Kad su Ena i Saša stigli do železničke stanice, bilo je kasno. Zvezde su treperele na tamnom prostranom nebu. Noć topla, julska – letnja. Čuli su se zrikavci.
Njih dvoje su prošli kroz hol stanice i popeli se stepenicama na peron – onaj koji je Ena pokazala. Gore je bilo nekoliko slobodnih klupa i oni na jednu spuste putnu torbu. Njenu torbu. Njihova klupa je u uglu između dva panoa sa šarenim reklamama. Saša izvadi šibice i kutiju s cigaretama. Izvuče jednu malo i pruži je Eni.
Ena izvuče cigaretu.
Vrti je među prstima, između kažiprsta s širokim prstenom s prozirnim kuglicama i palca s prstenom-karikom iskrivljenom prema dlanu. Njene trepavice bacaju meku senku na obraze. Crvene se pune, poluotvorene usne. Saša je obgrli, okrenu je sebi, iznenada privuče, naglo i silovito. Ena se trgla i podigla glavu – on je poljubi u usta. Uzvratila je poljubac. On ljubi njene obraze i vrat i ruku kojom ga je zagrlila. Ljubi prsten na toj ruci. Ona prošapta: „Nemoj prsten”, i on ponovo ljubi njene bakarnocrvene usne. Ljube se brzo i strasno, bez daha.
Začuše se glasovi, prvo dalje i onda bliže, sve bliže. Neko pomenu Enino ime. Iza panoa neke senke, nečije stope. Oni se razdvoje.
Pojavi se grupa, Ceca i Mila, i neki mladić s njima. Veseli i glasni, sa putnim torbama u rukama. Ceca uzviknu: „Rekla sam!” Nasmeja se i onda se svi pozdrave s Enom.
Ena uze šibice iz Sašine ruke i zapali cigaretu. Ruka joj malo podrhtava. Povuče dim, vrati šibice. Kaže onom mladiću: „Ovo je Saša.”
Taj nije obraćao pažnju na Sašu, svi su žagorili. Mladić govori glasno: „Vesti na televiziji…”, a Mila: „Enina nagrada …”, i Ceca: „Njujork!”
Saša pokušava da zapali, palidrvce se stalno gasi. Ena mu doda svoju cigaretu i on pripali na njenom užarenom vrhu.
Onaj momak je govorio nešto o ispitima i o svom ili o Eninom fakultetu, a Ceca i Mila su ponavljale: „Enina nagrada…”, i: „… stipendija koja ide uz tu vrednu nagradu.” Pomenule su Eninu odluku.
„Prihvatila sam na kraju”, potvrdi Ena.
Onda je stigao voz, bio je njihov, onaj kojim je taj mladi student putovao na fakultet u Beograd, i Mila s njim, kod neke rođake. Svi su se popeli gore u vagon, i Mila i student, i Ena zajedno sa njima. Saša je pomagao oko njene putne torbe.
Ušli su u prvi slobodni kupe, Ena se pojavi na prozoru.
Saša je ostao na peronu, i s njim Ceca koja nije nikud putovala.
Onaj student i Mila podigli su prtljag na nosač iznad sedišta. Onda je student nešto rekao i Ena se okrenula prema njemu. Podigao je njenu putnu torbu i stavio je pored ostalog prtljaga. Ena se vrati na prozor.
Na prozor se nalaktio i student koji bio stavio Eninu putnu torbu gore na nosač i Mila koja je bila sa njim. Govorili su o vizi, o Americi, o tome kako je sve to super, i kako je to super i za njihov grad, i kako će im Ena nedostajati.
Ena je pomenula raspust i dolazak, i samo nekoliko meseci do prvog raspusta za koji će sigurno doći ovamo.
Voz je pošao. Ceca i par na prozoru još su se zezali i Ceca i Saša su neko vreme išli uporedo s vozom, dok voz nije ubrzao. Onda su zastali i mahali onima na prozoru. Oni su mahali njima. Voz je zašao iza okuke i izgubio se u tami.
Ponovo se čuju zrikavci.
Ceca brblja nešto o Mili i o onom studentu koji je zajedno s njima u vozu. „Oni se ne zabavljaju. A video si kako je on gleda. To se odmah vidi. Rekao bi čovek da oni… ali ne, on dosad ništa… samo tako… šeta s njom. Stalno su zajedno. Idu po gradu, na ples. Zajedno su u bioskopima. Nalaze se po poslastičarnicama, idu na štrand, voze se biciklima, šetaju po parkovima, često i uveče … Pitam neki dan: ‘Da li se tebi sviđa ona moja Mila?’ ‘Sviđa mi se’, kaže on. ’Jako.’ ‘I ti se njoj sviđaš, samo da znaš’, kažem ja njemu, ali on ništa. Kao da će ga ona doveka čekati. Ništa ne pokušava, poverila mi Mila. Vidim, već se pita šta je to s njim, ili s njom. A video si i sam kako se gledaju. Svako to vidi.”
Onda se ponudila da odvezu Sašu kući, ona i njen tata. Tata je čeka tu u autu, ispred stanice. „Zašto da ne? Neće nam to biti teško”, kaže.
Saša se jedva otarasi i nje i njenog oca.