Mogu se pričati razne priče. I pisati, uostalom. One dođu i odu. Iza njih ostaje sećanje, kao po dužnosti, po zadatku, po nepisanom pravilu. U sećanju su priče pohranjene, kao u trezoru. Ili kao u biblioteci, to je nekako bliže. Broj evidencije i ime priče, izvuče se iz kartoteke i pojavi se sećanje. U sećanju: priča. Ima ih lepih, koje me na lepotu življenja podsete. Ima i onih koje želim da zaboravim. Ali, to je nemoguće. Sve su evidentirane. Nije to školska tabla, pa da pređem vlažnim sunđerom preko i: nema nićega. Ili štampani primerak, da ga iscepkam u deliće, razvejem iznad reke, zapalim jednim palidrvcetom ili se rastanem , bacajući sve na smeće, zaboravim hitro da je ikada postojalo. Ili se povremeno prisećam pojedinih delova. Da bi možda, jednoga dana silno zažalila zbog nepovratnog gubitka. Najlakše je (ali i najmanje pouzdano) postupati sa zabeleškom na kompjuteru, koju bez obzira na veličinu, miš može progutati u jednom zalogaju.
Sećanje je nepouzdano. Pojavi se s vremena na vreme. nečim ili ničim izazvano, svejedno. Posle nestane. I nema ga dugo, ko zna koliko vremena prođe, da bi se opet pojavilo. Ali ima šanse, uvek ima šanse da iznenada iskrsne, kao što je bilo, a u dlaku isto kao kad se pojavilo. Izašlo iz stvarne, pouzdane, precizno odigrane priče i preselilo se u sferu refleksija, lutajući ispresecanim stazama predela i povezujući tračnice za ucelovljenje opstanka sećanja
Arhivirano, kao odbačeno, svako sećanje, može postati opet: priča. Priča ima živo bilo, čuje se kako kuca, odjekuje ritmom kojim živi. Ima šta da kaže, poruči i još uvek postoji. Izvlači se iz sećanja kao iz zmijske košuljice. Obelodanjuje se i razotkriva. Priča je uvek celovita kao mahuna ispunjena zrncima maka, naprimer. I opojna kao mak. Može opiti i razveseliti, otrovati ili rastužiti. Priča se nikada ne može pretvoriti u ništa. Može samo da postane sećanje. A sećanje, već kako hoće. Može da pamti, a može i da zaboravi. To već diktiraju neki drugi uslovi. Pre svega čovek sam. Onaj, čija je priča. I vreme. A kad će sećanje postati ništa? Hoće jednog dana, ali se ne zna u koje vreme i kada tačno. Najpre će nestajati jedno po jedno. A onda će jednoga dana, sva preostala, bez obzira koliko ih je, nestati odjednom.
Pouzdano se zna šta ostaje kad iščeznu sećanja.
Ništa. I ništa više.