Aleksandar TANURDŽIĆ – USTA MI PUNA VIŠANJA – Prometej Novi Sad, 2020.
PRIKAZ: Danijela MILOSAVLJEVIĆ
Napuniš usta višnjama, onim krupnim španskim, do krajnje anatomske granice usne šupljine. Za početak, uživaš u njihovoj oblosti, lagano, koliko ti slobodan prostor dozvoli. Jezikom prelaziš preko njihove glatke površine i postaješ svestan kako apsorbuju temeperaturu tvoga tela. Zatim ih lagano stisneš uz nepce, tek toliko da se pojavi pokoja stidljiva crvena kap u njihovom pupku. Tad preovlada poznati miris višanja, nagoveštavajući blagodeti koje krije njihova nutrina. Provocira te da ih još više pritisneš i one počinju da krvare, da izlučuju svoje sokove. Kvržice na jeziku vrište od kiselosti, ali miris ne dozvoljava da odustaneš. Kiselo prelazi u slatko. Pritiskaš ih još jače, isterujući njihovu nutrinu iz opne, meku, podatnu nutrinu, koja u svom središtu krije košticu, o koju ti se jezik sapliće i koja škripi pod zubima. Na kraju ostane gorka opna u ustima, crvena kap na usni i miris koji te podseća da se to stvarno sve dogodilo.
Kroz sličnu senzaciju prolazi se čitanjem romana mladog autora Aleksandra Tanurdžića Usta mi puna višanja. Glavnog junaka Stefana prati smena slatkog i kiselog, kao majčina ljubav i kamenovanje seoske dece zato što je „tikva bez korena“, ili prve spoznaje zadovoljstva u otkrivanja svoje seksualnosti i smrt majke. Poput koštice u višnji čitaočev um se sapliće o žuti i gljivičnim hifama ovenčani palac oca Ljube, sveštenika kome Stefan biva prepušten na staranje i kod koga njegov životni put biva isprepletan sa životom siročeta Jakova. Jakov, nežno stvorenje anđeoskog lika, čija pojava provocira pojavu mirisa višanja, mirisa koji se Stefanu smešta duboko u nozdrve i prati ga kao podsećanje na sreću. Koštica je kao kazna za Jakova, palog anđela, koji nesvakidašnjim ritualom i ogoljavanjem svog mršavog nerazvijenog tela najavljuje svoju neobičnost. Odbrana Jakova Stefanu donosi navlačenje crne mantije i odsjaj zlatnog krsta oko vrata. Ovim činom Stefan smatra da gubi sebe. „Ja više nisam ovde“, izgovara u jednom trenutku, postajući svestan da što vreme više prolazi, sve više postaje otelotvorenje Ljube. Obojica u mantiji bili su „jedan drugom prošlost i budućnost“. Postajući sve više Ljuba, sve više gubi Jakova, čije nedostajanje u njemu izaziva užasan bol. S druge strane, njegovo prisustvo izazivalo bi groznicu. Osećao ga je čitavim telom koje ga je peklo. Telo je gorelo, ali um nije želeo da prizna ljubav iznad bratske. „Bog i Đavo su se poigravali sa njim.“ Taj unutrašnji sukob prenet je u svet boja, sukoba crvene i crne – crna mantija naspram crvenih višanja, krvi, crvenih usana i božura na mušemi. Kolorit u sivilu jedne naizgled učmale seoske sredine, ali kada bi noktom zagrebali po površini, ta učmala seoska sredina pokazala bi svu raznolikost i živopisnost svojih stanovnika i njihovih malih života. Žudnju i zadovoljstvo koje bi Stefan povezivao s grehom jer bi se završavali bolom, pokušavao je da odagna pročišenjem. Vatru u sebi isterivao je preostalim elementima materije. Gasio ju je hladnom vodom jezera i letnjim pljuskom. Pokušao da je izbaci zajedno sa sadržajem želuca i produktom suznih žlezda, da je ohladi vetrom dok mu suši oznojeno čelo i smiruje groznicu u prstima. Želeo je da vatra oteče iz njega dok leži na zemlji, da je zemlja usisa i sprovede do samog jezgra njenog nastanka. Stalno preispitivanje i unutrašnja borba, osećaj napuštenosti i praznine, njegova želja da ga nema, da utrne do krajnjih granica i da nestane, navode na pomisao da se Stefan sve vreme borio s depresijom. Neprimetnim koracima autor vodi čitaoca do kulminacije, do neizbežnog i neizvesnog kraja. Ocu Ljubi, koji je uvek imao glavnu i poslednju reč, tu istu reč na kraju romana oduzima, kako bi ga onemogućio da spreči ono što se moralo desiti. Miris višanja je bio jači, miris pred kojim bi Stefan svaki put poklekao. Pred njim je stajao Jakov, čija su usta bila „punija i sočnija od svake višnje“. Video je sebe u njemu, kao u ogledalu. Bog i Đavo su se ponovo poigrali njegovim umom, njegovom ljubavlju i njegovim vrelim međunožjem. Ljubav, tikva bez korena, miris, nestajanje, stid, mržnja, smenjivali su se kao crveno-crna polja na točku ruleta.
Šta je preovladalo?
Nakon završetka romana ostaje u ustima samo gorak ukus opne višnje, koja je izvrnula svu svoju nutrinu pred sud čitaoca, i miris.
„Osećaš li višnje? Ima li ih još u tebi, Stefane? Da li su ti usta puna višanja?“
Novi Sad,
Januar 2022.