Zlatko Pangarić: Ide Mile…

Sreo sam juče Mileta, školskog druga, a i vojničkog, iz davne 85-e. Dođemo u priči i do našeg dobrog Save koji je ostao zapamćen po sceni na Železničkoj stanici, u istom Bitolju. Naime, Sava se, stojeći na vratima vagona, iz sveg glasa drao:
– Nikad više! Nikad više!
Dok je voz polako izlazio iz stanice, Sava se i dalje drao i drao…
Mile reče da mu se grob ne zna, da je nestao negde na ratištu u Slavoniji… Toliko, dakle, o „Nikad više!“ Reče i da je Zoran profesor u Novom Sadu! Zamisli! Idem ja neki dan kroz pijacu, priča Mile dalje, provlačim se između zakrčenih tezgi, kad čujem glas: „Jesi li to ti Mile?“ Pogledam i jedva prepoznam Stevana i njegovu ženu Maricu: prodaju one kobasice, konzerve, kapućino, dva u jedan, tri u jedan, iz Mađarske… Pričamo tako i saznam da je Bjelajac napustio Železnicu, da je otvorio kafanu u svojoj kući. Znaš, nekada je u njegovoj kući bila kafana… Bavi se politikom. Ušao je u DSS. Vidi ti Bjelajca!
A ona Vesna mu je žena, sećaš se lude Vesne? One što je otvoreno pričala o svemu: „Kada se spremam za školu prosto ne znam šta bih obukla!“ Gledam se u ogledalu, priča mi ona, i zamišljam kako sam danas krenula gola! A prst mi ubrzava… A Jova što je drkao ispod školske klupe na mehanici? Zamotao je sve lepo u komad papira, kao paketić, i bacio Bilji. Kada je jadna kratkovida Bilja otpakovala pošiljku, baci zgrožena papir sa klupe, i vrisne:
– Juuu, ko je to pljunuo?
Dok smo se kidali od smeha zastanemo kao jedan ispred dvojice policajaca. Reče onaj viši:
– Momci, šta je smešno? Čašica više? Dajte lične karte!
– Baš i nismo momci – dodam ja u šali.
Dok smo preturali džepove i vadili novčanike, reče onaj drugi:
– Pa, šta je toliko smešno?
Mile nervozan što ne može da nađe novčanik reče:
– Zar mi ličimo na kriminalce?
– Hoćeš ti da daš ličnu kartu ili ne?
Munem Mileta u rebra. Konačno, pronašao je novčanik… Dok su se policajci udaljavali predložim Miletu da brišemo sa pijace u koju smo i ne znajući zašli pričajući. Sedeli smo malo kasnije u obližnjoj kafani, pili „gorki list“, kad će Mile ozbiljno:
– Dobio sam otkaz u „Preradi“… Poslovođa sastavio spisak viška radnika, a ja prvi na spisku…
Rekao sam ti Mile, rekao sam ti još onda kada si se zaposlio…kada te radnici zovu zbog kvara nemoj da govoriš: „Obrati se mojem šefu!“ Ha, ha…Ćuti, dobio sam i ja otkaz! „Kako?“ Pa gazda je naredio portirima da me ne puštaju tri dana u firmu, a onda mi je dao otkaz zato što nisam dolazio na posao!
– Vidi kurca! – reče Mile.
– Kaže mi Dragan, znaš Dragana… da tužim gazdu. Ima advokata koji će to džabe, dogovorite se, reče, samo ga tuži. Ja neću, nek se naždere. Neka mi isplati zaostale plate i gotovo. Jebeš više firmu. Žena ima posao a ja ću već nešto da nađem…Nećemo umreti od gladi. Ajd živeli mi!…Sećaš se dočeka Nove 86-e u vojničkom sanitetu u Bitolju? Doček iz snova! Sneg do grla! A moja temperatura 38! Ti si čitao neku rusku knjigu iz topologije, a ja Aranđelovićevu „Dijalektičku racionalnost“, ili Kamijevu „Kugu“?, ne znam više…Š ta je bilo sa tvojim fakultetom i fizikom? Nismo nikada o tome pričali. Studirao si na Poljoprivrednom? Uvek smo se viđali u prolazu i žurbi…
– Ma pusti to – odmahne Mile rukom. – Upisao sam u stvari Medicinski jer su starci tako hteli, kumili i pretili dok nisam pristao. Sa Medicine sam se prebacio na Poljoprivredni, s na kraju sam završio sa onim što sam i imao, sa srednjom školom, kao električar…
Moji su se strašno plašili tebe, mislili su da ćeš me pokvariti šta li… dobar – ali opasan! Nisam to nikada shvatio!
A ti? Izgleda da si i ti prošao kao ja?
