Kosa Pakuševskij: UČITELJKE, ONE ŠTO KARLOVCIMA DAJU ŠMEK

„Procvetale grane jorgovana krasile su zvezdanu noć,

U mome divnom kraju, u tvome zagrljaju bejasmo srećni mi tad…“

Delile smo snove i dnevnu zbilju pet godina. Čisto žensko odeljenje Učiteljske škole. Većina smeštena u Internatu, pa se naše druženje zapravo odvijalo stalno. Ni leta nismo provodile same, cirkulisale smo od jedne do druge, a ne retko i na more zajedno odlazile. Znale smo se skrozirano. Delile smo sve, borile se jedna za drugu, uticale pozitivno na one iz Banata i proterivale pogrešne padežne oblike, one iz Bačke neosetno su napuštale svoj mazni razvučeni govor, Bosanke su polako uvlačene u vojvođanski milje, Slovakinje sve slobodnije plovile kroz leksiku srpskog jezika, a Sremice su se osećale kao kod kuće i najviše volje pokazale i doprinele tome da se ubrzo sve u školi i internatu osećamo kao da smo tu baš zato što nam je tu najlepše i da nam ni na jednom mestu ne bi bilo tako uzbudljivo i tako  jedinstveno. Bile smo učiteljke „one što Karlovcima daju šmek“, govorili mnogi.

„Sećaš li se one Dvorske bašte gde si nekad ljubio me ti,

u dane mladosti, sreće i radosti, u dane najlepšega sna…“

U učionici smo, onoj što gleda na Trg, na crkve, na česmu sa četiri lava. Pevušimo našu pesmu. Sa nama je razredna, prof. Anđelija Konstantinović, matematičarka. Bile smo joj prva generacija. Volela nas na način kako se vole svoja deca, pričala sa nama kao sa vršnjakinjama, a savetovala nas kao što su to činile bake, mudro, starinski, usporeno, sa razlogom. Stalno smo joj visile za vratom, verovatno zato što su naše mame bile daleko od nas. Izdržavala je to, verovala nam, a mi uzvraćale poverenjem tako što smo bile najbolje učenice u školi.

Malo svojeglave, znao bi reći naš profesor sociologije, logike i filozofije Zvonko Đureković. „Znate, koleginice Konstatinovič, kod njega nije bilo glasa ć, one vaše su i danas mudrovale, svojeglave su, ali, kao što vam je poznato, bar nisu sive. Ja, takođe vam je poznato, ne cenim te sive, a ni plašljive naročito ne volim. Plašljive, tako oni pričaju, kinjim, a sive ne primećujem.“

„U čemu se ogledala ta naša svojeglavost?“, pitamo razrednu. Ona prelazi pogledom po učionici pa sa smeškom počinje da nas „podseća“. Nižu se sličice jedna za drugom.

Samo se čuje, sećate li se,  počinje upadanje i dopunjavanje i mi slažemo mozaik o tome kako smo isterale na čistac situaciju u vezi sa profesorkom pedagogije i nismo dozvolile da u našem odeljenju bude slabih ocena jer, znale smo šta znamo, i pozvale se na zakonska akta po kojima „učenik ima pravo da mu se ocena obrazloži“, pa kako smo tim demokratskim činom postigle i to da na našem maturskom tablou, jedino na našem, nema fotografije direktora škole. Ali, ima našeg Muje, profesora koji nije voleo pesmu „ Mujo kuje konja po mesecu“, razlozi, rekao nam, behu čisto lingvistički, pa Zvonko Đureković, student zagrebački, postade i ostade Muja, naš podsticaj da učimo znanja radi, da čitamo dodatnu literaturu, da sa žarom raspravljamo o „ položaju radničke klase u Engleskoj“, da zovemo u pomoć Emila Zolu i njegov „ Žerminal“ i da primetimo kako , eto, i naš profesor ima mnogo, mnogo predivnih odela i da njegov krojač ima šegrte i da ih uči lepom i korisnom zanatu, a taj krojač ne eksploatiše svoje šegrte kao što prljavi kapitalizam iskorišćava decu, ne osvrće se kad od napora, gladi i bolesti umru, nego ih zamenjuje drugim jadnim detetom koje čeka slična sudbina. Setismo se onda kako smo na tom času kukale što, jadne lepe i mlade, nosimo stalno crne kecelje i da nam Zuzanina mama nije nasašivala bele kragnice i ukrasila ih vezom u raznim bojama, naša prelepa škola koja stanuje u zgradi gimnazije, a na  zgradi piše Braća Anđelić srpskom narodu  1791. godine, bila bi depresivna i crna kao zatvor. Muja predložio posle, na Nastavničkom veću, da bar subotom ne nosimo kecelje i videvši nas skockane, zaključi da on, dakle, predaje devojkama. Istina je da jedino na našem tablou ima našeg omiljenog profesora koga su se plašili svi učenici, spaljivali beleške sa njegovih časova, pričali kako ruši na popravni po pola odeljenja, kako obožava da kinji odlične učenike i kako postavlja nerealne zahteve jadnim učenicima! Ništa to nije bilo tačno kad smo mi bile u pitanju. Jeste, predavao je kao da smo na fakultetu, mi besomučno hvatale beleške, pa posle sklapale celinu, jeste kad propituje pravio je pravi intelektualni performans, po deset devojaka stoji ispred katedre, on postavlja pitanje, pa kad ne zna prva, štafetu preuzima druga, pa tako do desete, pa tri puta u krug. Šaptačice u elementu! Brzo ih je locirao, proglasio mis i dve pratilje i kad god pita, te tri cvećke, tako je govorio, budu izbačene sa časa. Onda očima da znak da budu pozvane, „ a mi se vraćamo sa ružama i stavljamo ih pred njega“, nadvikuje se sa ostalima jedna od šaptačica. „ Da, onda mene pitaju đaci kako to da vaše devojčice kradu ruže i da ih niko ne kritikuje nego se još profesor šepuri zakićen tim ružama i ne smeta mu što ga zovemo profesor s ružom, i opet mi slabe dobijamo , a vaše…“, govori razredna i s ljubavlju prelazi preko naših uzbuđenih lica.  Zaključismo, da naša specifičnost jeste bila i ostala naša sloga te da bi nam i u zemlji bilo bolje kad bi nešto na tu temu postalo vjeruju onih koji nam zemlje vode. Nekad bi jedna.

