AUTOR PRIKAZA: Živko Ivković
SAMIZDAT – 2013.
ZAJEČAR
„Zaječarska rapsodija“ je u stvari urbana hronika ovoga grada rekapitulirana u almanah štivo i jedina je koja čitaocu nudi zaokružena muzička, kulturna ali i politička (viđenje autora) po hronologiji zbivanja u razdoblju od 1940. pa sve do 2010. godine, i van svake sumnje je rezultat mukotrpnog, višegodišnjeg rada Aleksićevog.
U Aleksićevom uvodu i stoji da je this book istorija voljenog mu grada kroz prizmu urbane muzike, i to je svakako najbolji kvalifikativ za „Zaječarsku rapsodiju“. Ono što pleni, privlači pažnju, svejedno, jeste svakako nadljudski napor vezan za spajanje i delovanje oba muzička pravca (rokenrola i džeza) u ovom gradu u decenijama iza. Tako je prvoformirani džez ili džaz (ondašnji izgovor) orkestar u ovom gradu nazvan ’Madžo’, potom su tu Omladinski džez orkestar i Orkestar Dinamo, ali i ostali koji su egzistirali u tom periodu. Ono zajedničko za sve te džez sastave je podatak da su na repertoaru imali skinute tango, fokstrot, rumba, šlagere i džez numere primerene naravno vremenu egzistiranja. Nailazim i na tvrdnju da između dva svetska rata u Yu nije snimljena niti jedna gramofonska tadašnja šelak ploča, na kojoj je zapis išao samo sa jedne strane. Ne znam, ne mogu sa sigurnošću potvrditi autorovu tvrdnju , ali znam da je u Ljubljani egzistirala jedna diskografska kuća koja je kasnije preseljena u Zagreb da bi tamo bila preimenovana u „Elektroton“, da bi na temelju te iznikao Jugoton! Diskografija između dva rata, na koncu, i nije dovoljno istražena, te sa izvesnom rezervom prihvatam autorove navode vezane za diskografiju između dva, već navedena rata.
Na stranici 67. nailazim na podatak o gostovanju Meta Kolinsa (Karla Metikoša) u dva navrata u ovom gradu. Prostor je bio Dom JNA (28. mart 1965), a rasprodane su sve ulaznice iako je cena istih bila paprena. Iste godine i zaječarski sastav Senke beleži nastup u Knjaževcu. Vezano za 1967. godinu, dolazim do naziva još dva sastava iz ovog grada (Apoloni i Disney Boys) kao i to da su slovili za najtraženije kada su u pitanju koncert-igranke tog vremena. Tu je i podatak da je legendarni jugoslovenski sastav Siluete (predvođen Zoranom Miščevićem) zabeležio nastup u ovom gradu negde juna meseca 1968. godine. Važan pomena je svakako i diksilend orkestar Miodraga Maletića, a grupa je zasnivala repertoar na skinutim (tada aktuelnim naravno) stvarima Peta Buna, Dizija Gilespija, Glena Milera… Dalje nailazim na ključni podatak vezan za urbanu rokenrol scenu u ovom gradu, taj je formiranje prvog VIS-a, ’Orkani’ su u pitanju, i to je ono što najviše pleni, intrigira, mene barem najviše zanima jer rokenrol je probudio nadu u bolje sutra, a put svim sastavima i nj. kreativnim mogućnostima je tako (širom SFRJ) bio otvoren. „Orkani“ su nastupali po tada aktuelnim prostorima u gradu (ali i u Boru, te Doljevcu) i kao u svim gradovima kuburili su sa instrumentima i binskom opremom. Konačno stižemo i do najuspešnijeg sastava iz ovog grada, „Zlatni prsti“ su to. Njih je slušala i volela cela Yuga te svakako da ovaj sastav mora biti zlatnim slovima upisan u anale Yu-roka. „Zlatni prsti“ su pored svirki u lokalnim, gradskim prostorima imali zapažene vrlo nastupe i u Nišu, Beogradu, Subotici i Makarskoj. Snimili su nekoliko singl i LP ploča, a javljaju se i na kompilacijskim LP albumima (Veče uz radio, Pop parada). Javljaju se potom i grupe Vulkan, Tifani i Deca cveća, a ovaj potonji je interesantan iz razloga jer je autor knjige Zoran Aleksić Aleksa u tom imao zaduženje ritam gitariste, a što je svakako svojevrsna potvrda kako se u pisanje zaječarskog urbanog alamanaha , i stvarno veoma ozbiljnog štiva, upustio najkompetentniji Zaječarac, i evo, ovim putem, barem, Aleksiću odajem zasluženo priznanje.
