David KECMAN DAKO: Živa slika

(U postelji od mora)

Ogromno platno na štafelaju ispunjeno golubovima. Čini se bezbroj ih je, ali prozračna plavet u pozadini ostvarena tako da ima mesta i za pristizanje novog jata skrivenog iza oblačića oslikanih kao da su talasi pučine ili vlati trave koje vetar u leluju, u naviljcima svija za letom galebova.
Svi golubovi na slici gotovo istovetni. Oni u prvom planu kao da će svakog trena, pristizanjem drugih, gomilanjem biti izbačeni, izgnani, iz slike potisnuti preko donje ivice blindrame. Svi kao pred objektivom. U metežu, a blistavog perja, sa izrazitijom, možda i prenaglašenom narandžastom svetlošću u središtu bistrog, lepog golubijeg oka.
– Da li još kojeg da doslikam? – upitah se poluglasno. Pri svakom pokušaju da kistom dođem do palete i vrhom samo da dodirnem platno, telom jeza, a ruku nešto bolom najpre u ramenu, potom i u laktu, trncima u vrhovima prstiju namah skameni, zadrži, kao da u takvom trenu, kad bih samo da nastavim sa množenjem u sliku već sabranog jata, prestaje da bude moja ruka.
– Dobro je! Nemoj više ni da pokušavaš! Slika je dovršena. Svakim novim potezom samo bi je pokvario. Ništa joj više od tebe nije potrebno. Sve si joj dao. Sve, sem potpisa bez kojeg bi takođe mogla. Ipak, možeš donekle i da udovoljiš svojoj sujeti. Potpiši je! Za svaki slučaj. Za ono vreme neminovnog zaborava u kome, mimo tvojih slika, neće biti nikog više o tvom životu da svedoči.
Razgovetni, mio glas. Odavno ga tako razgovetnog nisam čuo. Očev glas. I ne smem da se okrenem. Znam, zalud je, neću ga videti. Ovako je bolje. Čujem ga, pa kao da ga istovremeno i vidim. Jedino u mojoj misli otac je zauvek i čujan i vidan, istovremeno.
– Kada bih uspeo da celo platno prekrijem golubovima koji bi leteli u svim, a ne samo u jednom pravcu, prema meni, širom raširenih krila, a ne kao da su kamikaze koje bi kroz platno, mimo rame, sunovratom kroz bezdan da prolete..?
– Tako nešto je nemoguće, znaš i sam, i zalud ti je svaki pokuša da s takvim naumom ostvariš ma i jedan potez. Otuda bol u ramenu, trnci telom…
– Zar ovo nije moja slika?
– Da, tvoja je, ali i moja, jer si je u misli i pre stavljanja platna na štafelaj meni namenio.
– Setio sam se onog para mladih i nesrećnih visokoletača koje si mi ko zna odakle doneo, a mačka ih je na tavanu pojela pre nego što si stigao i kavez da mi za njih napraviš.
– Sada ih je na slici taman koliko i mora da ih ima. Tačno četrdeset i pet.
– Nisam ih brojao, niti mi je tokom slikanja do bilo kakvog broja bilo i stalo.
– Sve vreme rada na slici mislio si o sebi, o onom paru mladih golubova za let još nedovoljno stasalih, ali i o meni i o svojoj neostvarenoj želji da od tavana napravimo veliki golubarnik prepun visokoletača. A ja sam, samo da te podsetim, živeo četrdeset i pet godina. U misli o meni, makar i uzgred, na slici koju mi posvećuješ, za svaku moju godinu mogao si da naslikaš samo po jednu pticu.
-Slika za tvoj rođendan?
– Ne! Ja više nemam rođendana. Postojana je samo godišnjica onog trena kada sam se poslednjim dahom/izdahom, nošen krilima samo jedne takve ptice, od koje i tako mnoštvo na tvom platnu, preselio u svet nevidnih, a čujnih samo u sećanju onih kojima smo uvek potrebni i koji nas vole do neprebola.
– Kada bih ovom jatu mogao da pridodam i po jednog za sve moje godine bez tebe..!
– Takva slika je neostvarljiva. To je živa slika, a ovakva nastaje tek u misli onog za koga vreme biva konačno, kakvo stvarno i jeste. Nepostojeće. Ili večno, nemerljivo vreme. S toga je samo potpiši! I ne boj se! Neće te boleti.

