Miloš Nastić: ODVAŽNO HRABRA PRIČA

Poezija nebeska melodija duha. Poezija okean bezuslovne ljubavi. Poezija polje leptira sluha. Pišući poeziju zaustaviš vrijeme. Poezija je kao topao san. Nekad se smiješi, nekad tužno gleda, nekad pleše, nekad miluje, nekad plače, često plače …tiho. Traganje za smislom vodopadima vasione …Da li si to? Ćuti. Po nekad nervozan uništiš je, zgužvaš, baciš u kantu za đubre, valjda ne možeš da se izraziš kako treba, posle se kidaš, jedeš, tužan si, bude ti krivo. Naravno već sutra poezija ti oprosti. Tada shvatiš da je taj užasan trenutak stvarno samo trenutak i da njen dječiji osmijeh milo čeka novu svježinu tvog neumornog zgloba. Voliš taj osmijeh, voliš do beskraja, jednostavno voliš sve vezano za poeziju. Kao sumljičavi detaljista često si tražio onaj loš momenat, razočarenje, neki taman detalj, koji nikada nisi našao jer naprosto ne postoji. I tako, neosjetno korak po korak, sat po sat, dan po dan, noć po noć, san po san, stopio si se njom, svijestan da je najljepša. Čudio si se, buncao, prepirao sa sobom…kako to da postoji nešto? Ni sam ne znaš šta?…što ne može da iznevjeri obeshrabri, nisi želio da uopšte postoji. Pa ipak ostajali bi do duboko u noć, zajedno osluškivali jutra, brojali sekunde, sate, dane. Ona te nesebično vodila na najčudnija putovanja kroz snove maštu, nevidljivu igru osjećaja na vjetru sjećanja. Bunio si se ti, pa znam, ali ipak na kraju zagrlio bi je čvrsto i putovao, daleko putovao … putovao …putovao…putovao… Od poezije ne možeš da se umoriš, od svega da, od nje ne. To je najdublji oreol glasova suštine, nestvaran sklad nesreće i sreće, sopstveno jevanđelje suze i osmijeha, smrti i života. Dolaze niotkud iz svemira i prenose se na papir milioni tajni ljubavi strasti, gdje se stapate u jedno srce, u njoj i tebi i slamate prolaznost. Ko si ti? Upita me jedne noći poezija? Ja sam ti! Odgovorio sam. Ja sam poezija! Ostaše zbunjena. O da, ta poezija, pa opet zaslužuje ljepšu priču od ove, ne ovakvu nesavršenu i isprekidanu. Ali plašim se da joj nisam napisao par riječi možda bi me prekorila. Naravno šalim se. Kako može ona na nekog da se naljuti, ona i uopšte nije za priču, pa ona je i stvorila priču. I sada tamo neki pisac mučenik ne može trpiti samoću pa se odvažio da piše njoj, baš njoj ,,moćnoj najmoćnijoj“. Taj čovjek iako hrabar sigurno je lud. Ona to zna, zato mu i prašta. I on to zna, pa ne bi se ni usudio da nije tako. Na kraju, pustiću zvijezdi beskrajnog sjaja, vječnoj majci iluzije ponizan poljubac duše. Ipak stvarno odvažno hrabra priča, zar ne?