me svojom vilom. Ja sam ti žena, Stojane!
─ Ja sam još momak. Ostavi me na miru.
─ Jesi. I ja sam devojka, ali biću ti žena. Tvoja Marta.
On baulja poljanom, sunce ga zaslepljuje, ali vidi, nije lud. Vidi oca, majku i Martu, nešto pričaju. Otkud moj Milosav? Mrtav je već petnaest godina. Primiče se da čuje. Ozbiljni su i kao da ga ne primećuju.
─ Čuvaj ga. On to ne ume. Vidiš da je podetinjio ─ čuje oca, ali to sad nije Milosav. Zna on tu facu. Setiće se.
─ Pol Njumen moj otac?! Ovo je neka zamka. Moram pobeći.
Uspravlja se, trči i već im je sasvim odmakao. Pade mu kamen sa srca, ali odjednom ogroman breg pred njim. Otkud breg nasred ravnice, čudio se, ali nije smeo stati. Mora pobeći mrtvom ocu, Njumenu, Marti. Penjao se trčeći uzbrdo, a strmina je bivala sve veća.
─ Moram! ─ proderao se i ispred sebe ugledao lepe gradske ulice. ─ Dobro je. Pobegao sam im.
Šetao je mirno mada nije znao u kom je gradu. Ništa mu nije bilo poznato. Zastao je kraj jednog izloga i u odrazu video sebe.
─ Uh! Ružan san. Vide se bore. Ovo sam ja. Baš sam starkelja. Naravno, imam šezdeset godina ─ gunđao je sebi u bradu.
Stao je pred trafiku da kupi cigarete i novine, ali kad je zavukao ruku u džep bio je bušan. Ukrašće novine, pomislio je i tako i učinio. Čitaće o sportu. Voleo je fudbal. Zvezda mu opet izgubila. Listao je hodajući, a onda kao da se skamenio. U crnoj hronici slika njegovog prevrnutog traktora. Sva četiri točka prema nebu.
─ Moram kući. Moram kući. Moram kući ─ šaputao je trčeći.
Trčao je sve brže. Trčao satima, a nigde njegove kuće. Najzad ugleda belu zgradu. Ući će u nju. Samo malo da se odmori. Samo malo, pa će nastaviti. Bože, samo da mi je sin Miloš živ. On vozi traktor kao da je auto. I Marta. Šta li je s njom? Najzad postelja. O kako je bela i čista. Samo malo da se odmori. Samo malo da sklopi oči.
***

U kući Miloša Maksića zazvonio je telefon. Naočit plećat tridesetogodišnjak sa gustom crnom bradom, u crnoj košulji, podigao je slušalicu. S druge strane žice čuo se glas:
─ Ovde doktor Andrić sa neurohirurgije. Miloše, vi ste?
─ Da, doktore – promrljao je mladić. ─ Zar i on?
─ Nažalost. Jutros u sedam sati i trideset šest minuta preminuo je vaš otac, Stojan Maksić, ne dolazeći svesti svih ovih dana. Primite moje saučešće.
─ Hvala, doktore! ─ slušao je Miloš tu-tu iz telefona.
Najzad je spustio slušalicu, pogledao svoje ukućane i čudno miran mrljao:
─ Za deset dana bez oba roditelja. Neka je proklet i traktor i dan kad ga kupih.