I kao što me je izbavio iz ponora zaborava, tako me očev glas dodiruje sa svih strana. Ne smem da se okrenem. Plašim se ne samo onog što je odavno neminovnost, da ga nikad više neću videti, nego da će i prostorom iza mene zavladati nečuj. A tako sam rad da saznam da li se nešto u dugoj nevidelici i tokom našeg nesretanju izmenilo u mojoj predstavi o njemu. Od njega sam sada stariji. Velika je sličnost među nama, a što sam stariji bivao, drugi su to pre mene uočavali, sličnost se uvećavala toliko da smo u ovom trenutku kao blizanci. Možda bih u njegovom liku mogao da prepoznam sebe kakav sam bio pre petnaest godina, kada je iznenada odlučio da ode?
Odlučio? Setih se tvrdnje svog profesora istorije književnosti, Vojislava Arsenijevića, izrečene pri analizi mog seminarskog rada o romanu „Martin Idn“ Džeka Londona koji se završava rečenicom: “Tek što je saznao, prestao je da zna.“ Profesor me je pitao kako shvatam samoubilački čin glavnog junaka. Da li je bio neizbežan, da li ga opravdavam ili osuđujem?
Priznajem, u to vreme na neizbežnost sam gledao očima egzistencijalista, Kamija, posebno Sartra, a osuda nekog zbog onog što samom sebi čini i danas mi je nepojmljiva. O bilo čemu da je reč, pa i za osudu nečijeg samoubilačkog čina, neophodne su nepobitne i svakom pojmljive, razumne činjenice, do krajnosti spoznate, bez uplita emocija…
– Martin Idn – rekao sam profesoru – suočio se sa nesavladivom prazninom, onom preteškom i bezmernom, duboko u sebi skrivenoj. Poverovao je da smiraj može naći samo u snu u postelji od mora do kojeg se stiže uz pomoć tereta vezanog konopcem o vrat. Pri dodiru dna, u njemu biva prosvetljenje. Poslednje, spasonosno saznanje stiglo je sa velikim i kobnim zakašnjenjem. Spasa bi u njegovom snažnom telu još i bilo, ali pretežak je sav onaj zemaljski teret o vratu da bi se vratio na mesto gde ga čeka mogućnost punog udaha i mirnog izdaha.
– Čovek iz života odlazi kad o tome sam odluči. I u najtežoj bolesti traje sve dok se ne preda.- rekao je profesor. – Martin Idn se predao, a da pre toga nije spoznao onu prvu i poslednju životnu draž: slobodno disanje, svemu uinat, a što znaju i ptice i ribe…
Sve do ovog trena, do suočavanja sa slikom, sam naspram četrdeset i pet golubova na štafelaju i u nemoći da na njoj bilo šta po svom naumu još izmenim, nisam shvatio svog profesora.

Gledam u sliku, kao da je tuđa. Nebo iznad golubova naslikano kao da i nije nebo, nego zapenušana površina mora iznad davljenika koji dodirom dna spoznaje sebe. Tek sada primećujem da na slici nema ni jedne ptice sa otvorenim kljunom. Takve su, možda, samo stoga što ih je glas Nevidnog dozvao iz prostora u kome se dobrovoljno nastanio.
– Postoji li takva dubina, a na njenom dnu mesto za takvu tugu kao što je ova moja od koje se uzalud branim, dok tonem, nepovratno tonem?
Niotkud odgovora, a ne smem da se osvrnem. I bez moje volje, u tom trenu ruka kistom dodirnu platno, bez bola, bez jeze duž kičme. Crnom bojom, kao da ističe iz desnog krajička sa dna slike, uobličava se jedno po jedno slovo. Moj potpis!?
I ne primetih kako istovremeno sa nastankom crne niti za potpis, sa slike iščezavaju golubovi. Sve bi najpre more, a potom platnom iznova zavlada belina. Ostalo je samo moje ime . Kao da ću raditi sliku na staklu, sliku koju je zapamtilo samo moje oko.
Prizor na slici nije iščileo iz mog sećanja, ali kao da sam ga sanjao. Za mene je to još uvek u nedovršenom snu očevim glasom imenovana „Živa slika“. Ne znam samo da li će biti takva, i dobra i lepa, moćna i sugestivna kao što je neprestano u mojoj misli, u sećanju na san i u njemu samo čujan, ne i vidan susret sa ocem koju sedmicu, koji dan, ili samo koji tren uoči rastanka.

P. S. U rokovniku pored štafelaja, u „Dnevnim beleškama o slici“, rukom Martina Galaca zapisano: „Prvi put mi se dogodilo da svoju sliku vidim gotovu i pre nego što sam povukao ma i jedan potez kistom. Predstoji borba između onog već viđenog i mojom rukom, paletom i kistom možda ostvarljivog. Najpre posmatrač, a potom i sam stvaralac. Mistes i Mag. Mislilac i vanredni poznavalac, ali samo voajer, što je, zapisuje Bela Hamvaš, Mistes, i „onaj kome nije dovoljno to što vidi, nego i poseduje tu moć da se meša u poredak stvari,», postaju blizanci i bivaju «Jedno mnoštvo», jer „sve(t) je Jedno“.
Moguće razrešenje ove enigme: Rad na slici, kao i promene koje se zbivaju na njoj po završetku, sve je uslovljeno time što se i u trenu stvaranja, i u trenu posmatranja zbiva u našem mozgu.

P.S.S. Ništa se na svetu ne može uporediti sa lepotom i dramatičnošću, sa neizvesnošću ove bitke. Ona je kao satić koji tiho otkucava. Satić koji samo ti možeš da čuješ. I to je jedini pouzdani dokaz da u tom trenu stvarno postojiš. I ti, i sat u tebi.

8-10 jul 2005.
U Somboru