U proleće davne ’41. pričao je deda, bio je u selu neki čovek koji je krenuo u šumu da naseče drva i onda naišao na Nemce koji su ga ubili misleći da hoće da ih napadne. Kasnije se ispostavilo da je to sve bio nesporazum. Vojnici su bili gradski momci i slučajno nikada pre u životu nisu videli nekoga da seče drva. Nije im palo na pamet da je sekira namenjena drvetu, a ne njima. Iako ta priča nema nikakve veze sa njim Zvonko je bio prožet utiskom da se nalazi u koži tog nesrećnika.
25.februara je bio rođendan njegove majke. To je bilo prvi put u zadnje dve godine da je došao da obiđe porodicu. Razlog nije bila ni daljina ni troškovi koje je uvek navodio kao izgovor već beskompromisni stav njegovih roditelja da su uvek u pravu. Tolika tvrdoglavost mu je uvek zagorčavala život. Kada je išao u školu roditelji su mu ispravljali zadatke kada su verovali da nisu tačni i tukli ga pokušavajući da ga nateraju da ih piše ponovo. Apsurd je ležao u činjenici da su zadaci obično bili tačni te je on zbog toga dobijao kečeve, a kao dodatak – za svakog keca kod kuće su ga čekale batine. Jednom ga je otac istukao „učeći“ ga da se iks kaže eks. Drugi put bi to učinila majka ubeđujući ga da se imenice koje se završavaju na ski pišu velikim slovom. I upravo zbog toga je polagao srpski. Uz polaganje je dobio i obilje batina jer su roditelji verovali da se ulenjio. Čak su mu i televiziju zabranili da gleda. Zato je jedva dočekao priliku da malo ode od kuće samo da se izvuče od takvog mučenja. I svaki put kad bi se vratio čekala bi ga ista situacija. Ovoga puta nije bilo izuzetka – opet se gorko pokajao što je uopšte dolazio. A sve samo zato što je hteo da bude pristojan i ne zaboravi majku. Tako se uvalio. Pre nego što je stigao da pobegne otac mu je zatražio da dođe za koji mesec ne bi li mu nešto pomogao. Pokušaj da se izgovori poslom mu nije pomogao. Otac je opet znao bolje. Ubedio ga je da nema posla jer je vreme praznika u njegovoj firmi. A to naravno nije bila istina jer firma u kojoj je radio nikada nije davala praznične odmore duže od dva dana. Ipak je morao da pristane. Sada zbog roditelja rizikuje i posao. Strašno.
Kada je došlo vreme uzeo je slobodan dan zbog čega je navukao na sebe šefov gnev. Seo je u voz i stigao na vreme. Međutim, za njegovog oca to nije bilo na vreme. Čim je ušao u kuću počeo je da mu prebacuje zbog kašnjenja. Dok je slušao te silne pridike činilo mu se da će ispovraćati život. Pa ipak je trpeo ne opirući se. A šta je drugo mogao? Otac ga je, u stvari, pozvao da mu pomogne prilikom izmene električnih instalacija. Njemu je bilo jasno da mu otac o tome nema pojma, ali zar je mogao nešto da kaže? I da kaže samo bi ga naljutio i sebi pogoršao položaj. Zato je i dalje ćutao i trpeo. Pošlo mu je za rukom da namesti instalacije u kuhinji i dnevnoj sobi, ali kada je na red došla spavaća soba došlo je do neizbežnog. Strujni udar aga je oborio na zemlju. Pokušavao je da govori, ali su se usne jedva micale. S mukom je uspeo da izgovori: -Zovite lekara, -ali otac je ponovo znao bolje. Shvatio je da umire. Skoro da je mogao da oseti kako mu se organi zaustavljaju. Tada je u sobu ušla majka. Pokušavao je da ponovo zatraži pomoć, ali nije bio u stanju da izgovori. Ipak, nadao se da će ga majka spasiti. Umesto toga ona je samo rekla: -Diži se more lenčino, nije ti ništa. Samo mi gužvaš krevet. Nisam ga ja jutros nameštala da bi se ti tu izležavao. Ustaj. Čuješ šta ti kažem? Hoćeš da ti otac pod stare dane radi dok se ti izležavaš? Hajde diži se.-
* * *
– Ma nije mu ništa samo se izležava. Malo ga drmnula struja pa šta. Mlad je on. Izdržaće.-govorio je nonšalantno otac.
– Ama kad ti kažem idiote – on je mrtav. Mrtav. M-r-t-a-v. Nema ga više. Ne mogu da razumem da neko može da bude toliko glup da to ne može da shvati.- besneo je lekar hitne pomoći.
– Kako se usuđujete? Završite tamo neki fakultet i odmah mislite da sve znate. Je l’? E pa neće moći. Žaliću se na Vaše ponašanje, da znate. A mom sinu ništa ne fali, samo je jedna velika pizda i lenčuga…- planu otac.
Za to vreme, ljudi iz mrtvačnice unosili su telo njegovog sina u pogrebna kola. Ali svejedno, on je uvek morao da bude u pravu. Majka takođe. Samo su deca i mladi u krivu. I ceo svet sa njima.