Sve srećne porodice…vidi mene, počeo sam kao Tolstoj! Bože me sačuvaj plagijata… – dok sam to izgovarao, gledajući ko otvara vrata, kafa je izletela iz džezve i prelila se preko šake i opekotine na palcu koju sam jutros zaradio na sličan način, dakle, to je plik sada pukao na užas moj i žene i komšinice – i ta publika užasnuta zaklimaće malo posle glavama govoreći: da tako je to sa ranama i opekotinama, tako je to za onoga koji zna ali ne zna, ali naučiće i znaće ubuduće da kada kafu treba da zakuva treba uzeti kakvu krpu ili rukavicu, treba kuvati na manjem plamenu – a ne da džezvu usija, naivčina, dakle, tako mu i treba kad se Tolstoja dohvaća i priseća dok kafu kuva, treba nos držati u džezvi, pa da, ma čudo je kako nos svoj radoznali nije ošurio kada je džezvu bacio uz krik, kakav vala davno nismo čuli, da, da, mulac, mogao je i komšinicu i ženu svoju da ošuri, blagu i tankoćutnu, koja ga je počastila odmah sa „Magarče“, pa je on prestravljeno osedio, više će biti obelio, u tom momentu je i telefon zazvonio, i evo sada po podu leži, zapravo novom tepihu od devet hiljada dinara…
Plika više nema, nema više te nadute kože, samo prijatan osećaj tople plazme koja se razliva preko zdrave kože koja još oseća – ali neće dugo jer stiže toliko toga u sekundi koja sledi, dakle, nestaće prijatnosti, a stiže vrelina, kletva i kuknjava, i vrisak, i zaprepaštenje…Dva puta za redom, drugi put danas!, ma beži iz kujne ti magarče koji citiraš Tolstoja, Tolstoja, ma daću ja tebi Tolstoja…Shvata čovek da toliko toga ima tu na milimetar ispod kože, toliko zla i bola stoji pritajeno i čeka da čovek izusti plagijat, da poželi da svoju kožu skine i odene neku kićanu… ah, čoveče, za sekundu život postane pakao, bolje rečeno smrt, jer samo promuca bednik, a šta bi drugo: zemljo, zemljo, otvori se!, pa i ono: bolje da me nema!