Ivana Zajić: SESTRE

Uloge:
SANJA, starija sestra
TANJA, mlađa sestra
OTAC
MAJKA

Prostrana dnevna soba. Na sredini veliki sto i šest stolica, u desnom uglu krevet.
TANJA (sedi za stolom i razgovara telefonom)
SANJA (leži na krevetu, na krilu drži knjigu i čita, levom rukom drži se za glavu)
TANJA: Dogovoreno… Važi… Vidimo se, ćao! (spušta slušalicu)
SANJA: Je l’ si konačno završila?

TANJA (šminka se pred ogledalom): Jesam. Sad možaš na miru da učiš. Neću više da ti smetam.
SANJA: Ako uopšte mogu da se smirim. (kija, vadi maramicu i briše nos)
TANJA: Hoćeš malo da prošetaš s nama? Biće ti lakše.
SANJA: Ne mogu, vidiš da mi nije dobro… A ti, opet skitaš negde? Gde sad idete?
TANJA: Ne znam… kako Joca odluči, on je vozač. Posle nas vraća kući. Što ne pođeš s nama?
SANJA: Eh, s kim se ti družiš… Ne bih išla s tim ološem za živu glavu…
TANJA: Šta treba da radim – samo da zarijem nos u knjigu?
SANJA: Ne kažem to. Ali, pazi skim izlaziš i gde ideš.
TANJA: Ti ćeš da mi kažeš. (odlazi u kupatilo)
SANJA (plače)
MAJKA (ulazi): Šta je bilo, opet ste se svađale?
SANJA: Ma, pusti je, samo skita negde. (kašlje i kija)
MAJKA: Tebi nije dobro?! (hvata je za čelo) Imaš temperaturu? (daje joj toplomer) Evo izmeri.
SANJA (uzima toplomer i stavlja pod pazuh, tresući se)
TANJA: Je l’ ima nešto da se jede? (otvara frižider)
Čuje se sirena sa ulice.
TANJA: Odo’ ja, čekaju me! (otvara vrata)
OTAC (istovremeno ulazi)
TANJA: Ćao! (ljubi ga i izlazi)
OTAC: Gde ćeš? Stani…! (zatvara vrata, krsti se) Je li, gde ode ovo dete?
MAJKA: Ne znam, pusti me, vidiš da ne znam više gde mi je glava. (briše čelo) Sanja ima temperaturu. (pritiska joj čelo)
OTAC: Šta ima za večeru?
SANJA: Izgleda da nema ništa. Sad je Tanja otvarala frižider i ništa nije našla.
OTAC: Pa, dobro, šta je onda jela.
SANJA: Ništa.
OTAC: Dobro, ženo, što ne dade onom detetu da jede?
MAJKA: Kad, čoveče? Masirala sam Sanju dok se ona šminkala i kinđurila. Posle su je zvali i odmah je istrčala.
OTAC: Ko ju je zvao? I za koga se ona ovako kinđuri?
MAJKA: Pa sva je omladina takva.
OTAC: Šta pričaš? Eno je Rajkova mala uči čitavog popodneva.
MAJKA: Pa ne može samo da drži glavu nad knjigom, i to je preterivanje.
OTAC: Preterala si ti što si je napustila ovoliko.
MAJKA: A, da, za sve sam ja kriva…
OTAC: E, nisi, nego je moj pokojni deda. I gde je ona sad izašla? Je l’ si videla s kim izlazi?
MAJKA: Svirao joj je neko sa ulice.
OTAC: E; ko zna s kim se to dete druži… (ustaje) Odoh ja na spavanje. (odlazi u kupatilo)
MAJKA: Hoćeš da večeraš nešto?
OTAC (iz kupatila): Neću, sit sam svega.
MAJKA (drži se za glavu)
SANJA (briše suze)
zavesa




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *