Semir Gicić: Šta se dogodilo drugu Milivoju?

„Ko ne zna, a ne zna da ne zna,opasan je – izbegavajte ga.
Ko ne zna,a zna da ne zna, dete je, naučite ga.
Ko zna,a ne zna da zna,spava-probudite ga.
Ko zna i zna da zna, mudar je – sledite ga.“
Konfučije (28. 9. 551. – 4. 3. 479. pre nove ere).

Lica
Milivoje Cvetković – Profesor matematike u penziji. Penzionisan pre vremena zbog čudnog ponašanja.
Grozdana – Njegova žena.U starosti postala senilna. Treba je razumeti.
Anđela – Njihova kći.U skorije vreme živčano obolela. I nju treba razumeti.
Mitar Marić – Milivojev drug.Pisac,pesnik i profesor srpskog jezika u penziji.Večito bolestan.Njega takođe….
Luka Petronijević – Anđelin verenik.Ugledni advokat.Možete i njega razumeti…ako hoćete.

ČIN PRVI
VREME:29.2.2012.Jutro,oko 07.00h.
MESTO:Radnja se dešava u nekom provicijalnom gradu na jugu Srbije.Stan Milivoja Cvetkovića na sedmom spratu.U njegovoj dnevnoj sobi vrata sa leve i desne strane. Vrata sa leve strane su ulazna vrata stana. Sa desne strane vrata od hodnika koji vodi do ćerkine sobe,spavaće sobe i kupatila.Ulaz za kuhinju je u sredini dnevne sobe,bez vrata.Druga vrata u sredini sobe su vrata od terase. Zidovi obloženi istrajalim tapetama.Na zidu slika druga Tita i polica sa par knjiga, koje Grozdana kudikamo pročita,stari kredenac i televizor. Na sredini sobe sto,koji se nalazi pored vrata kuhinje, sa izanđalim čaršavom i oko njega četiri dotrajale stolice,od kojih se jedna nikad ne koristi.
Za stolom sedi Milivoje u podkošulji i čeka da mu žena posluži doručak.Oboje nervozni,jer su tek ustali iz kreveta.On poluotvorenih očiju ,namršten i češući vrat,obrastao u bradu,posmatra svoju ostarelu suprugu.Žena nosi iznošenu kecelju i podočnjake ispod očiju.Servira namirnice na sto,a Milivoje je posmatra i komentariše:

MILIVOJE: Polako spuštaj tanjire.Čaše ispred tanjira.Ne treba ti nož,možemo rukom da izlomimo hleb.Samoj sebi više posla tovariš.
GROZDANA: Nož sam donela za paradajz.
MILIVOJE: To je onda druga stvar.Mada si paradajz mogla i tamo u kuhinji da isečeš.
GROZDANA: Nisam stigla,malopre sam ustala.
MILIVOJE: Jesi li kupila novine?
GROZDANA: Eto ti ih na stolu,samo što te ne pozovu.
MILIVOJE: Da,evo ih.Da vidimo:sreda,29.februar. Vidiš,Grozdana,ovaj dan se ponovi jednom u četiri godine.
GROZDANA: I dalje pokušavaš da dokažeš da nisi zaboravio tu tvoju matematiku.Omatorio si Milivoje.Što pre priznaš,bolje po tebe.
MILIVOJE: To ti možeš za sebe da priznaš,a ja se osećam k’o da mi je dvadeset leta.
GROZDANA: Kako si spavao?
MILIVOJE: Nikako.Kako da spavam pored tvog hrkanja?(Grozdana ode u kuhinju po doručak). Testerišeš, Grozdana. Što si starija,sve se više čuješ,a ja sve manje spavam.Nije čudo što su mi podočnjaci k’o Nijagarini vodopadi.Čuješ li šta ti pričam!?
GROZDANA(čuje se njen glas iz kuhinje):
Čujem! Pokušavaš da budeš duhovit,ali znaš da to ne volim!

(mala pauza)
MILIVOJE: Hoćeš li doneti taj doručak!?
GROZDANA( dolazi iz kuhinje) : Evo!
MILIVOJE: Boga mi,Grozdana, k’o da tamo peglaš padobran.(Žena se vrati u kuhinju).Niti mi daš da spavam,nit’ mi daješ da jedem!

I I
(Ulazi Anđela, lepo obučena i spremna za posao).
ANĐELA: Što se dereš ovako rano?Cela zgrada odzvanja od tebe.
MILIVOJE: Valjda se prvo kaže dobro jutro.(Gledajući u sliku Josipa Broza).Druže Tito,evo kako se danas ponaša tvoja omladina.Pokvario ih kapitalizam i liberalizam.Dozvoljeno im je na glavu da mi se popnu.Ista majka.Što oči otvori,nešto joj smeta.Ne dao Bog još da kuvaš kao ona.
ANĐELA: Tebi je četrdeset godina valjala njena kuhinja,a sad ti ne valja?
MILIVOJE: Nekad valjalo sine.
ANĐELA: Tata,nemoj me zvati tako,nisam muško. Druga je stvar što si ti hteo da imaš sina.
MILIVOJE: U redu, sine Anđela.Nekad je ona kuvala izvrsno,ali je omatorila.Ne vidi dobro i zaboravlja stvari.Vidiš,ovaj hleb je već četiri dana na reportoaru.Zaboravila da kupi hleb.Novine kupila,a hleb nije.(Smeje se).
ANĐELA: Tata,to nije smešno!
MILIVOJE: Kako nije smešno?Onomad je ugurala jorgan i posteljinu u frižider.
ANĐELA: Izbezumila se od tebe.
MILIVOJE: Što od mene?
ANĐELA: Stalno joj kljucaš nad glavom.Komentarišeš sve što uradi.Mešaš se u njene poslove.
MILIVOJE: Kako je meni bilo kad je ona meni komentarisala dok sam vozio onu moju Zastavu? Koči!Ne pretiči ga!Gledaj semafor!Ja sve vraćam.Sve u dogledno vreme.
ANĐELA: Beznadežno je i što ti uopšte to pričam.Ali ja ne mogu sve da postignem.Kad dođem sa posla uradim što ona ne može.Ako ja ustajem u sedam sati da odem na posao,ne moraš nju dizati ovako rano da ti spremi doručak i kupi novine.
MILIVOJE: Novine se čitaju,po mogućstvu,što ranije.A što se jela tiče,ona može da jede šest puta dnevno,a ja ne mogu da doručkujem u pristojno vreme.Ali ti ne beri brigu o nama dvojma. Brini ti ,sine, o svom poslu. Vidiš kako je danas vreme došlo,ljudi sve češće ostaju bez posla.
ANĐELA: Nemoj se ni ti brinuti za moj posao.Ja ću vas izdržavati…
MILIVOJE: A,ne!To nikako.Mi sasvim pristojno možemo da živimo od moje penzije.Nije mnogo velika,ali za naše potrebe dovoljna.Naposletku,tvoje je da se udaš,da nađeš nekog.
ANĐELA: Tata, vi se bez mene ne biste snašli.
MILIVOJE: Kako ne bismo?Šta nam fali?Rekoh ti imamo penziju,Grozdana kuva,ja joj po kući pomognem…
ANĐELA: Sad si rekao da mama zaboravlja stvari.
MILIVOJE: Ko je rekao?
ANĐELA: Ti, pre pet minuta.
MILIVOJE: Pa,dobro.Ponekad.Ništa strašno.Ti ulaziš u dvadesetsedmu godinu i vreme je da se udaš.
ANĐELA(Pogleda u sat i trzne se): O! Zakasniću na posao.(Podigne glas da bi je Grozdana čula).Mama,ja odoh!
GROZDANA(Izlazi iz kuhinje.Nosi zapakovan sendvič,koji je spremila za Anđelu i trpa joj u tašnu): Baš si se lepo obukla.Majkina devojka.
ANĐELA: Hvala mama.
MILIVOJE: Samo ćeš podignuti halter.
ANĐELA: Kako možeš to da mi kažeš?
MILIVOJE: Ova današnja omladina samo što gola ne izađe pred ljude.
GROZDANA: Milivoje!
MILIVOJE: Šta je?Šta sam loše rekao?(Anđeli):Sine,nisi svesna da stranke sve vide,dok ti preko puta šaltera sediš i popunjavaš im obrasce.
ANĐELA: Tata,tim ljudima je jedino novac u glavi.Oni ne vide ništa kad dođu u banku,sem para.
MILIVOJE: Sve je više ludaka koji kidišu preko šaltera.Ovako u moje vreme nije bilo.Moj maršale,da si ti meni živ ,pa da vidiš u šta se pretvorila tvoja komunistička omladina.
ANĐELA: Ja sam dete demokratije.
MILIVOJE: Šta ti je donela ta tvoja demokratija? Pošten narod umire od gladi,a kriminalci se gizde i važniraju.U naše vreme nije bilo toga,a ti kritikuješ komunizam.
ANĐELA: Nisam kritikovala tu vlast ,nego prošlu.
GROZDANA: K’o da on ne zna koja vlast ne valja.
MILIVOJE: Na koga ste tako prgave,da mi je znati.
ANĐELA: Dobro ,tata,kako ti kažeš.Ja sad stvarno moram da idem.(Poljubi nju ,pa njega)’Ajd zdravo.

I I I
GROZDANA: Pazi kako prelaziš ulicu!
MILIVOJE(Imitirajući nju):
’’Pazi kako prelaziš ulicu’’.Poštedi je jedno jutro tvojih saveta,nije više klinka.Grad se sad proširio i ona se sigurno bolje snalazi u njemu.
GROZDANA: Od koga se bolje snalazi?
MILIVOJE: Od tebe.Ja sam radio kao profesor u tri škole i znam ga na pamet.Ti odeš u samoposlugu koja je pedeset metara udaljena od kuće i zaboraviš šta si htela da pazariš.Kanda da se malo izgubiš tamo.Alisa u zemli čuda – Grozdana u supermarketu.(Sarkastično): Mora gospođa da obavi razgovor sa svakom komšinicom koja sedi na terasi.Da polemišu kakvo će vreme biti sutra,ko se nov doselio i sve neke gluposti.
GROZDANA: Ne sećam se kad sam zadnji put pričala sa nekim iz komšiluka.
MILIVOJE: Ti se ne sećaš šta je bilo pre pet minuta.Da nije ogovarnja,čovek s ’ čovekom ne bi prozborio.

