МИШ
У редакцији једне познате издавачке куће, из седамдесетих прошлог века, седим са двојицом уредника за великим столом на коме је гомила пристиглих рукописа. Пребирамо по њима, листамо, читамо, дискутујемо, издвајамо оно што би се могло објавити.
Здушно се залажем за рукопис једног младог песника који је прихватио поетска начела која сам тих година прокламовао.
Уредници нису вољни да се придруже мом мишљењу; одмахују главом, стављају не баш сувисле примедбе, мрште се, нећкају али не могу да ме поколебају у уверењу да се ради о доброј књизи.
У једном тренутку, усред наше полемичке дискусије, из оне гомиле папира на столу, цијучући истрчи повећи миш. Сва тројица уплашени скачемо са столица. Ја се будим.
УПУТИ МИ САМО НЕКОЛИКО РЕЧИ
(Из писма Мартина Хајдегера својој студенткињи Хани Арент)
Драга Хана,
Нешто демонско ме је обузело. Мирни покрети твојих љубљених руку, као у молитви, и твоје блиставо чело били су штит кроз женску трансфигурацију.
Тако нешто нисам никада доживео.
У кишној олуји, на путу кући, изгледала си ми лепша и већа. А желео сам с тобом да корачам, ноћима и ноћима. (…)
Молим те, Хана, упути ми само неколико речи. Не могу да те пустим да тек тако одеш. (…)
Само онако како ти пишеш. Битно је само да их ти напишеш.
Твој М.
ЛИСИЦЕ
Члан сам тајне организације која ради на припреми рушења владајућег режима. У кафани на Славији састајем се са човеком, како ми је речено, из врха организације, од кога треба да добијем упутства за даљи рад. То је пријатан, млад човек. Срдачно разговарамо о многим стварима. Осваја ме својом отвореношћу, интелигентним анализама и закључцима о стању у земљи. У једном тренутку у кафану улазе два човека. Прилазе нашем столу, ваде службене легитимације и кажу да сам ухапшен. Човек с којим сам до тада разговарао устаје, добацује ми подругљив поглед и излази из кафане. Полицајци ми стављају лисице на руке.
СТАРИ ЈОЊАНИ
По мишљењу америчког научника Карла Сегана да је научна традиција старих Јоњона ухватила корен, да су научни методи, огледи, експерименти почели шире да се примењују данашња цивилизација би сасвим другачије изгледала. Пре свега индустријска револуција би била померена за читавих девет можда и двадесет векова уназад тако да би и данашњи човек већ увелико освојио Космос. Према Сегану: „У овом тренутку можда би се први извиђачи већ враћали са Алфе Кентаура и Барнардове звезде, Суријуса и Тау Цетија, носећи нам неслућене резултате.
У Земљиној орбити увелико би се градиле велике флоте за међузвездани превоз – мале извиђачке летилице без људске посаде, путнички бродови за ванземаљска путовања, као и огромни трговачки транспортери”.
ВИТАСОК СУНЦA
Седим на обали реке. Изуо сам ципеле и брчкам ноге у млакој води. Не знам реку. Не знам где се налазим. Одједном, створивши се ниоткуда, седа краје мене Зоран Б. мој колега с Правног факултета коме сам био кум. Учествовали смо активно у литерарној дружини на факултету. И Зоран је писао поезију. Још увек памтим синтагму „витасок сунца” из једне његове песме.
Као деветнаестогодишњаци, на Зоранов предлог, отишли смо код Оскара Давича и однели му песме. Тај сусрет са великим писцем није ми остао у пријатном сећању. Додуше, Оскар није тражио од нас да му цепамо дрва и уносимо угаљ у подрум као што се прича да је то чинио са неким писцима, али његово понашање није ми се допало па сам рекао Зорану „Код овога никад више”. То што сам тада изговорио у љутини није се испунило. Петнаест година касније Давичо ми је био венчани кум.
Седимо тако загледани у благе таласе незнане реке и ћутимо. Полако пада вече. Сунце се гаси. Зоран нестаје изненада као што се и појавио.
ПТИЧИЈЕ ГНЕЗДО
Не могу да уђем у свој стан. Стан је на некаквој грађевинској скели, високо горе, склепан од дасака, личи на птичије гнездо.
Верем се уз стуб скеле али кад дођем до улаза у стан, сав у зноју, измучен напорним пењањем, изненада склизнем и нађем се поново испод скеле на земљи.