SAMIZDAT
NEGOTIN – 2020.
PRIKAZ – Živko Ivković
Evo još jednog, sjajnog Ristićevog naslova iz edicije The best of the best, ovog puta naslovljenog sa Budalizmi. U prvom delu, autor nam poklanja svoje aforizme, izreke i poslovice, sa punim i prevedenim značenjem, dakle u objektivnozaokruženom smislu i nikako drugačije. Primera radi, imamo Ristićev: u vinu je istina, zato sve više njih pije pivo, ili, u prevodu, vino vam je kao detektor laži ili poligraf, izlanete ili otpevate sve nakon jednog litra popijenog samo, a gajba piva (ispijenog) vam garantuje prolaz na tom detektoru, tako da i ne čudi to što se mahom odustaje od vina, naravno izuzetak su popovi i političari, koji se ne plaše istine, ne haju, jer, ta je uvek na njihovoj strani. Definiciju stanja u društvu, trenutnu barem, imamo u priči ‘Na čemu ste’, u toj je verno oslikana, aktuelna ta, toliko da sebi jednostavno kažete Highway To Hell – Iva Bogadnović, te da ne presuši voćnjak onaj, izabran, odnegovan i neprskan. I tako, ono što je u današnjem, mladima naturenom načinu življenja neizbežna svakodnevica, duboko su u toj, razotkriće i razgolititi upravo Miljan te bez dlake na jeziku (i dlanu) izneti, ukazati na tu i takvu, uz, otvoreno ono, koliko njih (pored njega naravno) ima snage i hrabrosti odbraniti se, ostati na svom nekom zacrtanom, ispravnom usput. Usuditi se i ukazati na katastrofalnomentalitetno stanje u društvu i ne mogu svi (izuzev verzija plaćenih onih naravno), pa ni nadareni, jer, takvima nedostaje objektivnosti te pribegavaju prepričavanju istorijskih nekih momenata, što je, usput, sasvim siguran put, ulaznica za članstvo u nekom književnom udruženju, zastupljenost na kioscima i medijima. Naravno, uvek će postojati druga strana, ona koja neće prihvatiti naturen gradskoseljački način življenja, strana na kojoj je Ristić. On ne vidi sebe u tom, naturenom načinu življenja ni kao dopisnog onog, pridruženog tek člana, a o statusu pregovarača da i ne govorim. Za Ristića, mirne duše mogu reći ‘heroj našeg vremena’ a nije Beogradjanin! Ne dozvoljava taj da mu drugi kroje sudbinu, sam priprema svoja jela, piletinu sa nadevom onim, i samo takvim. Autor je izabrao svoju profesiju i to je što jeste, a to što najbolji u branši (poput njega) nemaju nikakvu reklamu i prolaz, se, podvodi pod ono, potopili bi izlobirane i servirane kiosk književnike. Pa tako, normalan jedan čovek, neće biti zatečen Ristićevim objektivnim pre svega, stilom pisanja, ostaće ono njegovo, u domenu znatiželjnog samo, koliko li je takvih like hi, a koji kapiraju stvari, ne utapaju se u prosek, odolevaju trenutnom barem mediokritetidiotizmu. Ne stoji da se ovde radi o borbi protivu vetrenjača, mada će ini na takav to protumačiti jer, biti svestan stanja udruštvu a pri tom ostati normalan, odupreti se, ne podleći, se svrstava pod ispravan jedan i jedini put, tako da za autora sa razlogom tvrdim da je heroj našeg vremena, e sad, poželimo mu da još dugo odoleva. Književni stvaraoci poput Ristića su izuzetno retki a vrlo su značajni, te ih iz tih upravo razloga, razloga nepomirljivosti i neprihvatanja onog, danas ustaljenog, izuzetno cenim (nisam usamljen naravno) jer, ko zbori, piše ovim stilom, odišućim objetivizmom i jeste visoko iznad ostalih, a priznanja smo mu svi mi koji uvek, rado i sa nestrpljenjem očekujemo, visoko rangiramo svaki njegov novi naslov, uz iskrenu nadu da njegovo pero neće presušiti, ostati bez mastila, još dugo i dugo. Teme koje Ristić obradjuje su prst u oku njegovom (i ne samo) iz tog razloga se i obrušava na njih, ali odvažiti se, ukazati na te, povlači odredjenu odgovornost i odlučnost u obznanjivanju pomenutih, pa tako dok je za većinu, svakodnevica prihvatljiva bez kolebanja i pokušaja barem iskobeljavanja iz te, bežanja od pošasti, preostaje ono, izdići se iznad proseka, mediokritetstva današnjeg, a što je ipak u domenu onih, viših slojeva društva poput autora. Ristićevo napisano je neoboriv dokaz o trijumfu objektivne jednostavnosti nad gradskoseljačkim filozofiranjem (ini, izlobirani toliko toga napišu a pri tom ništa ne kažu), a pročitate bilo koji Ristićev naslov i uverite se u to, moja neka preporuka vam i nije potrebna. Na koncu, filozofiranje vodi u polemisanje, u neodrživo eksperimentisanje neko, a pisati objetivno i sa smislom može samo Ristić (uz nekolicinu) jer, takvi ostaju forever, te je zbilja šteta, nepopravljiva ona, što će Budalizmi stići tek na tri stotine adresa (koliki je i tiraž ovog naslova). Ali, šta da se radi. Ristić je ovde u priči ‘Kao objaviti knjigu’ pojasnio na koliko načina danas možete objaviti svoje napisano, pa tako, izmedju ostalog, stoji, da, ne morate znati pisati da bi je objavili jer, važne su veze u izdavačkim kućama, članstvo u odredjenoj političkoj stranci, te onda putem preporuke i lobiranja završite posao. I to je, na žalost naša zbilja, istina koja se ne da demantovati. Mogao bih još toga dodati, ali, Ristić je u Budalizmima toliko ubedljiv & uverljiv da me jednostavno uhvati strah, šta napisati kada je već rekao sve, sve na samo stotinu stranica, mada bi ini potrošili mnogo više tih a pri tom ne bi ni načeli temu od značaja.
13.06.2020.