IV

(Ulazi Mitar,nenajavljen i vidno nervozan).
MITAR: Dobro jutro,dobri ljudi.
MILIVOJE (U isto vreme uplašen i iznenađen): Okud ti ,druže Mitre?Taman da doručkujemo zajedno. (Grozdani):Što nisi zatvorila vrata za Anđelom?Hoćeš da uđe neki ganksterbajter pa da pokrade vredne stvari,pa da nas siluje ovako sabaile…?Sedi ,Mitre,šta me dvoriš?
GROZDANA: Možeš da dobiješ proširenje vena.Ja sam u jednoj knjizi čitala…
MILIVOJE(Prekine je): Šta si ti čitala?Od kako je ušao,čovek ne može da dođe do reči od tebe.Sedi Mitre!(Mitar sedne na stolicu koja je pokvarena i padne).Jesi li dobro?
MITAR: Jesam,valjda.Šta bi ovo?Ova stolica ti je rasklopljena.
MILIVOJE: Već pola godine.Nisi odavno bio kod mene.
MITAR: Što je ne popraviš, pobogu?
MILIVOJE: Nemam vremena.Samo treba da je lepo sastavim i zalepim.Sedi ovde.(Daje mu drugu stolicu).Kako tvoje zdravlje?Nešto si nervozan,brate moj.
MITAR: Ne pitaj me ništa.
MILIVOJE: Kako da te ne pitam ?Što si onda došao,da ćutimo?
MITAR: Hoću da ti kažem nešto važno.Zacelo te molim da me ne prekidaš.
MILIVOJE: Pričaj slobodno,neću te prekidati.Samo mi reci,je l’ to što hoćeš da mi kažeš,dobro ili loše?
MITAR: Jako loše.
MILIVOJE: Pričaj,brate,pričaj,sav se oznojih.(Sipa mu rakiju u čašu).
MITAR(Nerazumno): Znaš,ova tvoja Anđela,znaš…
MILIVOJE(Prekine ga): Bože dragi!Mitre,kako ne bih znao rođenu kćer?Treseš se,govori razgovetnije.
GROZDANA(Donosi Mitru papuče): Obuj ovo.Kod nas je hladno.Grejanje slabo.
MITAR: Ne,hvala.Noge su mi se asimilovale.
MILIVOJE: Što prekidaš čoveka?Vidiš da ne može da se poveže.Idi u kuhinju i radi nešto.Pričaj Mitre.
MITAR: Gde sam stao?
MILIVOJE: Kod Anđele.
MITAR: Aha!Ti znaš koliko volim to dete?
MILIVOJE: Druže stari,reci mi nešto što ne znam.Ništa te ne razumem.K’o za okruglim stolom.
MITAR: Dobro.(Popije čašu rakije i polako krene da obajašnjava celu stvar): Tvoju sam Anđelu sinoć video kako šeta ulicom oko pola devet.
MILIVOJE: Ona ima dvadeset i kusur godina.Zar je problem što,u tako pristojno vreme šeta ulicom? Stalno je sa tim koleginicama sa posla.
MITAR: E,nije sa koleginicama!
MILIVOJE: Kako nije?Ko je to bio sa njom?
MITAR: Ja mislim da je to bio njen momak.
MILIVOJE: Misliš ili si siguran!?
MITAR: Nemoj da se ljutiš,ali sam ih malo pratio i video kako su se …poljubili.
MILIVOJE(Radosno ustane i vrisne od sreće):To mi kaži!To mi radi!(Izljubi ga): Grozdana,Grozgo,dođi ovamo!
MITAR: Nemoj je zvati.
GROZDANA(Iz kuhinje): Šta je?!
MILIVOJE: Dođi da čuješ ovo!
GROZDANA(Dolazi): Slušam.
MITAR: Nisam ti sve rekao…Zec u šumu,a ti raspalio roštilj.
MILIVOJE(Grozdani): Naša Anđela je našla momka.Video je Mitar kako se ljubakala sa nekim dečkom.Konačno ćemo da je udamo.Sad može ceo komšiluk da nam pljune pod prozor.(Zagrli je).Nisam te zagrlio od njenog rođenja.
GROZDANA: Hvalim te Bože.A,je li ,Mitre,ko je taj momak?
MILIVOJE: Zar je važno ko je to?Važno je da se uda.Da nas ne ogovara komšiluk kako će nam ćerka ostati usedelica.Šta ima više da objašnjavamo?(Mitru): Je l’ dečko lep?
MITAR: Tu i tamo.
MILIVOJE: Izgleda fino i kulturno?
MITAR: Može se i tako reći.
MILIVOJE: Zna naša Anđela koga bira.Ne sumnjam u njen ukus.
GROZDANA: Jedva čekam da ga upoznam.
MITAR: Kanda da ga znaš.Ili, u krajnjoj liniji da si čula za njega.
GROZDANA: Ja?
MILIVOJE: Ona?A,ja?Poznajem li ga ja?
MITAR:
Ti,Milivoje,još bolje.
MILIVOJE:
Nešto mi kaže da nije dobro što ga poznajem?
MITAR:
Svu noć se mislim kako da ti kažem ko je to,a ovde ne mogu do reči da dođem.
MILIVOJE:
Ne možeš kad te ona prekida.Usta čovek ne može da otvori od nje.Drugarice Grozdana, idite u kuhinju i radite nešto korisno.Što se mešaš u muške razgovore.Koji te vrag ovamo donese?
GROZDANA:
Idem,idem.Nećeš me gledati.(Ode u kuhinju).
MILIVOJE:
A ti kad si je video,što nisi odmah došao da mi kažeš,nego svu noć se razmišljam kako da mi to kažeš?
MITAR:
Nisam mogao.Ona je posle poljupca krenula kući.Doduše,znaš kako kažu:’’Jutro je pametnije od noći’’.Zato sam čekao da ona ujutro ode na posao,pa sam došao tebi.
MILIVOJE:
Saberi se brate i reci mi;ko je on?

MITAR:
Sećaš se Vojislava Voje Đorđevića?
GROZDANA(Dobacivajući iz kuhinje):
Pa to je govno crklo pre šest godina.(Uđe u dnevnu sobu): To si ti nešto pomešao moj Mitre.Gde će moja Anđela sa mrtvim čovekom?Juu,Bože me prosti.
MILIVOJE:
Sad stvarno ništa ne shvatam. Čekaj…( naprežući se da pogodi).Da nije njegov sin Velimir?Ali,on je posle Vojine smrti otišao u Ameriku sa majkom i tamo se oženio sa nekom našom tamošnjom mirazdzikom.Daleko im lepa kuća.Do tad su se krili i on i Voja.Nisu izlazili iz kuće.Pričali mi ljudi,povremeno bi provirili kroz prozor,prekriven nekim asparagusima. (Mitar počinje da se guši,Milivoje primeti):Mitre ,je l’ ti dobro?! Grozdana,daj vode!Brzo! (Mitar se onesvesti,Milivoje skoči do njega):Druže,šta ti je? Kuku,Grozdana,on diše.Zovi hitnu pomoć.Druže Mitre, nemoj da umreš,a ime mi nisi rekao.Mitre,Mitre…

(Svetlo se gasi polako,a Milivoje se i dalje bori za Mitra).




ČIN DRUGI

I

Jutro,oko 07.00h.Dnevna soba kod Milivoja Cvetkovića. Grozdana postavlja doručak na sto.Ulazi Milivoje,neraspoložen,i seda za sto.

GROZDANA:
Kako si spavao sinoć?
MILIVOJE:
Imao sam ružan san.Sanjao sam da je Mitar umro.
GROZDANA:
Svašta.Znači ,ipak si uhvatio sna.Obično se žališ da hrčem.
MILIVOJE:
Hrčeš ti kao motorna testera.(Kroz čuđenje izgovara ove reči): Nije čudo što su mi podočnjaci k’o Nijagarini vodopadi.Čekaj malo. Grozdana,jesam li ti rekao ovo juče?
GROZDANA:
Misliš za ove Nijagorine vodopade? Stalno to govoriš.Pokušavaš da budeš duhovit,ali znaš da to ne volim.
MILIVOJE:
A Mitar je,znači, živ?
GROZDANA:
Nisam čula da je umro.Nije skoro dolazio.
MILIVOJE:(Veselo i glasno vikne):
Dobro je!

I I

(Ulazi Anđela, lepo obučena i spremna za posao).
ANĐELA:
Što se dereš ovako rano?Cela zgrada odzvanja od tebe.
MILIVOJE:
Valjda se prvo kaže dobro jutro. (Shvati da je Anđela ovo rekla juče kada je ušla u sobu, i da je on imao isti odgovor ).Ista majka.(Aludirajući na reči koje je već izgovorio,gleda sliku druga Tita): Druže Tito,šta mi se ovo dešava?
ANĐELA:
Sad ti ni mama ne valja? Četrdeset godina ti je valjala,a sad ti ne valja?Za tebe je bolji taj Tito od nje.