Prilazi mi Vjeročka, podstaknuta rečenicama kojima smo se dotakle neizbežne politike, i pita: “ Šta je bilo sa tvojima u Bosni za vreme onog  zla?“ Dok se drugarice dogovaraju hoćemo li prvo do Dunava ili do Dvorske bašte, setismo se i profesorke fizike kako nam saopštava da ćemo malo da se prošetamo, mi se odmah podelile oko Dunava i Dvorske bašte, a profesorka dodala „ da se prošetamo kroz nauku, kroz nauku, slepice“, i ja šapatom saopštavam da su svi završili u izbeglištvu, vojska ih jedne noći podigla uz kuća, uz obećanje da će brzo moći da se vrate, ali…Nemam više nikog tamo. Stariji poumirali, mlađi u belom svetu. Vjeročka me podseća na kasabu u kojoj sam kod tetke provodila raspuste i o kojoj sam pričala u internatu, i naglašava kako je u to vrema silno želela da ode sa mnom tamo jednog leta. Onda mi stavlja u ruke svesku. Na koricama piše „Moj dnevnik, 1965-66.“ Pokazuje mi odakle da počnem da čitam. Činim to.

„Danas je počela nova školska godina. Celu noć smo pričale u internatu, od jutros vrištimo na svako pojavljivanje onih koje stižu. Botošanke došle fijakerom iz Novog Sada tačno pred školu. Od cike i vriske našeg razreda svi su nagrnuli na prozore i zaglavili na vrata. Prvi čas imamo kod srpkinje, prof. Jovanke Mihajlović. Ceni nas, mi nju obožavamo. Danas je počela čas na neobičan način. Čitala nam je pismo. U pismu, ono što smo sinoć slušale. Kasaba. U nju se stiže vozom sa raznih strana, iz Vojvodine, Zagreba, Beograda, Sarajeva, Skoplja… Prvo što padne u oči jeste kula, zapravo zidine kule iznad gradića. U kasabu se ulazi preko drvenog mostića na jednom rukavcu brze, zelene i penušave Une. Šarenilo lica i govora, odeće i manira, mešavina starog i novog, urbanog i ruralnog. Glavna ulica se protegla od pruge pa sve do Une gde je, posle skrivanja po baštama i avlijama, reka  stigla do ravnog pa se nesmetano raširila, izvalila svoje moćne bokove i pritisla obale. Velikim drvenim mostom, ćuprijom povezana je leva i desna strana kasabe.“

