Bogatstvo boja belog sleza već je sa svih terasa skoro nestalo, kada sam šetao kroz četvrt vila u malom gradu udišući svež vazduh. Bilo je već vrlo hladno i neudobno na ulicama pored čijih ivičnjaka su stajale crne limuzine.
Na jednoj baštenskoj kapiji zaustavi me i zagovori jedan stari žgoljavi čovek, koji je iz poštanskog sandučeta.upravo hteo da izvadi novine.
– Vi sigurno razumete, naš grad bi imao budućnost samo onda kada ovde mladi ljudi počnu da podižu nove i da investiraju u stare kuće.- reče ljubaznim tonom i potom dodade: – Ja bih tu imao nešto za Vas.
Zatečen, zaustavih se na baštenskoj kapiji i rekoh:
– Otkuda Vam to da bih i ja bio zainteresovan za jednu kuću?“
Čovek preču moj odgovor. Otvori baštensku kapiju i zamoli me da uđem u njegovo dvorište. Pokretom ruke je davao znak da ga sledim.
Popločanom stazom, koja je delila jako zeleni travnjak, ćutke me je vodio sve do jedne ugledne kuće sa verandom, na kojoj je stajao drveni konjić i nekoliko biljki belog sleza. Izgledale su kao su upravo procvetali, što me je iznenadilo i razveselilo. Čunovato mi je ipak izgledalo to što su svi veliki prozori kuće bili zatvoreni i zamračeni spuštenim zavesama, čak i vrata verande.
Išli smo najpre oko cele zabarikadirane velike kuće, a potom i nazad, u jedno malo dvorište sa lipom, gde je stajala još jedna prilično propala kuća koja me je potsećala na jednu štalu za krave u selu iz mog detinjstva.
Kroz klimava vrata uđosmo u dvospratnu građevinu, pohabanim drvenim stepenicama stigosmo u jednu prostoriju, gde je jedna starija gospođa u belom mantilu tražila nešto u aktima i među papirima na pisaćem stolu.
U toj prostoriji primetih odmah dvoja vrata na kojima je pisalo „Ordinacija“ i „Čekaonica“.
– Ja sam lekar. Molim Vas, pođite sa mnom! – reče čovek i odvede me u sobu na čijim vratima nije bilo natpisa. U toj sobi sa jednim prozorčetom bez zavesa bio je samo jedan ležaj, jedan sto sa lampom i dve čvrste stolice. Na jednom od malenih zidova visila je još jedna grao ofarbana slika. – Blagovesti! -, reče navodni ili stvarni lekar i sede na jednu od stolica. Ja ostadoh da stojim.
– Molim Vas, potpišite taj kupoprodajni ugovor! Znam da Vas muči savest što naš grad postaje pust. Mladi ljudi odlaze odavde, a i ja sam star i uskoro ću morati da zatvorim moju ordinaciju. Naslednika nikako ne mogu da nađem! – pričao mi je doktor ubeđujuće, pružajući mi preko stola jedan ispisani papir.
Osećao sam se nelagodno, pomerih se do malog prozora i bacih kratak pogled dole na dvorište sa lipom čiji su listovi već bili požuteli .
Na klupi pod drvetom spazio jednu staru ženu umotanu u dugačak debeo mantil sa maramom na glavi. Pored nje je sedela mala devojčica, takođe zamotana u grube marame. Odmah sam pomislio na svoju majku koja se još pre trideset godina, takođe umotana, pokazivala među svetom, pa i u kući.
– Vidite, svaki dan, pa i nedeljom, ona dolazi kod mene sa svojim unučetom. Jedva i da govori nemački, potreban sam joj kao i moja ordinacija. Pri izbeglištu je izgubila muža i dve ćerke. Potpišite, molim Vas! Vi možete dozvoliti sebi tu investiciju. Možete da renovirate ordinaciju i da je potom iznajmite jednom mladom lekaru, naprimer iz Sirije..! – pritiskivao me je čovek.
– Nekako je u pravu.- prolete mi kroz glavu. Ipak sam se dvoumio zbog cele te priče kojom sam bio zatečen. Pre svega sam Pre svih, bio začuđen pitanjem zašto je taj čovek baš mene zaustavio i uveo u svoju kuću.
Koraknuo sam prema stolu i upitah:
– A šta, ako ne potpišem?
Čovek se samo malo zamisli pa zagonetno osmehnut odgovori sa očekivanjem: – Onda će se naš grad i nadalje raspadati. A tada Vi za to snosite određeni deo krivice.
Pošto sam potpisao papir, otprati me iz svoje skoro bedne ordinacje u dvorište.
Dok sam napustao dvorište, primetio sam opet onog drvenog konjića i beli slez na terasi pred uglednom kućom.
To malo cveća se sada pokazivalo u upadljivo crvenom raskoši.
Preved sa lužičkosrpskog:
Dragica Šreder
Beleška o piscu:
Benedikt Dirlih se nalazi u vrhu vodećih lužičkosrpskih pisaca od druge polovine 20. veka. Rođen je 1950. godine u selu Mala Vjeska (Malo Seoce), kod saksonskog grada Kamenica, rodnog mesta slavnog Lesinga. Nakon osnovne i drugih škola, studirao je katoličku teologiju i filozofiju u Erfurtu, a da bi potom u Lajpcigu završio studije teatrologije. Do 1990. godine radio je kao dramaturg u Nemačko-lužičkosrpskom pozorištu u Budišinu, kulturnom središtu Lužičkih Srba. Najpre je bio angažovan kao rukovodilac u dečjim i omladinskim teatru, a nakon promena i ujedinjenja Nemačke od 1990. bio je poslanik u Parlamentu Saksonije u kome se čuo i lužičkosrpski manjinski glas. Osobeni pečat, kao publicista i intelektualac, ostavio je i kao glavni urednik „Srpskih novina“, dnevnih glasila Lužičkih Srba. U njima je već prvog dana agresije NATO pakta, a što je u to vreme bilo retkost, žestoko osudio zločinačko bombardovanje naše zemlje i naroda, kao i sudelovanje Nemačke u tome sramnom činu. U protestu su ga potom sledili i drugi, takođe ugledni pisci i intelektualci, Lužički Srbi.
Benedikt Dirlih je član nemačkog PEN centra i predsednik Saveza lužičkosrpskih umetnika. Piše poeziju i prozu na maternjem lučkosrpskom i na nemačkom jeziku. Objavio je dvadeset zbirki u Nemačkoj i u inostranstvu. Tako je 2016. godine, u izdanju Srpske književne zadruge, u Beogradu, objavljeno dvojezična knjiga njegovih pesama, „Ivanjske noći“ (Janske nocy), u prepevu i sa pogovorom iz pera Mića Cvijetića, pesnika i kritičara, glavnog urednika „Književnih novina“. Najvažnija dela: Stisk wyska (2006), i Tigar u pižami (2012).
E- mail: benedikt@dyrlich.de