MILIVOJE:
Ne diraj mi mog Maršala.Naravno da je bolji.Od svih nas je bio bolji.(Grozdana ode,a on posmatra hleb na stolu): Opet ovaj bajati hleb.
ANĐELA:
Sad ti i njena kuhinja ne valja?
MILIVOJE: (Smeje se).
ANĐELA:
Nije to smešno tata!
MILIVOJE:
Šta ti je bre dete?Od sabaile me napadaš.
ANĐELA:
Izbezumila se od tebe.Stalno joj kljucaš nad glavom.Komentarišeš sve što uradi.Mešaš se u njene poslove,umesto da joj pomogneš.Ja ne mogu sve da postignem.Kad dođem sa posla… Je l’ ti slušaš šta ti pričam?
MILIVOJE:
Slušam i ne mogu da verujem.
ANĐELA:
Da možda nisam pogrešila,pa rekla nešto što nije tačno?
MILIVOJE:
Ne,ne,ne.Tačno je to.Nastavi sine, sluša te tvoj otac.
ANĐELA:
Gde sam stala?
MILIVOJE:
Kad dođem s posla uradim poslove koje ona ne može da uradi…
ANĐELA:
Nisam to rekla.
MILIVOJE:
Kako nisi?
ANĐELA:
To sam htela da kažem.Kako znas sta sam htela da kažem?
MILIVOJE(Prekine konverzaciju o Grozdani i krene da rešava svoju sumnjivu zagonetku):
Sine,koji je danas dan?
ANĐELA:
Uzmi novine i pročitaj.Eto ti ih ispred nosa.
MILIVOJE(Pogleda u novine i ispusti ih kad pročita njihov datum):
Sreda! 29.februar.Ovo su jučerašnje novine.Gde li je metnula današnje?
ANĐELA:
Nisu jučerašnje,danas je sreda.
MILIVOJE:
Grozdana,jesi li ti jutros kupovala novine?
GROZDANA(Iz kuhinje):
Jesam!Eto ti ih na stolu,ispred nosa.
MILIVOJE:
Ona ne zna šta priča.A koji je dan bio juče?
ANĐELA:
Šta juče?Tata,je l’ tebi jutros dobro?Rekla bih,ipak,da ti ne znaš šta pričaš,a ne mama.
MILIVOJE:
Ne znam sine šta da ti kažem.Ti juče nisi radila?
ANĐELA:
Imala sam slobodan dan.
MILIVOJE:
A šta sam ja radio juče?
ANĐELA:
Isto što i sad.
MILIVOJE:(Ne verujući):
’Ajde?!
ANĐELA:
Da.Ceo dan si me nešto ispitivao.Samo što si juče bio malo,kako da kažem,razumniji.Igrali smo tač,a posle šah.Sećaš se ,valjda,toga?
MILIVOJE:
Sećam se naravno kad si varala.I ti si kasnije otišla da šetaš sa drugricama?
ANĐELA(sumnjivo) :
Aha.(Ulazi Grozdana,Anđela pogleda u sat i brzo ustane):O,pa,ja ću zakasniti na posao,a ti me zavitlavaš!
MILIVOJE:
Grozdana,sviđa li ti si se kako se Anđela obukla?(Smejući se očejuje odgovor).
GROZDANA:
Kako se ona meni lepo obukla,majkina devojka.
ANĐELA:
Hvala mama.(Poljubi nju,pa njega): ’Ajd zdravo.
MILIVOJE:(Grozdani):
Nemoj slučajno da joj kažeš da pazi kako prelazi ulicu.(Opet podsmešljivo očekuje komentar).
GROZDANA:
Baš sam to htela da joj kažem.Otkud si znao?
MILIVOJE:(Smišljajući razlog):
Ti joj to stalno govoriš.
GROZDANA:
Ne sećam se kad sam joj poslednji put to rekla.(Indisponirana odlazi u kuhinju).
MILIVOJE:
Grozdana,čekaj malo.Što ideš u kuhinju na svakih dva minuta.Gubiš se k’o nevinost na eskurziji.Sedi malo,pričaj sa mnom.Jutros si mi rekla da Mitar nije u skorije vreme dolazio?
GROZDANA:
Jesam.
MILIVOJE:
A šta bi ti rekla,kada bih ja tebi rekao,da će Mitar doći za nekoliko minuta?
GROZDANA:
Zvao te je?
MILIVOJE:
Ne.
GROZDANA:
Pa kako onda znaš?
MILIVOJE:
Recimo da osećam.
GROZDANA:
Ama,mani me se čoveče ćoravog posla.
MILIVOJE:
Ozbiljan sam.
GROZDANA:
Što se tebi Mitar mota po glavi?
MILIVOJE:
Eto ti sad.
GROZDANA:
Sinoć si ga sanjao,jutros ga ne vadiš iz usta i ,povrh svega toga,osećaš da će da ti dođe.Da ti nisi malo zastranio Milivoje?Ja sam u jednoj knjizi čitala…
MILIVOJE:
Znaš šta,Grozdana.Prvi deo mene kaže da si pukla,a drugi deo mene se slaže sa prvim delom. (Pukne)Šta si ti čitala?Ja hoću da popričam ljudski sa tobom,da ti se poverim,a ti me zajebavaš!(Shvati šta je rekao,pa brzo stavi ruku na usta):Vidiš ženo matora da sam u transu.
GROZDANA (Gleda ga sumnjivo,razmišlja i dođe do zakljućka.):
Bože me prosti,može biti da si ti postao transeksualac.Ja sam u jednoj knjizi čitala…(Ulazi Mitar i prekine je).

IV

MITAR:
Dobro jutro ,dobri ljudi.
MILIVOJE(Vrisne):
Jaoj! Mitre,uđi druže.Dužan si mi nešto.(Aludirajući na ime Anđelinog dečka).
MITAR:
Ja sam ti uredno vratio onih dve hiljade dinara koje si mi pozajmio.
MILIVOJE:
Ma,zajebi pare. (Shvati da je opet opsovao, pa stavi ruku ponovo na usta).
GROZDANA(Zasmeta joj što je Milivoje opsovao,jer nije navikla na to.):
Rekoh ja da si ti postao transeksualac.Ali nisam verovala da si postao gatara.Vidi,Mitar stvarno došao.
MITAR:
Ja vas zaista ništa ne razumem.Čemu ova larma zbog mene?Kakvi transeksualcil,kakve gatare.

MILIVOJE:
Pusti je,bre,Mitre.Ne zna šta priča. (Grozdani)Što nisi zatvorila vrata za Anđelom? Hoćeš da uđe neki ganksterbajter pa da nas siluje…ma šta ja serem više.Sedi Mitre.(Mitar krene da sedne na pokvarenu stolicu, a Milivoje mu da ispravnu stolicu.)Evo na ovu.Kako si?
MITAR:
Ne pitaj me ništa.
MILIVOJE:
Moram da te ispitam.Moram neke stvari da saznam od tebe.(Iza leđa mu prilazi Grozdana sa papučama,on čuje da je ona,ali ne vidi da nosi papuče): Grozdana,neće Mitar papuče,noge su mu asimilovale.I nemoj da mi se šunjaš iza leđa,može šlog da me strefi.Ne mogu da te lociram,jer stalno ideš tamo pa vamo. (Grozdana i Mitar ostanu začuđeni zbog ove Milivojeve replike.Grozdana ode,a Milivoje nastavlja da priča Mitru).Slušaj me dobro.(Aluzija na Mitrovu smrt).Jer, po svemu sudeći,nemamo mnogo vremena. Nemoj da me prekidaš.Ja tebe nikad ne prekidam dok pričaš.I nemoj da se uzbuđuješ.Grozdana,daj Mitru lek za smirenje.
MITAR:
Jeste da se osećam loše,ali nema potrebe za tolikom panikom.
MILIVOJE:
Nemoj,brate,da me prekidaš.Gde ti je komunistička solidarnost?
MITAR:
U redu.Slušam te.
MILIVOJE:
Ovako.Ja sam malo pratio moju Anđelu i znam da ima momka.Nikakav problem,ona za koju godinu ulazi u četvrtu deceniju i vreme je da se uda.
MITAR:
Kako si saznao?Ko ti je rekao?
MILIVOJE(Neznajući šta da odgovori):
Pa…Pratio sam je.Mislim,ona mi je rekla da ima momka.Ali,ne znam ko je to?
MITAR:
Možda nećeš verovati,ali ja sam danas došao da ti upravo to kažem.Dosta si mi olakšao što znaš to,ali najteže si ostavio meni.Svu noć se mislim kako da ti kažem o kome se radi?
MILIVOJE:
Ja sam načuo da ima neke veze sa onom izdajicom Vojom Đorđevićem.
GROZDANA(Donisi lek i čuvši ovo ime, prokomentariše):
To je govno crklo pre šest godina.To si ti nešto pomeš’o moj Milivoje.Gde će moja Anđela sa mrtvim čovekom. Juu,Bože me prosti!(Umesto Mitru,lek za smirenje daje Milivoju): Uzmi ti ovo,možda ti se stanje popravi.’Ajd što si postao transeksualac i gatara,nego i moju Anđelu povezuješ sa onom crkotinom.
MITAR(Vraća Grozdani lek za smirenje i čašu sa vodom):
Grozdana,kanda ovaj lek ponajviše treba tebi. Polako,smiri se.Naravno da Anđela nema veze sa Vojom. Sad,ima razloga što ga je Milivoje pomenuo.
MILIVOJE:
Predpostavio sam da je to Velimir.
MITAR: Koji Velimir?
MILIVOJE: Kako koji?Pa, Vojin sin.
MITAR: Idi,bre,Milivoje.Šta ti pada na pamet?Tom klipanu smo predavali i ja i ti.Zar bi ga tvoja Anđa pogledala?
MILIVOJE: U pravu si.Ne bi moja Anđa sa mutavom vancagom.
MITAR: Nije baš mutav.Imao je šprah-feler,ali mogao si da ga čuješ.
MILIVOJE: Samo nisi mogao baš nikako da ga razumeš.Kako si mogao da mu daš prelaznu ocenu?
MITAR:
Voja je sve lobirao.A i mi smo,moraš priznati,njemu progledali kroz prste.
MILIVOJE:
Da nije bilo mene i tebe,on bi od te ’’svršene’’ Gimnazije imao samo dva razreda i knjige od trećeg.Dobro je kad on nije sa mojom ćerom.Njega kad vidiš i mi ateisti kažemo ’’Bože me sačuvaj’’.Znaš šta,obesio bi se da je taj momak sa kojim Anđela ide imao bilo kakve veze sa Vojom.Ali ti znaš ko je. Pričaj,brate,pričaj,sav se oznojih.
MITAR:
Čudan si mi nešto danas?
GROZDANA:
Čudan?Od jutros se ponaša kao da nije on.Sve vreme te je pominjao.
MITAR:
Mene?To ne liči na njega.Obično on priča ,a mi ga slušamo,a kad progovorimo on nas prekida.Danas mi je nekako drugačiji.Doduše,nisam odavno dolazio.
MILIVOJE:
Šta mi se izčuđavaš.Svet se izopačio.Profesori spavaju sa đacima,doktori sa pacijentima,a advokati sa klijentima.Znaš da u ovoj zemlji legneš normalan,probudiš se lud.
GROZDANA:
I ti si do juče jurio žene,varao me sa svakom koja ti se dala.Od čistačice,preko profesorki, do one direktorice Cice.
MITAR:
Jest’ bila zgodna ona Cica.
GROZDANA:
A i ti si Mitre umešao prste kod nje.
MITAR:
Molim te,Grozdana.Ja se ograđujem od tako gnusne insinuacije.
GROZDANA:
Jesi,jesi švalerčino stara.Pričalo se to za obojicu.Ti bar nisi oženjen,a ovog mog ludaka kako nije bilo sramota?Kad smo kod toga,što se ti, Mitre,nisi oženio?
MITAR:
’’Za karijeru jednog čoveka,žena je samo kamen spoticanja’’,kazao je veliki Tolstoj.

GROZDANA:
Taj,mogu da ti kažem,nije normalan.Pričala mi Rada,čistačica u vašoj Gimnaziji kad si ti Mitre pitao direktorku:’’Mogu li da se okupam u plavetnilu vaših očiju?(Smeju se Mitar i Grozdana): Bio si šarmer.Nije čudo,predavao si srpski jezik,bio si i pesnik.
MITAR(Polako priznaje ono što je pre poricao):
Mogao sam tada da je upecam,ali se onda ubacio tvoj matematičar prof.Milivoje i kaže joj:’’Mogu li ja bar noge da operem’’.A ona je bila neviđena šmizla.(Sad se smeje samo Mitar,a Grozdana malo kasnije shvati fazon.Milivoja i dalje tišti njegova muka).
GROZDANA(Smejući se Milivoju):
Još pokušavaš da budeš duhovit.
MILIVOJE:
Grozdana,pobogu.To je bilo pre dvadeset godina.
GROZDANA:
Meni je Rada tek pre neki dan rekla.
MILIVOJE:
Žena je u stanju da živi danima od jednog komplimenta.
GROZDANA:
Svašta! (Uvređena ode u kuhinju).
MILIVOJE(U inat dobacuje Grozdani):
Bilo da vas odbije ili prihvati,žena je uvek srećna što je želite!

V

(Milivoje i Mitar ostaju sami).

