Zoran Ilić: Surovi prelazak ceste

1.

Neko tvrdi da živeći na planeti Zemlji koja se svakodnevno okreće oko Sunca mi, ljudi, se moramo podvrći zakonima fizike. Isto tako komunicirajući međusobno na Internetu ili izvan njega, mi se moramo podvrći zakonima mišljenja.
– Da – odgovara mu Pajaco – ali zakoni znaju tako da sputavaju. Naročito ako krenemo i sami da ih izmišljamo, primenjujemo… Uostalom da sam sklon zakonima i da sam čovek od zakona, ja bih se, Neko, posvetio i izučavao pravne nauke. Ovako, i sam dobro znaš čemu sam se posvetio: zabavi dokonih posetilaca globalne Mreže. Tu sam ja svoj na svome, dragi moj Neko!
Ali, zašto ti odbijaš da me razumeš?! Zašto tražiš, zahtevaš, da ja budem čovek od zakona?! Zašto?
Kada bolje razmislim, ne moraš da mi odgovoriš.

2.

Šta je starije kokoška ili jaje?! Ili: da li je starija parola „Dole kapitalizam!“ ili se pre došlo do pojma svetske revolucije?!
„Hm, hm…“, razmišlja hladnog novembarskog jutra Pajaco. I što više razmišlja u njegovom mozgu je sve veća konfuzija.
Zanimljivo: svetska revolucija je prošlost, baš davna prošlost, dok je kapitalizam vitalniji nego što je to ikada bio!
Koji paradoks! To samo govori da ljudski rod slično guskama u magli niti zna kuda idi, niti kuda želi da ide…

3.

– Kako je i zašto kapitalizam prešao cestu? – pita Neko Pajaca.
Cesta je granica između ex-YU i Italije, Austrije… Ostali su bili nešto dublje, dalje od ceste. Ali i oni želeli da je pređu i ukorače u ex-YU.
Dakle, tu je cesta bila locirana. Mada bi je Pajaco onako, srbijanski, pre nazvao plotom nego cestom. Sa jedne strane plota je bio socijalizam, a sa druge kapitalizam.
Mada je pitanje Nekog iskreno deluje pomalo naivno.
– Neko, bio je to surov prelazak ceste, nimalo nežan. Ni sa ove strane ceste nisu bili nežni, mada su ponekad bili naivni. Ovi iz Italije, Austrije, Nemačke su govorili:
– Cesta treba da bude mekanija i lakša za prelaz. Svašta mi želemo da prenesemo na Vašu stranu ceste… Imamo toliko ideja.
Mi želimo prohodnu cestu!
To su oni želeli, Neko: prohodnu cestu.
Džadu što bi se reklo. Da preko nje i danju i noću može da prelazi i ko hoće i šta hoće… Bez kontrole. Džada je njima trebala, a ne cesta ili put.
Evropa je puna džada… Dokaz da je i nešto tursko dospelo do Pariza, Londona… Berlina… Štokholma…

4. (Rukuju se, rukuju…)

Poznato je da se Pajaco ne rukuje. Da izbegava rukovanje sa bilo kim, i da to smatra nepotrebnim gestom. Što bi se reklo: „Rukuju se, rukuju oni koji putuju…“, a budući da on nigde ne putuje već je neprestano u prestonici Srbije zašto bi se, onda, rukovao?!

5.

Neko demantuje Pajaca i tvrdi da su se njih dvojica rukovali. I to ne jednom već više puta.
– Moguće – odgovara Pajaco. – Možda ti, Neko, bolje pamtiš nego ja?! Mlađi si, to smo već konstatovali. Ali mogao bi da pamtiš nešto pametnije i svrsishodnije nego činjenicu da smo se nas dvojica rukovali.
Sada se sećam: nekada sam voleo da se rukujem sa ženama, i da nežno, suptilno milujem njihovu šaku dok je lagano izvlače iz moje. Sav bih se pretvorio u svoju šaku.
Tako da je nekada vredelo rukovati se, a sada je to za mene postalo tako prozaično, suvišno, da ne volim da se rukujem.
Ničija ruka mi više nije potrebna…

