U prvi sumrak, pod žutim nebom, vuk je bio treperava siva senka.
Senka koja je, kliznuvši niz jarugu, vododerinu izdubljenu nekim davnim prolećnim bujicama, brzinom misli izronila na obodu šume.
I tu je zver zastala, pritajivši se. Široki drum koji je vijugao dolinom između pustih polja, delio je svet na dve različite polovine: označavao je granicu od koje je započinjao svet ljudi. To ga seti mirisa dima iz seoskih kuća, ukusa ovčije krvi i zamki sa zubima od gvožđa, seti ga užasa koji je u njemu budila puška.
Osvrnuvši se za sobom vuk je sad pažljivo osluškivao zvuke koje mu je donosio vetar. Larma koja se približavala – isprva polako a onda sve brže i brže – činila ga je napetim, zategnutim poput strune. U njoj je već jasno razabirao zvuk lovačkog roga, promuklo dozivanje hajkača, isprekidan i mahnit lavež pasa… I video je kako su, u snegu koji se polako topio pod toplim jugom, otkrivajući ostrvca požutele trave, ostajale izdajničke stope. Bio je već skoro isteran na čistinu. Kao omča oko vrata osuđenika oko njega se stezao obruč hajke. Jedan čopor žutih pasa sledio ga je sumanuto i besno.
Približavali su se kroz šiblje, niz kosinu, sve stvarniji u poslednjem sutonu. Gotovo da je već za vratom osećao njihov vreo dah, oštrinu zuba koji se zarivaju u meso. Ne beše mu nepoznat ni ogromni predvodnik čopora; strašniji nego inače, jer je čudovište već bilo namirisalo krv, grabio je ispred svih, nepogrešivo predvodeći svoj razjareni čopor.
Samo nakratko u njemu su oživela sećanja na stare borbe sa psima – slugama ljudi u kojima je, zapreteno, još živelo biće vuka. Stari ožiljci ga podsetiše na to. Stojeći sam nasuprot pobesnelom čoporu on se, međutim, na čas oseti bespomoćnim i slabim. Ali, čak i ovako neugledan i malaksao od celodnevne hajke, on za njih ipak beše pravi plemić: uzvišeno biće na koje su, s nerazumljivom besom, kidisali oni od nižeg soja.
I upravo to gađenje a ne strah iznova pokrene iznureno telo. Pojurio je niz strminu, a onda kroz blatna polja pokrivena raskvašenim snegom. Začudo, taj poslednji napor da izmakne svojim progoniteljima seti ga nekog davnog blaženstva. Krećući se u dugačkim skokovima, i s gotovo natprirodnom lakoćom, vuk ubrzo oseti kako izmiče kevćućem čoporu.
Pucanj ga je zbrisao, preturivši ga preko glave, i pretvarajući ga u jednu krvavu krpu. Žuto sunce je zalazilo, obasjavajući bare i neprohodne vrbake, kad lovci otpočeše svoj veseli pir. A kad ono sasvim zađe, visoko iznad trpeze, plamsaji vatri su još dugo, čitavu noć, obasjavali trofej: okrvavljenu lešinu vuka, poslednjeg u svojoj vrsti.
Kad pocnes znas da nece dobro zavrsiti, no svejedno citas i pratis ga. nije dobar, no navijas za njega.
Odlična, pomalo retro-priča.
Meni se sviđaju „Dani kuge“. I posveta.