MILIVOJE(Provokativno):
A ti vidim,po malopređašnjem izlaganju,bio si veći šarmer od mene?
MITAR(Braneći se):
Moraš priznati da sam znao svaku ženu da oborim sa poezijom.
MILIVOJE:
Šta?A ja ’kao’ nisam?Ma ja sam ,bre, zasmejavao celu školu.Đaci su sanjali kad ću ja da dođem i predajem ’’najdosadniji’’ predmet. Čistačice su me tutkale kafom.Za tvoju informaciju, profesorice su mi na oproštaju rekle:’’ Kad bi ti pričao,sve bi nam suze niz noge tekle’’.To mi je pisalo u posveti,u poklonu.
MITAR:
Polako,Milivoje.Nisam imao nameru da te uvredim.
MILIVOJE(Ljutito):
Ne možeš ti mene da uvrediš.Samo me nervira što sad pred smrt,lažeš i izmišljaš.

MITAR(Uvređen i šokiran u ovo što Milivoje priča):
Čuješ li sebe Milivoje?Nazavao si me lažovom i još mi slutiš da ću da umrem.’’Samo kukavice umiru više puta pre svoje smrti.Hrabri okuse smrt samo jednom’’,kaže veliki Šekspir.
MILIVOJE:
Ti nisi znao ništa svoje da kažeš,uvek si citirao druge.Jesi li znao kao ja da zasmeješ ljude svojom rečenicom.Matora drtino.Baš k’o pokretna spužva.Ti bolji šarmer i švaler od mene?
MITAR:
Nemoj ,Milivoje,po stare dane da se svađamo.Nemoj da me vređaš.Kad ostaneš bez argumenata,vređaš protivnika,rekao je Ciceron.To ti je poznato
MILIVOJE(Pukne):
Ćut’ stara alapačo!Ne citiraj mi više te pesnike.Iskrivio si se k’o paragraf.Vidi ti zuba; k’o raspored časova u Gimnaziji,svaki drugi propada. (Smeje se,Mitar počinje da se guši,Milivoje primeti):Mitre!Nije valjda da opet umireš?!!(Mitar se onesvesti,Milivoje skoči do njega). Čekaj!Nisi mi rekao ko je Anđelin momak.Kako to da zaboravim?Mitre,Mitre

(Svetlo se gasi polako,a Milivoje se i dalje bori za Mitra)

ČIN TREĆI

I

Opet jutro,oko 07.00h.Dnevna soba kod Milivoja Cvetkovića. Grozdana postavlja doručak na sto.Ulazi Milivoje,neraspoložen,i seda za sto.

GROZDANA:
Kako si spavao sinoć?
MILIVOJE:
Grozdana,koji je dan danas?
GROZDANA:
Sreda,čini mi se.Eto ti novine ispred nosa.Malopre sam ih kupila.
MILIVOJE:
Aha,evo piše sreda.A Mitar nije skoro dolazio?
GROZDANA:
Nije.
MILIVOJE:
Znači,tako.(Ohrabruje sebe): Pa,dobro.Šta da se radi?Iz ove kože se ne može.
GROZDANA:
O čemu to pričaš?
MILIVOJE:
Idi ti spavaj.Ja jutros nisam gladan.
GROZDANA:
Molim?
MILIVOJE:
Moli Boga da mi pomogne.Što moliš mene?Ne znam gde mi je glava.
GROZDANA:
Tek si ustao.Kakva te muka spopala?I što me pitaš je l’ Mitar dolazio?
MILIOVOJE:
Nema veze.Doći će taj.
GROZDANA:
Otkud znaš?
MILIVOJE(Tražeći odgovor,da bi izbegao priću o vidovitosti):
Zvao sam ga sinoć.
GROZDANA:
Aha.Kad ja zaspim,vas dvojica se na telefonu…Počeo si da mutiš.Ja sam čitala u jednoj knjizi…

MILIVOJE(Želi da odmah prekine priču i o transeksualnosti):
Luda ženska glavo!Šta to lupetaš? Otkud tebi ta ideja da bi smo ja i Mitar…Auuu.Ti si stvarno propala.
GROZDANA:
Zašto si ga,onda,zvao?Ako si ga zvao tako kasno,a još kažeš da ne znaš gde ti je glava,znači;potrebna ti je njegova pomoć.
MILIVOJE:
Našla si crkvu kojoj ću da se molim.
GROZDANA:
Kako možeš da kažeš tako nešto? Koliko nam je samo taj čovek pomogao.
MILIVOJE:
A ti se sećaš da je pomogao?
GROZDANA:
Možda zaboravljam stvari,ali ne mogu da zaboravim sve što je Mitar uradio za nas.
MILIVOJE:
Ja bih te molio,Grozdana,da ne lupetaš.
GROZDANA:
Ako tako kažeš,onda nemamo o čemu da razgovaramo.Što se ne razdružiš sa njim? Lepo,svako na svoju stranu.
MILVOJE:
Jesi l’ normalna?Bivši prijatelj je gori nego neprijatelj.
GROZDANA:
Bože me sačuvaj.Sačuvaj nas od ludila.
MILIVOJE:
Od prijatelja neka me Bog sačuva,od neprijatelja se čuvam sam.
GROZDANA:
Ti se ne sećaš kad si devedesetdevete godine ostao bez posla?
MILIVOJE:
Naravno da se sećam.Šta s’ tim?!

II

(Ulazi Anđela, lepo obučena i spremna za posao)
ANĐELA:
Što se derete od ranog jutra?
GROZDANA:
Nemoj da me prekidaš Anđela!
ANĐELA:
Kako da te ne prekidam. Cela zgrada odzvanja od vas!
GROZDANA:
Gde sam stala?
MILIVOJE:
Kod isterivanja iz Gimnazije.

ANĐELA:
U poslednje vreme kao da niste baš tačni. Ne razumem što se vraćate u prošlost.Ovako rano ste se dohvatili te teme.Bilo i ne ponovilo se.
GROZDANA:
Pravo kažeš,ali tvoj otac se ne seća ili nije mu još jasno šta je Mitar tada uradio za njega.
ANĐELA:
Ukratko:Voja Đorđević,koji je svojevremeno bio član Socijalističke partije,isterao te iz Gimnazije,zato što nisi pustio đake sa časa dok je NATO bacao bombe.Bio si ortodoksni komunista.Eto,je l’ ti sad jasno.
MILIVOJE:
Moraću da te demantujem,jer to nije bio razlog.Nisam ih pustio zato što nismo uradili zadatak do kraja,a ne zbog onoga što su oni mislili;da ja volim što Oblbrajteva poleva bombama.Ma,zapamti Grozdana: Oni koji te kritikuju,rade gore stvari od onih ,zbog kojih tebe kritikuju-
GROZDANA:
Nemoj se sprdati Milivoje.Tad’ se nisi sprdao.Znaš da ne volim kad pokušavaš da budeš duhovit!
MILIVOJE:
Ne sprdam se.On je meni namerno zamesio taj kolač,jer malo je falilo da ja postanem direktor Gimnazije.Ja i Mitar smo bili njegova jedina konkurencija,samo što Mitra ta funkcija nije zanimala,pa se Voja okomio na mene.Bio sam na korak do direktorske fotelje.Ali,eto…
ANĐELA:
Od te plate smo plaćali moje studije. Morala sam da prekinem školovanje i vratim se u grad.
GROZDANA:
Mesec dana se hranili od ušteđevine.
ANĐELA:
Kad više nismo imali para za osnovne namirnice,Mitar ti je slao đake da ih spremaš za prijamni ispit.Zaboravo si koliko si para tada zaradio. Zar si zaboravio koliko je Mitar đaka nagovorio da im ti držiš privatne časove!Ti,kojeg su,posle izbacivanja iz škole,svi zvali ’’Milivoje Mengele’’ !
GROZDANA:
Od komuniste do fašiste,moj Milivoje.
ANĐELA:
Zar si zaboravio da te je na Mitrovu interveciju,Cica direktorka vratila u školu.
GROZDANA:
Takoreći,vratila ti ugled Milivoje!
MILIVOJE:
Tišina!Prestanite da mi ispirate mozak.Znate da lajete,a ne znate da saslušate nekog!Ne znate da poštujete starijeg!
ANĐELA:
Meni i mami kažeš da lajemo?Kako možeš tako nešto da kažeš(Plačući ode na posao.)
MILIVOJE:
Idi.Idite svi.Uvek pobegnete kad su problemi.A ti Milivoje razmišljaj.Jedi govna kao što si i do sad jeo.

GROZDANA:
Sram te bilo,kukavice,kad se tako izdržavaš?
MILIVOJE:
Zato što mi se ’’izdržava’’. Izdržavao sam ja vas ,a vi sve zasluge pripisujete Mitru.Eto vam njega ,pa neka vas on izdržava.Mnogo mi ,bre,idete na onu stvar ,tako smotane.Odavno sam ja izgubio reć u ovoj kući.Kakva bi samo tišina nastala kad bi u ovoj kući svako govorio što zna.Onu treba da udam ,tebi sve moram da crtam.Da vidim kako biste funkcionisali bez mene.E,baš da vidimIdem da se ubijem,sad ću da se ubijem.Pokazaću ja vama.Snalazite se kako znate i umete. Ionako,kako stvari stoje,sutra ujutru ću morati da vas gledam. (Vadi konopac iz kredenca i kreće na terasu):Ustvari,neću da se obesim.Grozdana me na terasi nikad ne bi primetila,a da je šaljem po mišomor u samoposlugu,ne pada mi na pamet.Nemam tri sata na raspolaganju.(Vraća konapac u kredenac):Uzeše mi pištolj kad se Anđela rodila.Pucao sam u vis,a bolje da sam u sebe.Ma,najbolje da se bacim sa terase.Da i ja vidim neke koristi od svog stana,kad sam ga decenijama otplaćiv’o.Bar da mi ovaj sedmi sprat jednom posluži.

IV
(Ulazi Mitar)
MITAR:
Dobro jutro,dobri ljudi.
MILIVOJE:
Mitre,kako beše ono Šekspir rekao:’’ Kukavice umiru više puta,a hrabri jednom…tako nešto’’.
MITAR:
’’Kukavice umiru više puta pre svoje smrti ,a hrabri okuse smrt samo jednom’’.Tako je rekao.Zašto?
MILIVOJE:
Onako.Grozdana počela da čita Šekspira.Skoro mi je to citirala,a ja nisam zapamtio.Pa ,velim da ti sigurno znaš.
MITAR:
Što me to pitaš sa vrata?Nismo se odavno videli.Gde si krenuo na balkon?
MILIVOJE:
Odoh da se ubijem.Da skočim sa terase,pravo na taksi-parking.A,oni mi mnogo više idu na genitalije.
MITAR(šaljivo):
De,de.Nemoj da me zavitlavaš, nego,je l’ te, dođi da ti pričam nešto.Znam da će te interesovati.
MILIVOJE:
To ćeš mi sutra pričati.A sad odoh da se ubijem.Dobro je rekao tvoj Šekspir.Ti si umro sva puta pre smrti i dalje si živ.Red je da i ja silom umrem,pa da budem kukavica,kako me nazvala rođena žena.Bivša žena,takoreći.(Stoji pored vrata kuhinje i zove je).Grozdana!