Čitam sve brže. Ne mogu da verujem da je baš sve zabeležila iz tog mog pisma koje sam pisala profesorki iz mesta gde sam provodila raspust. Slike oživljuju. Titra mi tuga u očima. Potpuno sam zaboravila onu priču o devojčici koju sam pratila sa jednog kraja kasabe na drugi ne bi li saznala šta to ona traži. „Imate li germe?“, čujem je kako izgovara u svakoj prodavnici.  Kako sam bila razočarana kad sam otkrila da je germa kvasac. Vjeročka uzima svesku iz mojih ruku. Pružamo korak i žurimo za drugaricama i razrednom. Iz Dvorske bašte već se čuje pevušenje. Pridružujemo se „Sećaš li se one Dvorske bašte gde si nekad ljubio me ti“, i kao uvek kad zapevamo, setimo se da nam nedostaje harmonika naše Šprengerice. Gde li je ona  sada?! Ručamo u Klubu penzionera, u dvorištu crkve, u hladu stoletnog stabla. Sećamo se i ružnih dana hiper inflacije i embarga. Ono što je bilo teško u našim uspomenama izazvalo je najvedrije trenutke. Konstatujemo da mnoge od onda ne jedu neka jela, kao npr. mekike, pancerote (živeli smo na testu, a priča o dragoj baki, komšinici koju su unuci ubedili da su pancerotle picine, da prostite, sestre od tetke i da će ona lako naučiti da ih spravlja) izaziva takav smeh uz ručak da atmosfera podseća na daleke neke dane kad smo znale i umele svemu da se smejemo i radujemo. „ Vidi Borku i Žembericu, kao da nisu prošle godine, kao da su u učionici kod čika Ake, stalno se gurkaju, smeju se, podbadaju“, govori Jasmina i sama nasmejana. Nekad ćutljiva, sad veoma raspričana, Ana ponosno pokazuje monografiju naše drugarice Marije Marćiš Gaško, slikarke, i podseća nas kako je naša umetnica kvasila četkicu u ustima te profesor Vuleković još onda znao da joj je slikarstvo put i sudbina. Sedimo u divnoj sali Udruženja penzionera Sremskih Karlovaca. Za luksuzniji izbor nismo, mi smo sve prosvetarke, penzionerke. Nije lako, ne žalimo se, ali…

Dogovor je pao da se viđamo svake pete godine u Karlovcima, a svake godine kod neke od nas. Dogovor se poštuje. Na redu je odlazak kod Zorice u Bosnu. Dok ona uleće u autobus, stiže pitanje: „Treba li nam pasoš?“ Rukom pokazuje da ne treba i dovikuje: „Samo dođite“.

Bile smo u Bosni, kod Zorice i njenog Osmana, družile se u Subotištu, Begeču, Beški, Kisaču, Maradiku, Bačkom Jarku, Novom Sadu, Đurđevu, Slankamenu, na redu su opet Karlovci, kad zamiriše lipa i procvetaju po baštama oni sitni karanfili, mi ćemo se okupiti u našoj skoli i prošetati Karlovcima. Sa nama će biti naša razredna, ostali profesori biće uz nas dok budemo skladno pevale, a činiće nam se da negde iz prikrajka struji božanski zvuk violine profesora Nastasijevića, da prof. Đureković šapuće kako bez Aristotela, Kanta i Hegela ne možemo pristupiti životu, kako prof. Mikić objašnjava da bez dečije psihologije nema dobrih učitelja i kako srpkinja u našem razredu strastvenije govori stihove Milana Rakića jer , riknu i vrisnu muški kad pomisle na vreme u kojem više nema žena, pa se oni iz drugih odeljenja ne sećaju takvih časova, kako prof. istorije kažnjava mene jer u prisustvu inspektora ne čujem njeno pitanje i začuvši je kako kaže „ Dukićeva, šta radite?“, čujem sebe kako odgovaram da gledam šumu pored Dunava jer volim nežno proleće, a ona me posle danima ignorisala ne bi li osetila šta sam joj uradila, kako geografičarka izgovara „ ovaj vrh je visok 1753 dinara“, pa posle našeg urnebesnog smeha dodaje „ i vi bi se zabunile kad bi mislile koliko vam je malo dinara ostalo, a kraj meseca još daleko“, kako…

„Al na svetu ništa nije trajno, vreme prođe svemu dođe kraj,

Đaci se sastaju vole i rastaju i svako ostaje sam,

Ljudi se sastaju, vole i rastaju i svako ostane sam“.

O starosti i bolesti, nećemo. Mada, prošle godine četiri drugarice lomile kuk, nogu, rame. Šta je sad to, uzbuđeno kruže pitanja preko vibera, skajpa, interneta. I tuge se umnožavaju. Samoće, takođe. Samo, ni jednog trenutka ne zaboravljamo naše lepe karlovačke godine pa citiramo našeg Muju: „ Kad Dekart kaže da čovek dok misli postoji, one vaše,  koleginice Anđelija, misle brzo, misle smelo, misle zrelo, i znam da će, ma šta radile, umeti da se tako postave prema životu.“