– Ista priča, zaista, samo što ja nisam ni pokušao da studiram – odgovorim. – Kada sam stisnuo prvu platu mislio sam da sam Boga uhvatio za onu stvar! Mislio sam: sada ću imati vremena, završiću fakultete…
Nego, čuo sam ja o tebi pre nekih pet godina, neko mi je pričao… nema veze… Čuo sam da si se rastao od Stoje?
– Ma da – smrkne se Mile. – Znaš ti mene… Znaš onu situaciju kada te uhvati đavo, kada te obuzme strast? Znaš da treba prekinuti. Znaš da će te uhvatiti. Znaš da ti se bliži kraj – egzekucija – a ti ne odustaješ…
Tako me je Stoja zatekla na njenoj sesti Smilji… Taman sam se popeo na Smilju i ne bih prestao ni da mi neko testerom reže noge… kad ono Stoja stoji na vratima! Od tada živim sa Smiljom… Živimo kao kerovi… familija nam ne otvara više vrata… Kod tebe je sve u redu?
– Jeste.
– Hvala Bogu – reče Mile, hvatajući se za čašu. – Živeli! Konobar! Još jednu… Inače, šta je sa vama dijalektičarima, bivšim marksistima? Kako to danas funkcioniše? Da se vratimo malo u srećnije dane, u onaj bitoljski stacionar…
– Da, vidiš: toliko je ljudi završilo marksizam, predavalo deci, obaralo decu, deca su gubila školske godine…Toliko je ljudi magistriralo i doktoriralo, toliko je knjiga napisano, i onda je – preko noći – sve to proglašeno za smeće i laž! Pa, eto, danas svi čitamo ponovo onog Slovenca Žižeka… izgleda da nije još sve rečeno… ekonomisti i filozofi ponovo prelistavaju Marksa… Sećaš li se onog kapetana Stevanovića ili Stefanovića… onog koji nam je držao političku nastavu? Kada je u mojoj kaseti našao sve one knjige… Hegela, Kapital, i ostale… Mislim da se čovek zastideo zbog onih gluposti koje nam je predavao… Znaš ono: Marks je uzeo malo engleske ekonomije, malo nemačke filozofije i malo francuskih socijalnih utopija – i sastavio „marksizam“!
– Ma, nije on ništa osetio -reče Mile. – On je verovao u ono što priča. Kada je uzeo od tebe Hegelovu „Nauku logike“, sećam mu se face, bilo mu je to verovatno prvi put u životu!
Zamisli nekoga ko predaje temu „Nemačka klasična filozofija“ a nije pročitao nijednog filozofa, koji nije u ruci ni držao njihove knjige! Takav čovek ne zna za stid… Ah, kakva su to vremena bila!
Ljudi novog doba i novog kova!
– Sreo sam pre par godina – nastavim ja posle duže stanke – Miroslava Bašića. On je profesor na Filološkom. Pijemo tako, kao ti i ja sada.
Kada ga je drmnulo sav se raspekmezio, i priča mi: „Znaš šta je najstrašnije što sam u životu doživeo?“ Ne, rekoh bezazleno. On je ćutao neko vreme a onda poče: „Bio sam u Trpinji 93-e godine. Već je bilo sve gotovo, mi nismo ni metka ispalili, došli su već oni Jordanci, Belgijanci… Ali morali smo još biti tamo…
Jednog dana, neko predloži da odemo u Vukovar da se promuvamo malo… Nas nekoliko… Šetamo tako onim porušenim i izrešetanim ulicama, kad ugledamo Biblioteku. Vidimo da je eksplozija raznela vrata i deo zida, pa uđemo unutra preko cigala i greda… Zamisli, hiljade i hiljade knjiga! Neke na policama, a većina razbacana po podu, i preko njih šut… Gazimo po tim knjigama, gledamo naslove, uzimamo sad ovu sad onu knjigu… Sve bi poneli, sve su vredne i interesantne… Ali kako da im pomognemo, šta da radimo? Ostale su tako…
Često ih sada sanjam… Gazimo vojničkim čizmama po knjigama na kraju dvadesetog veka…“
Tu se Miroslav zamisli i više ne progovara, samo pijucka „gorki“. Zamislio sam se i ja. Posle ode čovek, a da se jedva i pozdravismo…
– Zaista smo čudo prošli – reče Mile – čudo je da smo ostali normalni… Oni fićfirići policajci, od malopre, srećni su što će živeti uz Zakon i sa Zakonom… Hoću reći da je to jednostavan život: imaš crtu i samo je pitanje hoćeš li je ili nećeš preći… Mi smo izmišljali društvena uređenja, mi smo izmišljali „crte“, živeli smo u jedinstvenom društvu i megalomanskom dobu koje je odlučilo da kroji i prekroji istoriju… Rekli su nam da živimo jedan Projekat koji će pisati Nove Zakone nepoznate ljudskom rodu…
– Ajde Mile, druže, dosta je bilo! Poručimo još jednu, pa da se vratimo u naše živote, u ovu Ustanovu zvanu 21-i vek… Svako u svoju ćeliju…