GROZDANA:
Neću da razgovaram sa tobom.
MITAR:
Šta joj je?
MILIVOJE(Namerno,da bi ga Grozdana čula):
Sutra podnosim razvod braka protiv nje.
GROZDANA:
Odlično.Ja baš o tome razmišljam.
MITAR:
Čekajte! Ništa mi nije jasno.Tako odjedared?Dakako je abderitizam izvrdavati brak kad ste tolike godine proveli zajedno.
MILIVOJE:
Bar jednu muku da sklonim.E,pa, prijatan vam dan.(Mitru): Mi se vidimo sutra.
MITAR:
Čekaj, Milivoje.Nećeš valjda… ?
MILIVOJE:
Pa-pa.(Skoči).
MITAR(Odjuri na terasu):
Milivoje,Milivoje!
GROZDANA(Izjuri iz druge sobe):
Ko se to dere tamo?!
MITAR(Sa terase):
Grozdana,dođi ovamo.Brzo!

(Grozdana odjuri na terasu. Čuje se njihov plač i kako dovikuju Milivojevo ime. Svetlo se polako gasi.)

ČIN ČETVRTI

Opet jutro.Dnevna soba kod Milivoja Cvetkovića. Grozana servira doručak na sto.Ulazi Milivoje,ovoga puta raspoložen jer je ipak živ,i seda za sto).

GROZDANA:
Kako si spavao?
MILIVOJE(Prekrsti se):
Kao mrtvac.A sad sam živ. (Poljubi je). Nekako si mi jutros lepa.
GROZDANA(Zabrinuto ga posmatra):
Mogao bi ti da popiješ lek za pritisak,pa da ti postavim doručak.
MILIVOJE:
Neću lek,neću doručak.Pogledaj samo datum u novinama,dok ja pogledam nešto na terasi.(Ode na terasu da pogleda je li se šta promenilo,posle onog događaja,pa se vrati).Tamo je sve kako je i bilo,dakle; bez promena.Koji je datum?
GROZDANA: (Gleda u novine).
Sreda,29.februar.
MILIVOJE:
Jesi li sigurna?
GROZDANA:
Držim današnje novine u rukama.
MILIVOJE: (Sumnjivo).
Aha.
GROZDANA:
I imam naočare.
MILIVOJE:
Onda je u redu.Znači:sreda, 29.februar. Do daljneg.
GROZDANA:
Hoćeš li sad doručkovati?
MILIVOJE:
Rek’o sam ti.Neću doručak.A sad hoću tebe!
GROZDANA:
Milivoje,ako nećeš da doručkuješ, onda ja odoh da gledam seriju.
MILIVOJE:
Pusti te glupe serije.(Zagrli je i pleše sa njom):Ja sam tvoj Fernando,a ti si moja Rozamunda, moja Tandarela.(Krene da je poljubi).
GROZDANA(Ulazi u igru):
O-ho-ho.Ne sećam se kad si mi poslednji put prišao kao muškarac.(Mazeći se,sva suptilna): Nemoj,Milivoje.

I I

(Ulazi Anđela, lepo obučena i spremna za posao,ali i zatečena onim što je videla).

ANĐELA:
Opa,ne mogu da verujem da se ’vatate od ranog jutra.Ne možete da sačekate da ja odem,nego moram da gledam vaše staračke kerefeke.
MILIVOJE(Ispusti Grozdanu iz ruku):
Evo je moja ćerkica,najbolja i najlepša na svetu.(Poljubi i nju): Ista majka.
ANĐELA:
Sad ti je i ona lepa.Hvalim te Bože.
MILIVOJE: (Glasom punim nežnosti).
Obe ste najlepše žene na svetu.
ANĐELA:
Mama,daj nešto da jedem,pa da krenem na posao.
GROZDANA:
Nisam ništa spremila.Tvoj otac neće da jede.
MILIVOJE(Pravdajući se Anđeli,on se nasmeši i htede da pobije sumnju svoje ćerke): Nije to što misliš.Nije meni dosadila njena kuhinja.Daleko od toga sine.Nego nisam baš gladan.
ANĐELA:
Da ja ipak krenem na posao.
MILIVOJE:
Zašto danas ne ostaneš kod kuće,da se odmoriš?Kuća-posao,posao-kuća.Ako izađeš negde,prošetaš sa drugaricama,i to je sve.
ANĐELA:
Juče sam odmarala.Imala sam slobodan dan.A uveče sam se baš lepo provela sa drugaricama.
MILIVOJE:
Znam.Zbog toga ti pričam sve ovo.Vreme je da misliš na svoju udaju.Ne misliš valjda da do kraja života šetaš sa koleginicama?
ANĐELA:
Misliš da sam nastrana.Je l’ to hoćeš da kažeš?
GROZDANA:
To sam ja u poslednje vreme mislila za tebe.Ali dobro je,jutros si mi pokazao da nisi.
MILIVOJE:
Pokazaću ja tebi koliko sam zastranio, kad Anđela ode na posao.A sad mi donesi onu rakiju i dve ćaše.

ANĐELA:
Tražila sam da jedem,a ne da ločem sa tobom.
MILIVOJE:
Čaša nije za tebe.
GROZDANA:
Mene hoće da napije.
ANĐELA:
Da ja idem na posao.Vreme provedeno sa vama je izgubljeno.
MILIVOJE:
Čekaj!Nisi mi odgovorila.
ANĐELA:
Šta?
MILIVOJE:
Pa,za tvoju udaju.Razmišljaš li o tome?
ANĐELA:
Pričaćemo o tome kad dođem sa posla.
MILIVOJE:
Reci mi bar ime.
ANĐELA:
Kakvo ime?Koje ime? Čije ime?
MILIVOJE:
Pobogu,ime tvog momka,verenika,budućeg muža.
ANĐELA:
Otkud znaš za njega?
MILIVOJE:
Mitar mi je rekao.
ANĐELA:
Sram ga bilo.Uvek sam ga poštovala, ali šta mu je to trebalo?Nema ga dve godine,onda se pojavi i raznosi tračeve.Crko dabogda.
MILIVOJE:
Nemoj tako da govoriš za njega.Mada,nisi daleko od istine.Pa….?
ANĐELA:
U redu.Upoznaćeš ga posle mog radnog vremena.
MILIVOJE:
Zar ne može to malo ranije?
ANĐELA:
Šta si navalio?Kakav si ti to čovek? Zadovolji se sa ovim.Lepo se obuci i nemoj da pričaš svašta pred njim.Doviđenja.

I I I

(Milivoje ostaje sam).

MILIVOJE:
Doviđenja ,sine.Eh,da mi je samo da se ove muke otarasim,pa da upoznam njenog verenika. To mi stoji evo tu,tu,tu.(Udara se šakom po glavi).Kraj njenog radnog vremena za mene ne postoji.Sve se završava kad Mitar umre.Ustvari,da li on stvarno umire, pitanje je sad?U pravu su Anđela i Grozdana. Mitar mi je uvek oslonac.A ja nisam našao za shodno ni da mu zahvalim.Osećam da mi ovaj put jedino on može pomoći.(Uzima papir, olovku i piše).

Da vidimo:
7.00h – Grozdana postavlja doručak.
7.15h – Ja ustajem da bih doručkovao.
7.20h – Anđela kreće na posao.
7.30h – Dolazi Mitar.
7.45h – Mitar umire. On je tačan.Po njemu mogu sat da navijem.Šta se dalje dešava?Možda se nešto i dešava,a ja ne mogu da se setim.Đavo će ga znati.

IV

(Ulazi Mitar)
MITAR:
Dobro jutro,stari druže
MILIVOJE(Pravi se da nije očekivao Mitrovu posetu.Ustade i vrhovima prstiju desne ruke,bez palca,dotakne desnu ivicu čela,kao kad vojnici pozdravljaju svog predpostavljenog).
Jeste li to vi druže Mitre?Dođi ovamo da te zagrlim.Nije te odavno bilo.
MITAR: Nije ni tebe.Nema te da navratiš.Koliko je samo vode proteklo,otkako smo se poslednji put videli?
MILIVOJE: Pre ću videti Grozdanu na roušulama, nego tebe u mojoj kući.Šalim se naravno.
MITAR: Rečenicom ’’Šalim se’’ opravdavaš svoju prethodnu iskrenost.
MILVOJE: Ha-ha-ha.Mitar u svom fazonu.Sedi ,brate ,na ovu stolicu.Ta je pokvarena. (Sipa mu rakiju).Kojim dobrom?
MITAR: Nije dobro.,Nažalost,imam neprijatne vesti.Slušaj ovo.Znajući tebe,nećeš ovo lako prihvatiti.
MILIVOJE:
Je l’ Bogati?
MITAR:
Jest’ Bogami.

MILIVOJE:
Slušaj ti mene dobro i nalij sebi rakije.
MITAR:
Hvala,ali znaš da se brzo napijem,a i između ostalog,škodi mi.
MILIVOJE:
Ma samo jednu.Ko se od čašice napio.(Nalije mu).Ovako:Moju Anđelu si video sinoć kako šeta ulicom,oko pola devet.
MITAR:
Otkud znaš?Nije me videla,u to sam siguran.
MILIVOJE:
Nije mi niko sem tebe rekao ništa. Ali,slušaj dalje i ne prekidaj me,molim te.Ti misliš da je to bio njen momak,jer si ih pratio i video kako su se poljubili.(Mitar ga posmarta zabezeknuto).Ti ga poznaješ,poznaje i Grozdana,ali ga najviše poznajem ja.Ima veze sa Vojom Đorđevićem.Je li tačno sve ovo što sam rekao.
MITAR:
Do detalja.Neverovatno.Da ne poverujem svojim ušima. To je ono što sam hteo da ti kažem.Ko ti je sve to rekao?
MILIVOJE:
Ti!
MITAR:
Ja?
MILIVOJE:
Da.Ti,treći dan za redom.
MITAR:
Je l’ Bogati?
MILIVOJE:
Jest’ Bogami.
MITAR:
Ništa ne shvatam.
MILIVOJE:
Sad ću sve da ti objasnim.Nešto se čudno događa sa mnom.Četvrti put mi se ponavlja ova sreda,29.februar.I svaka prethodna je ista.Gledaj ovo: Sad će da izađe Grozdana.Kad te vidi,baš će da se iznenadi.
MITAR:
Nemoj da me praviš ludim.To znam.Nije me dugo videla.
MILIVOJE:
U redu,razumem te.Nisam ni ja mogao sam sebi da verujem.A znaš li da će da te pozdravi,pa da ti ponudi papuče.To će da obrazloži zato što je hladno i da je kod nas slabo grejanje.