6. (Bolonjski proces)
Posmatrajući svet iz svoje, statične vizure Pajaco se pita da li postoje i ko su oni koji putuju, koji nisu poput njega statični već su mobilni, gamižu po ovom svetu i danju i noću?!
Na Internetu je moguće naći sledeću rečenicu:
„Bolonjski proces je dizajniran tako da poveća opštu mobilnost u Evropi.“
Rečenica koja je Pajaca tresnula pravo u čelo, kao kada trula jabuka padne sa drveta.
Dakle, oni od kojih se očekuje da budu mobilni, a ne statični poput Pajacoa, jesu studenti i njihovi predavači, univerzitetski profesori. Njima je tesan ovaj svet i ne drži ih mesto, i Bolonja im nudi rešenje. Upravo Bolonja koja nekada beše grad…
Dakle, ako goriš od želje da odeš u Španiju, Englesku ili možda Italiju onda se seti Bolonje. Jer ona je ključ, rešenje, da ne budeš statičan poput Pajacoa.
Sledeća čarobna reč jeste – stipendija, jer bez nje nema ni Evrope!
Ali reč mobilnost: šta sa njom?! Nekada kada bi se ta reč pominjala, svi bi pomislili na mobilizaciju i rat, i bežali glavom bez obzira. Kakav crni rat! Nije nama do rata! Pustite da proživimo ovo malo što nam je Bog dao.
A na početku XXI veka je ispalo da je mobilnost veoma krotka i poželjna reč, a da je statičnost nešto što treba izbegavati kao nekada rat i mobilizaciju.
– Sve se menja na ovom svetu – pomisli Pajaco. – Sve se menja i kreće, putuje, samo ja ostajem isti, nepromenljiv… Statičan…

7.

Mobilnost se definiše kao pokretljivost, mogućnost izbora kako mesta boravka, tako i izbora profesije ili dostupnosti resursima. I postoje horizontalna i vertikalna mobilnost. Dijagonalna i spiraloidna mobilnost još nisu otkrivene mada se svakodnevno radi na tome.
Pajaco opet misli da nikada ružnija i rogobatnija reč nije zakoračila u njegov rečnik. Srećom, on je ne koristi. Jedino povremeno na nju naleti na TV-u, u novinama, na Internetu…
Ili kada mu Neko kaže:
– Hej, Pajaco javi mi se na mobilni…
Jer i telefoni su postali mobilni, a ne samo ljudi. Telefon staviš u džep i nosiš ga sa sobom gde god da kreneš. A nekada je to bilo nezamislivo! Ko bi i pomislio da telefon sa sobom nosi, strpali bi ga u ludaru.
Nekada ćemo, verovartno, i šporet i frižider sa sobom moći da nosimo, i to će biti tako normalno. Niko neće misliti da smo budale zato što nosimo, ili vučemo za sobom frižider pun hrane!

8. (Ostariću…)
– Ostario si – Neko poručuje Pajacu. – Tvoje blog-zapise niko više ne čita i ne komentariše. Tamo gde si ti, tamo su pustoš i praznina… Ti ne zauzimaš prostor već ne-prostor. Ponavljam: ostario si, osušio se, smanjio… Postao ljuštura bez sadržaja. I tvoj verni poklonik Adrian te više ne prati. I on te je napustio. Sam si ostao u ovom surovom svetu…
Pajaco odgovara:
– Svi mi starimo, Neko, a ne samo ja. Možda je samo moja početna pozicija bila nešto niža nego tvoja, Adrianova… Pa ti se čini da ja starim brže nego drugi… Ali, to je nemoguće.
Svi mi starimo istim tempom, brzinom…

9. (Krhkost Adrianovog postojanja)
Neko je nesmotreno pomenuo Adriana:
– I on te je napustio…
I podsetio Pajaca na krhkost Adrianovog postojanja.
– Neko, širok je i dugačak virtuelni svet, i očekivati da Adrian za mene ima vremena je nerealno – odgovara Pajaco. – On čak ni za tebe nema vremena, ali ja ti to ne pominjem.
– Osim tebe, za mene niko nema vremena, a kamo li Adrian! – primećuje Neko.

10. (Sada i ovde)
– Svi smo mi, a ne samo Adrian, tek bleda senka svog davnog postojanja, pa, eto, i ja, Pajaco, jedva da sam prepoznatljiv. Ako sam nekada bio crtež, sada sam se pretvorio u kroki. Ako sam bio vino, sada sam postao voda. Ako sam bio muškarac, otac, muž… Sin… Sada sam… Sada sam…
Sada jesam to što ne smem da izgovorim, napišem…
Upravo sam to sada i ovde gde je „ovde“ – Srbija dok je „sada“ – 2010. godina.

11.

Neko sumnja da je Pajaco sve to bio.
– Šta ako nisi bio sve to što navodiš: crtež, vino, muškarac…
– Ništa! Možda je neko drugi to bio, tako da se svodi na slično. Možda si ti, Neko, nešto od navedenog bio?
– Ne, nisam. Oduvek sam bio ono što sam sada, i plašim se da ću u sadašnjosti i ostati. Ti ćeš da produžiš, otići ćeš dalje, ali ja, imam utisak, da neću. Za mene je stvarnost jednodimenzionalna. Ne poseduje ni prošlost, a ni budućnost…