Pesme najavangardnijih pesnika veoma retko, ne samo
kod nas, nalaze mesto u antologijama koje sastavljaju to-
božnji veliki poznavaoci pesničkih prilika. Neoavan-
garda, kao i avangarda, još uvek se tretira kao nešto što u
tzv. „pravu“ poeziju ne spada, ili samo jedva spada. Sami
neoavangardni pesnici ne mire se s tim i sami, vrednujući
avangardno, sastavljanju antologija sa avangardnim teksto-
vima pristupaju. (…)
Moja antologija Planetarni signalizam pokušaj je da
se predstavi signalizam od njegovih već davnih početaka do
danas. Ideja je bila da budu obuhvaćeni svi naši umetnici
koji su, makar i tokom jednog perioda svog života bili „za-
raženi“ idejama ovog pokreta, kao i, najvažniji, strani a-
utori koji su (blisko) sarađivali u Signalu i drugim važ-
nim signalističkim glasilima/zbornicima. Кada je o
zastupljenim strancima reč, oni su iz sledećih dvadeset
pet država: Australija, Belgija, Brazil, Vels, Engleska, I-
talija, Japan, Кanada, Letonija, Mađarska, Makedonija, Ne-
mačka, Poljska, Rusija, SAD, Slovenija, Urugvaj, Francu-
ska, Holandija, Hrvatska, Crna Gora, Češka, Čile, Švaj-
carska, Škotska. Pored njihovih vizualija, koje domini-
raju, odlučio sam se i za nekolike fonetske pesme (na pri-
mer, Boba Кobinga, Pjera i Ilze Garnije, Džona M. Beneta
ili Matjaža Hanžeka). Sam Todorović predstavljen je u
antologiji sa pedesetak ostvarenja. Ne samo zato što je bio,
i ostao, vođa pokreta i ne samo stoga što je signalista i
danas kao što je to bio u trenutku kada je ovaj pokret zasni-
vao. U svim vrstama signalističke poezije, ne samo da se
ogledao, već je postigao i izvrsne rezultate. Razlikuje se
od vođa ostalih avangardnih i neoavangardnih pokreta i po
tome što je jedini, pored Filipa Tomaza Marinetija, to
bio neprikosnoveno. Za primat u dadaizmu, pa i u nadrea-
lizmu, i pored Care i Bretona, bore se i drugi pripadnici
tih pokreta. Ekspresionizam nema pravog vođu. Isto bi se
moglo reći i za ruski futurizam. Jednako važi i za neoa-
vangardne pokrete širom sveta: ili su se svodili na začet-
nika ili je „rukovođenje“ njima bilo, zvanično ili nezva-
nično, zajedničko, grupno.
Todorović napominje kako su se prve ideje o signali-
zmu u Jugoslaviji začele već 1959. i to „potpuno nezavisno
od onoga što se dešavalo u Brazilu i svetu“19, iako priz-
naje da je „čvršću teoretsku podlogu“ pokret dobio 1968.
tokom koje je došlo i do promene njegova naziva: do tada se
o signalizmu govorilo i pisalo kao o scijentizmu. Polazna
premisa Todorovićeva signalizma je sledeća: „Posle teo-
rije relativnosti i kvantne fizike, teorija haosa pred-
stavlja treću veliku revoluciju u fizici našeg stoleća.“
Imajući na umu, citiranu, Bahtinovu opasku po kojoj „Haos
je mnogolik“ , naš autor zaključuje kako je „Magična vizija
Haosa i Кosmosa – najinspirativniji i najtrajniji izvor
pesme i pevanja.“ Odatle proizilazi da su „Svet i svemir
gledani iznutra kao nerazlučivi deo našeg sopstvenog
bića.“
Moderni i (neo)avangardni književni pokreti i
pravci gotovo obavezno startovali su manifestima kojima
su najavljivali šta su naumni da urade. Prednjačio je ita-
lijanski futurizam koji nam je ostavio ni manje ni više
nego tridesetak programskih tekstova21 kojima su sve umet-
nosti bile „pokrivene“. I drugi značajni avangardni stva-
raoci pisali su poetičke tekstove kojima su pokušavali
da objasne poetiku književnog pokreta ili pravca koje su
predvodili ili u kojima su bili, ali i vlastite poetičke
postavke. Ni signalizam, jedan od najznačajnijih svetskih
neoavangardnih pokreta, svakako, uz zenitizam, i donekle
nadrealizam, najoriginalniji i najprisutniji naš knji-
ževni pokret na evropskoj i svetskoj književnoj sceni, nije
nikakav izuzetak. (…)
Signalizam ne priznaje nikakva ograničenja. On nije
samo pokret koji „proizvodi“ otvorena dela, već je i nepre-
kidna otvorenost ka radikalnim prodiranjima u do tada za
poeziju strane prostore. Zagovara literaturu bez granica.
Istovremeno, ili s malim vremenskim razmacima, atakuje
na nove literarne teritorije. Ostavlja ih pošto ih osvoji,
da bi im se naknadno vraćao, kombinovao ih sa novoosvoje-
nim. Ono što nije „napadnuto“ do danas, biće napadnuto
sutra, pošto je ovaj pokret u biti istraživački. Pred
nama je najpokretljiviji pokret koji je književnost uopšte
iznedrila do sada. Кornhauzer, koji se u svojoj doktorskoj
disertaciji pita: „Da li je signalizam početak ili kraj
određenog razvoja?“, indirektno odgovara na to pitanje
tvrdnjom da je on, „kao nijedan drugi pravac uspeo da se
organizuje u aktivan avangardni pokret, da oko sebe okupi
umetnike različitih generacija…“, bude neprestano i neu-
morno živ i nepredvidiv. Sveopšte izneveravanje hori-
zonta očekivanja. Signalizam je intermedijalni, interdi-
sciplinarni pokret, prava planetarna umetnost. Posle ze-
nitizma, i više od njega, međunarodni pokret. Onaj koji nas
je najviše (ne samo časopisom Signal i mnogobrojnim izlo-
žbama signalističke poezije i umetnosti koje su prire-
dili ili na njima bili učesnici naši signalisti) lansi-
rao u svet. (…)
Signalizmu je čitav svet, čitava poezija, jedan jedini
znak. Najdublji i najsloženiji. Onaj koji, kao i čitav
pokret, neprestano gradativno raste. Кada se i vrati onome
što je ranije već bilo pesnički oblikovano, širi se nagla-
šavanjem nekolikih njegovih ranije ne u dovoljnoj meri
razvijenih komponenata.
Planetarni, umetnički pokret signalizam traje evo
već više od pedeset godina. Iako su avangardni pokreti i
pravci bili nalik na štapine koji brzo planu i nestanu,
on istrajava. Društvo bi – po trajanju – jedino nadrealizam
mogao da mu pravi. Veoma često, blesne po neka nova „kom-
binacija“, sevne nova ideja. Vođa signalizma Miroljub To-
dorović nikako stvaralački ne miruje. Signalizam nije to-
liko nalik na planetu koja kruži po unapred zadatoj pu-
tanji, koliko na kometu koja juri vasionskim prostran-
stvom. Nadam se da ova antologija na najbolji mogući način
to pokazuje. I dokazuje.