V

(Iz kuhinje izlazi Grozdana, iznenađena zbog Mitrove posete).
GROZDANA:
Mitre,otkud ti?Odavno te nije bilo.
MITAR:
Kako si Grozdana?
GROZDANA:
Jutros se nekako osećam bolje.
MITAR:
Hvala Bogu.
GROZDANA:
Čekaj da ti donesem papuče.Ovde kod nas je hladno,a i grejanje je slabo.A onda ćemo se siti ispričati.
MILIVOJE:
Ne, hvala.Noge su mu se asimilovale.Imam nešto da razgovaram sa njim.A ti se odmori;gledaj seriju ili tako nešto.
GROZDANA:
A da stavim kafu čoveku?
MILIVOJE:
Imamo rakiju.To je sve što nam treba.Nalij sebi Mitre.Idi u kuhinju,treba da obavimo razgovor u četiri oka.
GROZDANA:
Ti svako jutro piješ,a za to vreme dete ti mukotrpno radi.
MILIVOJE:
Pa šta hoćeš?Da joj zabranim da radi? Idi tamo i nemoj da nam smetaš.
GROZDANA:
Dobro,kad si navalio.Ostavljam vas same.(Ode).
MILIVOJE:
A?Šta kažeš?Je l’ mi sad veruješ?
MITAR:
Ovo ste vas dvoje izrežirali,da biste se šegačili sa mnom.Zacelo niste normalni.
MILIVOJE:
Dakle,ne veruješ mi?
MITAR:
Kako da poverujem tvoje detinjarije.
MILIVOJE:
Dobro,ovo će te stvar sigurno uveriti.Pazi da ne naiđe Grozdana,a ja ću nešto da ti pokažem.
MITAR:
Šta ćeš to da mi pokažeš?

MILIVOJE:
Ćuti i gledaj.Ako naiđe Grozdana,neću živ ostati.
MITAR:
Ma,nemoj ništa da mi pokazuješ, čoveče,ne zanima me ta tvoja stvar.
MILIVOJE:
Ćuti i gledaj.Ako Grozdana vidi da ja još to imam,ne bi prozborila sa mnom nedeljama.
MITAR:
Ovome se nisam nadao.Pa ti si potpuno zastranio od kako si u penziju otišao.
MILIVOJE:
Samo mi još to falilo da kažeš.Poćinješ da ličiš na Grozdanu.
MITAR:
A to je i ona primetila?Jadna žena šta doživljava po stare dane.Ma ne ti si stasao za psihijatriju.
MILIVOJE:
Hoćeš li ti da ćutiš dok ona još nije ušla da nas prekine.Gledaj sad.(Ode do slike druga Tita,i ispod slike izvuče nekoliko složenih novčanica,domaće valute).
Evo,ovo je moja ušteđevina.Oko 18,000. dinara.
MITAR:
To si hteo da mi pokažeš.Uh,ja pomislio …
MILIVOJE;
Znam ja šta si ti mislio,ali taj film nećeš gledat’.Elem,vidiš ove pare.
MITAR:
Vidim.I?
MILIVOJE(Pocepa novce,bez razmišljanja i žaljenja).
Je li ti sad jasno?
MITAR:
Šta to radiš?Sad mi je još manje jasno.
MILIVOJE:
Pokušavam da ti dokažem.
MITAR:
Da ti je neko drugi pocepao novce,bez razmišljanja bi ti skočio sa ovog balkona.
MILIVOJE:
E,vidiš.Nije mi ih žao.Jer će one,sutra kad se probudim,biti tačno onde,gde sam ih malopre izvadio.Daj mi tvoje novce,ako mi ne veruješ.
MITAR:
Verujem,naravno da ti verujem.
MILIVOJE: (Kroz zube,da ga Mitar ne čuje).
Stara cicijo.
MITAR:
Verujem,ali ne razumem.Znači,možeš da pazariš za te pare što hoćeš, i sutra ćeš ih imati ponovo?

MILIVOJE:
Jest’,ali neće biti toga što sam pazario.Mogu da ih trošim koliko hoću,opet me sutra čekaju.Ti bi sad verovatno rekao: ’’Bolje jedan dan bogat,nego ceo život siromašan’’.Ali veruj mi, nije tako.
MITAR:
Ja prosto nemam reči.Ovo neće na dobro da izađe.
MILIVOJE:
Da znaš da neće.
MITAR:
Reci mi kako ide sve ostalo,kako se završava?
MILIVOJE:
Otom-potom.Kako god da se završi,sutra počinje isto.Kako je i bilo.Četvrti put preživljavam isti dan.Sasvim običan dan.Toliko je lepih dana imalo u mom životu,a meni se ponavlja ovaj.Zamisli da mi se ponovi neki od dana kad smo išli u švalerisanje.Nazdravimo u te dane.
MITAR:
Ali,imalo je i gorih dana.Zamisli da ti se ponovi dan kad si isteran iz Gimnazije.
MILIVOJE(Ispljune gutljaj rakije koji je krenuo da popije):
Vala si i ti Mitre…Ne želim druže da se prisećam toga.
MITAR:
Umesto da budeš avanzovan,ti si isteran.Ali na kraju si ipak dobio penziju.
MILIVOJE:
To je najgora kazna koja je mogla da mi se dogodi.Ti znaš da od srpskih penzija ne može da se živi.Kad mi to neko pomene osećam samo veliku zahvalnost prema tebi,za sve što si učinio tada za mene.Hvala ti druže.Možda ti to nikad nisam rekao,ali sad jesam.Hvala ti još jednom.
MITAR:
Nema na čemu. ’’Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost,onda nisi darovao,već prodao’’ , rekao je Dostojevski.
MILIVOJE:
Ha-ha-ha.Nikad se nećeš promeniti.Pomoć mi je sada još više potrebna.Kako ovo da prebrodim?Jesi li čuo za ovako nešto.Ti si načitan čovek. (Sipa rakiju u svoju čašu i rakiju prebacuje Mitru).Nalij sebi.
MITAR:
Čini mi se da imaš deža vu.
MILIVOJE:
Je l’ Bogati?
MITAR:
Jest’ Bogami.
MILVOJE:
A možeš li nešto bliže da mi kažeš o tome?Što znam,znam,što ne znam,znam ko zna.
MITAR:
Pojam ’’deja vu’’, sto će, na francuskom reći ’’već vidjeno’’, određuje pojavu koja nam je svima znana, samo nas diferencira kao osetljivija i manje senzitivna bića.
MILIVOJE:
Oprosti,šta reče? (Sipa rakiju u svoju čašu i rakiju prebacuje Mitru).Nalij sebi.

MITAR:
Šalim se ja sa tobom.Mislim da se tako kaže.Čitao sam o tom fenomenu.Mada,ne znam mnogo o njemu.Samo znam da kad čovek ima deža vu,on vidi stvari koje je već video,vidi ljude koje je jednom već video,čuje ono što je već jednom čuo.
MILIVOJE:
Ma šta jednom.Pedeset puta.
MITAR:
Eto,ti najbolje znaš.
MILIVOJE:
Pa,šta da radim?
MITAR(Već pripit):
Moj komšija je psiholog. Povešću te sutra njemu.
MILIVOJE:
Kako ne razumeš?Sutra ne postoji,bar za mene.Probudiću se sutra i čekaće me sreda.Ova ista današnja sreda.Ti ćeš doći kao danas, kao juče,kao i prekjuče.I onda ću morati sve ovo ponovo da ti pričam. (Sipa rakiju u svoju čašu i rakiju prebacuje Mitru).Nalij sebi.
MITAR:
Vidim da si pomalo uplašenZa tebe je to verovatno intrigantnije i misterioznije od Bermudskog trougla .Ili je deža vu ili si već poludeo.Imaš dve premise,pa ti napravi neku konkluziju.Ova tvoja rakija me dohvatila.Skloni je od mene.
MILIVOJE:(Sipa rakiju u svoju čašu i rakiju prebacuje Mitru).Nalij sebi. Kako ti ono kažeš ’’Što ne možeš danas,ostavi za sutra’’ ?
MITAR:
’’Što možeš danas,ne ostavljaj za sutra’’.
MILIVOJE:
E,otkad me je ovo uhvatilo,to je moja deviza.
MITAR:
A ja imam deža vu od kad sam penzionisan.Svaki dan mi je isti.Je li kod tebe takav slučaj?
MILIVOJE:
Može i tako da se kaže.Kako će drukčije da nam bude sa ovom penzijom?Od prvog do petog – nekako,a od petog do tridesetog – nikako.Jedino prvih dana u mesecu ukrstim po litre rakije sa doručkom.Posle do kraja meseca vidam mamurluk.
MITAR:
Ti se ne menjaš.I nema naznaka da budeš adultniji.Ha- ha –ha.(Već pijan) :Ja ovo moram da sanjam.
MILIVOJE: (Takođe pijan):
Ma,jok.To sam i ja mislio.Ali,ovo ti je sve uživo.Ha-ha-ha. (Sipa rakiju u svoju čašu i rakiju prebacuje Mitru).Nalij sebi i slušaj ovo:

’’U ime svih nas iz pedeset i neke,
na zakletvu Titu ja pev’o sam stih.
Ne spominjem prošlost i bitke daleke,
jer rođen sam tek posle njih.
RAČUNAJTE NA NAS’’.

(Mitar se polako,prisećajući se reči, pridružuje Milivoju u pesmi).

’’Sumnjaju neki da vodi nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al’ negde u nama je bitaka plam.
I kažem vam šta dobro znam:
RAČUNAJTE NA NAS’’ .

’’U nama je sudbina budučih dana,
i neki se možda još plaše za nju.
Kroz vene nam protiče krv partizana,
I mi znamo zašto smo tu.
RAČUNAJTE NA NAS’’ .

(Mitar postaje žustriji od Milivoja.Proradila je uzavrela krv starog komuniste.Ustane i podigne čašu,pa iz sveg glasa).

’’Sumnjaju neki da vodi nas pogrešan tok,
jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al’ negde u nama je bitaka plam.
I kažem vam šta dobro znam:
RAČUNAJTE NA NAS’’ .

MITAR:
Sve mi se okreće,Milivoje.Šta je ovo sa mnom? U grudima mi odjekuje kao oluja u brdima.Ouuuuu.(Mitar padne sa stolice,onesvešćen).
MILIVOJE: (Ne opterećujući se):
To je to,druže moj.Ti sad umireš,dan se završava i tako do kraja života.Kako to prosto zvuči.

(Ulazi Grozdana)

GROZDANA:
Što li ste se to raspevali? (Vidi Mitra na podu,nepomičnog). Kuku!Milivoje,šta će on na podu, crni Milivoje!
MILIVOJE:
Pusti ga ,Grozdana.Moj brat sada ide na bolji svet.A onda se vraća.
GROZDANA:
Šta lupetaš mrcino pijana.Daj mi tu flašu!
MILIVOJE:
I sa bratom i bez brata–isto se hvata.
GROZDANA:
Kuku meni,vi ste mrtvi pijani.
MILIVOJE:
Zašto se ovo ne završava?Ovo je jako čudno.
GROZDANA:
Nemoj da sediš kao trut.Dođi da mi pomogneš,hoću da ga podignem.
MILOVOJE:
Ovo nisu čista posla.
GROZDANA:
Hoćeš li ti da mi pomogneš,ili ćeš da stojiš kao ikebana.Čovek se guši,a ti se pijan šegačiš.Dobro.Idi se istuširaj,otrezni se,a ja ću zvati hitnu pomoć.Znao si da je čovek bolestan i teraš ga da pije.
MILIVOJE:
Hoćeš i to da mi prebaciš.Idem da spavam,pa ću se istuširati kad se probudim. Dzabe zoveš hitnu pomoć,nema mu pomoći.