Ako bih hteo napraviti poređenje ondašnje tin generacije (mladih uopšte) i današnje onda bi kao ilustracija najbolje poslužio primer nastupa sastava „Deca cveća“ (Zorana Aleksića) u mestu Trnavac kod Zaječara. To se dogodilo 7. jula na Dan ustanka naroda Srbije kada je prostor u kom su oni svirali bio u dupke pun, a obližnja sala sa narodnjačkim orkestrom gotovo prazna. Rokenrol supremacija tada, a sada…
Tu je i grupa Kosinusi koja je egzistirala u razdoblju od 1966. pa zaključno sa 1969. godinom. Ređaju se potom sastavi bitni za tu prvu dekadu zaječarske rock scene: Apolo 8, Kockasti klikeri ali i grupa Indeks. Na Zaječarskoj gitarijadi 1977. se javlja grupa Istok, naredne pak, grupa Prava stvar. Na onoj iz 1979. imamo dva novoformnirana sastava Kasper i Visoko mišljenje. Elem, ne verujem da ni jedan grad ima toliko razloga za ponos , kao što je to slučaj sa Zaječarem jer , Gitarijada ovde ne samo da je održavana kontinuirano od 1966. ( sa startom u Domu JNA ) nego je i opstala do dana današnjeg i najznačajniji je dokaz o prisutnosti rokernola u Srbiji i Yu , što apsolutno ne znači ništa Ministarstvu kulture, jer prednost uvek daje tzv. Gučansko-egzitnim-manifestacijama uz ubrzano prihvatanje tzv. Građanskih vrednosti i društva između dva rata koje praktično nisu ni postojale ! I to je pravo lice urbane nam današnjice. Biti rokenrol je protest za razliku od slanine, rakije i pijace droge gde protesta nije !!!!!!!
Danas su ljudi k“o mašine, običan su broj
Vlastodržac postavlja ih u samrtni stroj!
(Petar Bošnjakovski)
Pisanje jednog ovakvog urbanog alamanaha iziskuje nezamisliva odricanja , višegodišnja istraživanja i prikupljanje materijala , hronološko slaganje . Posao zbilja vredan divljenja . I sam sam pokušao slično, ali sam ostao na odvojenim izdanjima vezanim za bluz , džez i rokenrol ! U Zaječaru se tako , na Gitarijadi 1970. javlja ni manje i više nego li šest sastava iz ovog grada : Čupini dečaci , Bezimeni , Apolo grupa , Polovina srca , Helion grupa te Zlatni prsti II . Iste godine je formiran i sastav Dugine boje ! Maslo je poznato da je 1970. pored one u januaru održana i letnja Gitarijada , a što se ponavlja i naredne 1971. , pa bi tako sukcesori u organizaciji morali uzeti za ozbiljno nove momente iz Aleksićeve knjige te tako ne grešiti u broju ukupno održanih onih , Gitarijada za nama. Dalje imamo VIS ’Dar’ koji se iskazuje i kao vrstan organizator Gitarijade 1972. godine !Autor navodi i imena lokalnih rokenrol legeni ( Jovan Rašić Mirko Radić … ) . Moju pozornost je privukao i proročanski prosto tekst zaječarske grupe Kišobran koji glasi:
„Umiru oni koji treba da žive
Pobeđuju oni koji treba da gube
Birokrate se keze
Pokazuju zube
Svetom šetaju dangube!“
Aktuelan tada, kapiram da se odnosio na zanemariv broj onih koji su se okoristili, ali primenjiv tek na današnjicu u potpunosti. Potom su apostrofirani svi prostori u gradu u kojima se sviralo, radijske emisije posvećene isključivo rokenrolu, zatim džez orkestri, dens grupe uz konstataciju da rokenrol ostaje dominantne tema ove po mnogo čemu specifične publikacije! To koliko je vremena utrošio da bi sve dobilo formu „Zaječarske rapsodije“, zna samo autor i, kako to reče moj prijatelj Siniša Škarica, „obitelj je najviše trpela“. Iz tog razloga Aleksi sve čestitke na obavljenom poslu!
U Šapcu, 21. avgusta 2014. godine