Petra Veres: Vijugava ulica

Vijugava ulica i moja ludost su me zbunjivali. Vetar mi je čupao kosu i dokazivao koliko je priroda iznad nas. Svi smo mi samo mali ljudi koji žude za nečim velikim,ali nema vajde. Kod mene je postojao strah od uniformisanosti. Nikada nisam hteo postati samo jedna obična persona koja biva mrtva u duši dok mi je jedino zadovoljstvo u životu televizija. Obične mrtve duše su me gušile, verovatno zato i nisam imao prijatelja. Osim Eugena. Iako je on bio moj psihijatar, znao je najviše o mojoj bednoj duši. Nečistoj, zato me bela posteljina toliko užasavala. Bela, čista, skroz suprotno od onoga što sam ja bio. Lutajući ulicom zastao sam i osvrnuo se. Video sam jednog čoveka sede kose i mrka lica. Činilo mi se kao da me to moja prošlost progoni. Ćuteći mi je prišao i pogodio me u lice kamenom. Pao sam, a vrtoglavica me je progutala. Nisam znao kako dalje i tu me je uplašila moja bespomoćnost.
– Vi takozvani pisci ste prokleta kuga! – urlao je i na kraju me je samo pljunuo.
Kako jedan stranac može biti toliko okrutan prema meni,kada me i ne poznaje? Možda je pročitao moju kolumnu. Svakako, ovo se moglo očekivati. Ipak sam ismevao ove malograđane ovde. Ovaj grad je bio mrtav koliko i oni. Večeri su provodili ispred televizora i jeli. Jutra ispred prozora i ćutali. Bili su obična radnička klasa. Prokleti sistem su podržavali,a baš zbog tog istog sistema su bili toliko nesrećni. Licemerje sam osetio. Zgadilo mi se. Nisam mogao da dišem od tolike količine izveštačenosti. Filmovi su bili loši, ljudi su bili loši, muzika je bila loša, a ja sam se osećao kao izigrani idiot. Ništa me više nije privlačilo ovde, a ovo je bio moj rodni grad. Nisam bio vezan za njega, nisam bio vezan ni za koga odavde, a nisam ni imao nikoga. Očigledno da jeste. Ovaj život je bio dobra prilika u lošim okolnostima. Sada mi jedino ostaje da verujem u reinkarnaciju ili nešto. Uzeh gutljaj vina i promislih… Koliko je sve dobro i koliko je sve loše, a ja se raspadam bez ikoga. Povlastica usamljenosti reklo bi se. Dobra kafa, film i jedna prava ljubav, zar je to bilo previše što tražim? Odgovor je bio da i u tom trenutku, slomili su mi srce. Život za mene nije imao više nikakvog smisla i ovo je bio početak mog kraja.