(Milivoje izađe,a Grozdana diže slušalicu i okreće broj hitne pomoći.Mitar se ne pomera,a svetlo se polako gasi).

V

(10. sati kasnije)

Veće,18.00h.Prazna dnevna soba Milivoja Cvetkovića.Anđela otvara ulazna vrata i propušta u dnevnu sobu svog verenika Luku Petronijevića,koštunjavog, visokog i kosatog čoveka.Advokat se smeška i zamišljeno se okreće.
ANĐELA:
Evo,ovo je moj dom.Dobrodošao.Prvi put ulaziš,pa pomisli želju.
LUKA:
Sve moje želje si ti. (Poljubi je).Lep stan,mogu ti reći.Lep i pristojan.A gde su ti roditelji? Jedva čekam da ih upoznam.
ANĐELA:
Trebalo bi da su ovde.Ne izlaze tako često iz stana.Mama,Tata,jeste li tu!?

(Ulazi Grozdana)

GROZDANA:
Stigla si, sine! Sad će mama da postavi ručak,čekala sam da se svi okupimo.
ANĐELA:
Šta je sa Mitrom? Čula sam da mu je pozlilo.
GROZDANA:
O čemu to pričaš?
ANĐELA:
Pričaju da se Mitar napio sa tatom i da su ga doktori odveli.
GROZDANA:
Aaa! Ja potpuno zaboravila.Dobro je.Odvela ga je hitna pomoć.Javili su da je dobro i da će ga sutra pustiti kući.
ANĐELA:
Mi se zapričali,a Luka stoji.
GROZDANA:
Što mi nisi javila da imamo gosta,pa da se majka lepo obuče.Zdravo sine,ja sam Anđelina mama Grozdana.
LUKA:
Luka Petronijević,drago mi je.Anđela mi je pričala sve najbolje o vama.Nadam se da vam je nešto lepo rekla i za mene.

ANĐELA:
Mama,ovo je momak o kome sam ti pričala. (Grozdana kao da nema pojma o čemu Anđela priča).Sećaš se,rekla sam ti da imam momka i da razmišljamo o venčanju. (Grozdana i dalje zbunjena).Mama,nije valjda da se ne sećaš.Pa sinoć sam ti rekla da me je verio.Tati sam tek jutros rekla da imam momka,a tebi već duže vreme pričam o njemu.Sećaš se sad?
GROZDANA:
Luka Petronijević?
LUKA:
Tačno!Tačno!Vidiš da se ipak setila.Uh, laknulo mi je.Gospođo,ne znate koliko ste mi olakšali stvar.Bar da je jedan roditelj upoznat sa mojim namerama vezanim za Anđelu.A koliko je tvoj otac upoznat?
ANĐELA:
Jutros sam mu rekla.Ali nema problema.On jedva čeka da se ja udam.
LUKA:
To je dobro.Ja bih morao kratko do toaleta.
ANĐELA:
Dođi da ti pokažem.Stan je malo komplikovan.
GROZDANA:
Ne,ne.Tojlet je zauzet;Milivoje se tušira.Sprema se za posetu kod Mitra.Kad bi ga ti sine video golog,nikad se ne bi osetio kao muškarac.
ANĐELA:
Mama,nemoj tako da se izražavaš,Luka je obrazovan i kultiran čovek.
GROZDANA:
Pa i tvoj otac je obrazovan,pa se po ceo dan sprda sa mnom.E,evo i njega.

(Ulazi Milivoje,mamuran i ovoga puta obrijan u crnom elegantnom odelu).

ANĐELA:
Tata,konačno i ti da se pojaviš.Baš fino.
MILIVOJE(Videvši Luku,zaćuti,a onda upui komentar,aludirajući na njega.)
Ne sećam se da sam organizovao maskenbal.
ANĐELA:
Ha- ha –ha.Ovo je moj tata Milivoje,vek raspoložen za šegačenje.A ovo je advokat Luka Petronijević.Tata,ovo je momak o kojem sam ti pričala i za kojeg si toliko zahtevao da upoznaš.Zašto stojiš,tata?Što ne sedneš?
GROZDANA:
Anđela, sine, dođi da mi nešto pomogneš u kuhinji.
LUKA:
Nemojte gospođo,molim vas.Nije potrebno da se zbog mene deranžirate.
GROZDANA:
Samo se vi opustite i ćaskajte sa Milivojem,evo nas za koji minut.

VI

(Duga tišina)

MILIVOJE(Ćuteći sa visine posmatra advokata koji je zbujnen,smeten i postiđen). Šta ćeš ti ovde?
LUKA:
Ja sam šokiran.Dolazeći ovamo,ni na kraj pameti mi nije palo da dolazim u vaš dom.
MILIVOJE:
Ma šta mi reće?
LUKA:
Najmanje sam se vama nadao.
MILIVOJE:
Ma šta kažeš?
LUKA: (On poćuta malo,i pogleda Milivoja kao govornik koji stoji nemo pred svojim slušaocima,neznajući šta da kaže).
Moj položaj pred vama je jako smešan.
MILIVOJE:
Meni vala nije.
LUKA:
Sve može da izgleda ozbiljno ili smešno. Zavisi samo kako se gleda na stvar.
MILIVOJE:
Ja sam tragičar.Baksuz, kakvog majka nije rodila,niti če da rodi. Evo ,danas sam,verovatno , rešio jednu muku,a onda mi se pojaviš ti. Gde god da me staviš meni će krenuti nizbrdo.
LUKA:
Voleo bih da zaboravimo ono što se dešavalo među nama,da zaboravimo svađu i da jedan drugom pružimo ruku pomirenja.
MILIVIOJE:
‘Ajde?
LUKA:
Da zakopamo ratne sekire.
MILIVOJE:
Ma nemoj.Sad ti je to odjednom došlo,da izvineš, iz dupeta u glavu.Samo si zbog toga došao.
LUKA:
Kažem vam;ja zaista nisam imao pojma ko je njen otac.
MILIVOJE:
E sad znaš.
LUKA:
Dobro,šta da radim?

MILIVOJE:
Kako te nije sramota da me to pitaš?Da izađeš napolje!Eto šta da radiš.
LUKA: (Pocrvenevši).
Molim?
MILVIOJE:
Kao pravi domačin,ne ide da te izbacujem iz kuće svojim rukama ili nogama,zavisi kako mi dođe.Zato je bolje da lepo izađeš sam.
LUKA:
Čudite me gospodine Cvetkoviću.
MILIVOJE:
Za tebe sam drug.Koliko vidim i prezime si mi zapamtio,pa me više čudi kako odmah nisi izašao, čim si video da ulazim.
LUKA:
Pa dobro,presuda nije bila toliko rigorozna.Izbačeni ste iz škole,ali ste ,koliko znam,odmah vraćeni.
MILIVOJE:
Tolike godine sam protraćio.Sudski postupak,te pozivi i danguba svedocima,A izvršenje presude je,čini mi se,najduže trajalo.Ni ta presuda me nije pokolebala ,niti dotukla.Jer ja priznajem samo sud svoje partije,a ne sud novokompanovanih njuški.
LUKA:
Znam da sam pogrešio.Dok sam pričao sve ono za vas,ja sam vam u dubini duše verovao.
MILIVOJE:
Samo lud čovek može da uzme ćerku oca ovakvog profila.Ja sam: siledzija, iskompleksirana ličnost…
LUKA:
Gospodine Cvetkoviću,pa ja najčešće ne verujem u ono što govorim.Kad sam plaćen, naravno.
MILIVOJE:
E,ja ti garantujem da,što se mene tiče,možeš da mi veruješ uvek.I kad sam plaćen i kad govorim dzabe.Zato,ako ti kažem;da je za tebe bolje da odeš odavde,možeš slobodno da mi veruješ.
LUKA:
Kako mislite da odem?
MILIVOJE:
Lepo,na vrata.Da ne letiš kroz prozor.Nije prijatno veruj mi,osetio sam na svojoj koži.I zato bolje je da odeš dok na nešto ličiš,dok se ja nisam setio šta si sve o meni pričao na sudu i kakvim si me sve terminima nazivao.Bacao drvlje i kamenje,rafal poganih reči.To pas s maslom ne bi pojeo.Napravio si ruglo od uglednoh profesora,koji je bio samo korak do životnog cilja.Nikada ti to neću oprostiti.
LUKA:
Da mogu da vratim vreme unazad,da to popravim.Nekad sam to govorio za šaku milostinje, danas bih dao svo bogatstvo za jedan vaš znak glavom,koji vas ne izlaže neprijatnosti.

MILIVOJE:
Bogatstvo koje ti je ostavio Voja,je li?To bogatstvo ti nazivaš šakom milostinje.Kuću ti je ostavio,bestidniče
LUKA:
Ja tu kuću otplaćujem do dana današnjeg.
MILIVOJE:
Pa si tamo hteo da odvedeš moju ćerku,kukavice lažljiva.
LUKA:
U meni ćete naći jedan od onih provalija bez dna,jedno od onih širokih osećanja koje budale nazivaju porocima, a ja bih to nazvao:enormna ljubav koju osećam prema Anđeli.Tu vam dobar stojim.
MILIVOJE:
Baš si me naježio.Evo,koža će mi išmirglati sako.To je sve što si imao da kažeš?
LUKA:
Dopustite da se ona uda za mene,i videćete da nisam kukavica,već čovek koji vam je večito zahvalan.Taj strah koji imate će vas brzo proći,kao što prolazi strah regruta na bojnom polju.
MILIVOJE:
Siguran si da imam strah od tebe?Eh,kakav si ti to čovek.Tražiš od mene da budem dobar čovek koji hoće da sebe ukalja, da bi ti bio zaklonjen od blata.Samo se pitam odakle ti toliko drskosti i bezočnosti da me ovoliko lažeš.Lepo si ti taj tekst naučio,verovatno i odbrane učiš na pamet.Samo ti ovaj put kod mene nije prošlo.Možda ti se posreći kod sudija i porote. (Ustaje i odlazi).
LUKA:
Čekajte molim vas,gospodine Cvetkoviću.
MILVIOJE:
Nema čekanja.Gori mi pod nogama, treba da posetim druga.
LUKA:
Ali ja sam ovde došao zvanično.
MILIVOJE:
Kao prosac?
LUKA:
Jeste.I ne mogu tek tako da odem.
MILIVOJE:
Ma beže ljudi sa venčanja,a ti ne možeš sa prosidbe.Sa oltara pobegnu,prve bračne noći,kad vide da je gusto i kad se uplaše.A ti imaš dovoljno razloga da se plašiš.
LUKA:
Ja sam lud.
MILIVOJE:
Pa kako onda tražiš Anđelu,a priznaješ mi da si lud.
LUKA:
Lud što sam ovamo uopšte i dolazio.
MILIVOJE:
Nisi ti lud, moj neprijatelju.Onaj ko za sebe kaže da je lud ,dovoljno je normalan.A onaj koji kaže za sebe da nije lud, njega se treba paziti.A ti znaš šta radiš.Samo nisi znao da stavljaš glavu direktno na panj.
LUKA:
Ovome se nisam nadao.
MILIVIJE:
Nisam ni ja.Ali život je,vidiš,okrutan.I nemoj da mi dižeš pritisak,stvarno nisam oran za svađu.
LUKA:
Ali kako ja sve posle da joj objasnim?
MILIVOJE:
Sve može da se objasni.Zavisi samo kako se gleda na stvar.Najbolje veselo,da sve izgleda onako šeretski.Jer ako ja počnem da ti objašnjavam, cela stvar može da se pretvori u dramu.A možda i u tragediju.To može Mitar da ti objasni.Neke je pisao po mom profilu.Elem,bolje beži,da ti ne napravim pakao od života.
LUKA:
Ne srdite se se gospodine.Znači;ne želite da zaboravimo nesuglasice i da se pomirimo.
MILIVOJE:
Tako lepo govoriš da će mi koža išmirglati sako.
LUKA;
To ste već rekli.
MILIVOJE:
Pa šta ako sam rekao?Šta si ti?Neki supervizor,možda.Milka Canić.Hoćeš da dođeš uveče da me toplo pozdraviš.
LUKA;
Ne budite ironični gos.Cvetkoviću,došao sam da pričamo ozbiljno.Dakle,vi nećete da se mirite.
MILIVOJE;
Ne sećam se da sam se sa tobom svađao.To poniženje,ne bih sebi dozvolio.Da me paparaco uhvati u dijalogu sa takvim kicošem,pa ja bih se sa ove terase bacio.E,sad,možeš misliti kako bih reagovao kad bi moja ćerka otišla za takvog tipa,koji je dojma samo da mu neko u sako zadene plavi koverat.To je tvoja čitava filozofija i ideologija.Pročitam ja takve kibicere za sekund,koji ostaju isti do kraja svog bednog života.Ne bih ti je dao,pa makar ceo život ostala neudata.Je li ti sad sve jasno?
LUKA:
Nisam znao da ste ovoliko svojeglavi.
MILIVOJE:
Napolje!Marš napolje,stoko seljačka.
LUKA:
Smirite se ,dospodine.Samo sam se šalio.
MILIVOJE:
Ti hoćeš sa mnom da se šegačiš? Izlazi napolje,dok mi nije pao mrak na oči.Može svašta da se desi.Sikter,more.Sikter,sikter!
LUKA:
Gospodine…
MILVIOJE:
Mrtva će glava pasti!

(Luka hitro pobegne na ulazna vrata,zatim ulazi Anđela).

ANĐELA:
Kakva je ovo buka?Gde je Luka?
MILIVOJE:
Bila buka,pobeže Luka,da ne pukne bruka.Ha-ha-ha.Mogu i ja da budem pesnik.Nije to toliko teško.
ANĐELA:
Šta to pričaš?Gde je otišao?

(Ulazi Grozdana)

GROZDANA:
Anđela,jesi li ti ponela stonjak? Ne mogu da ga nađem ovamo.(Primeti da nema Luke).Gde ti je onaj momak?
ANĐELA:
Tata ga je oterao.
GROZDANA:
Šta?
ANĐELA:
Oterao ga je.Znam ja njega.Nije mu se dopao i najurio ga je.
MILIVOJE:
Nisam ga ja najurio,šta ti pada na pamet.Čovek je sam otišao.Nisam mu se,valjda, dopao.
GROZDANA:
Idem ja u kuhinju.Ovo ne želim da slušam. (Vrati se u kuhinju).
ANĐELA:
Šta se dešava sa tobom?
MILIVOJE:
Sa mnom je ,kćeri,poslednjih dana sve u najboljem redu.Baš mi sve ide o ruke.A on kao čovek,ima neke nedostatke.
ANĐELA:
Samo si ti bez mane.Samo da znaš,ovoga puta neće moći.
MILIVOJE:
Šta neće moći?
ANĐELA:
Neće moći da prođe tvoj revolt prema nekom koga volim.
MILIVOJE:
Kćeri,voleti nekog,znači:dati mu moć da te uništi.
ANĐELA:
To te je Mitar naučio.Prvo ti je rekao za njega,onda ti ispričao sve najgore o njemu.Pa te je na kraju ubedio tom devizom,da mi rasturite sreću. On se nije ženio,ne zna kako je to voleti nekog.

MILIVOJE:
A ti’’kao’’ znaš? Mitar,bre, nema nikakve veze sa ovim.
ANĐELA:
Nema veze,a od njega si saznao sve ovo. On ne može da podnese da je neko veći gospodin od njega.
MILVIOJE:
Ono čupavo govno nazivaš gospodinom?
ANĐELA:
Sram te bilo.Znaš šta,sa tobom ne može da se razgovara.
MILIVOJE: A znaš li ti ko je ovaj malopre navedeni ‘’gospodin’’ ? Sad znam zašto Mitar nije mogao da kaže.
ANĐELA(Ostaje nepomična,a zatim prozbori). Ti i Mitar ga poznajete.
MILIVOJE: Naravno da ga poznajemo.Mnogo bolje od tebe.On je meni sine unakazao život.Čak mislim više i od Voje.Luka je bio njegov advokat,kad me je poslao na sud.Zbog njega sam izgubio posao.A ovo je govno za mene govorilo sve najgore.Ne mogu da se setim kakve je sve termine koristio za mene.(Anđela i dalje nepomično sluša očevu priču).I onda je za male pare kupio Vojinu kuću kad se ovaj odselio za Ameriku.Verovatno je tu bila neka kompenzacija,samo da se meni uništi karijera.I ja sam na kraju ostao bez posla.
ANĐELA: A ja sam ostala bez teksta.
MILIVOJE: Je l’ sad razumeš moju reakciju?
ANĐELA: Da nisi ,možda ,njega zamenio sa nekim drugim advokatom?
MILIVOJE : Čim sam ga ugledao,noge su mi se odsekle.To je moj dzelat.Nikad me neće ostaviti na miru.Zapamtio sam ja njega,onakvog čupavog.I ovo odelo je tad nosio na sudu.Verovatno ga obuče kad krene nekom da ruinira život.Malopre me gledao kao napušteno štene,a na sudu me je neosnovano optuživao,hladan k’o špricer.Jebem li mu srž pokvarenu.
ANĐELA: Neka,tata..Nije vredan,da zbog njega psuješ.
MILIVOJE: On je mene ,sine,kako da kažem a da ne ispadnem prost…
ANĐELA: Misliš zezn’o?
MILIVOJE: Uzeo bih ja malo grublju reč,ali što ti kažeš nije vredan…
ANĐELA: Misliš zajeb’o?
MILIVOJE: Ma,ni to nije ni delić onoga što sam mislio…
ANĐELA: Misliš da ti ga je…
MILIVOJE: (Prekine je na vreme)
Ama,ne mislim ja ništa i bolje je da ništa ne kažeš.Ma,koli me burac.Ja odoh na spavanje.Toliko me je iznervirao,da ne mogu ni druga da posetim.Još mi nije sve čisto.Ostavljam te da malo bolje razmisliš.Videćeš da sam u pravu.Doviđenja sine.
ANĐELA: Živ se čovek na sve navikne,pa valjda ću i ja.
MILIVOJE: Ako Bog da.
ANĐELA: Ako Bog da.Laku noć,tata.Izvini za sve ovo.
MILIVOJE: U redu je,kćeri.Nisi ni ti znala.(Ode na spavanje).

(Svetlo se polako gasi,Milena sedeći, spusti glavu na sto)

ČIN PETI
I Jutro,07.45h.
Milivoje spava u svojoj spavaćoj sobi.Ulazi Grozdana i budi ga.
GROZDANA: Milivoje,Milivoje!Ustaj,Milivoje! Hajde Milivoje!
MILIVOJE: Ah, majko moja.Kako me glava boli.Koliko je sati?
GROZDANA: Petn’est do osam.
MILIVOJE: Anđela je otišla na posao?
GROZDANA: Naravno.Budila sam te pre nje da doručkuješ,ali nisam mogla da te probudim.
MILIVOJE: Koji je dan?
GROZDANA: Siđi dole,pročitaj novine i videćeš datum.(Čuje se zvono na vratima).
MILIVOJE: Ko bi to mogao da bude oako rano?Grozdana,idi vidi ko je.Ja ću da se obučem,pa ću da siđem na doručak.(Grozdana ode da otvori ulazna vrata,a on se oblači i gleda u sliku druga Tita).E,eto, druže Maršale, konačno i mene je moja muka prošla.Ova me plašila,a povremeno i nasmejala.Kad sam ovo proživeo,živeću još pedeset godina.Sad sam sve rešio i postavio na svoje mesto.Mitar je ,ipak, živ.Misterija oko Anđele njenog tajanstvenog verenika je gotova.A i njemu sam se na neki način osvetio.(Poljubi sliku,a zatim dolazi Grozdana).
GROZDANA: Milivoje, jesi li se obuk’o?
MILIVOJE: Jesam. Ko je zvonio?
GROZDANA: Mitar. Eno ga,sedi u dnevnoj sobi.Čeka te.
MILIVOJE: Već su ga pustili iz bolnice?
GROZDANA: Kakve bolnice?Nisam čula da je tamo uopšte bio.
MILIVOJE:(Pretrni od straha) Grozdana ,to nije smešno!
GROZDANA:(Da bi ispala smešna,skače i govori u rep fazonu) Kakve bolnice?Nisam čula da je tamo uopšte bio.
MILIVOJE: Pa,ti si ozbiljna?
GROZDANA:Kako ozbiljna, čoveče,sad si mi rekao da budem smešna.Ja stvarno ne znam šta da ti kažem.Siđi dole,čovek te ceka.
MILIVOJE:(Stoji zabezeknut) Pa, kako? Kako?
GROZDANA: Aman,šta kako.Siđi dole.Nisam ga odavno videla.Odoh sad da ga pitam za tu bolnicu-.Hajde, požuri.Ima nešto važno da ti priča.Jako je nervozan.Hajde! (Izađe).

(Milivoje,čuvši ovo,ostaje nepomičan, a zatim padne onesvešćen.Svetlo se gasi).

3 Responses to Semir Gicić: Šta se dogodilo drugu Milivoju?

  1. Milica_Kec каже:

    Gospodin Gicić – majstor apsurda, sarkazma i crnog humora!

  2. Danijel каже:

    Često čitam tekstove na ovom sajtu, ovo mi je jedna od omiljenih drama koje sam pročitao u poslednje vreme na ovom sajtu. Drama je prilično duhovito i humoristički napisana.

  3. Миливоје каже:

    Моје име носи насловни лик дела. Комедија је фантастична а Миливоје невероватан. Хвала аутору, почашћен сам.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *