Boris Nad: Novi Nojev kovčeg

1.
Blizina opasnosti menja percepciju i izoštrava naša čula. Neposredno pre eksplozije, vreme se usporava, nastupa tišina; sada primećujemo stvari koje ranije nismo, i to sa neobičnom oštrinom.
Dok padamo u ambis, pogled nam privlače čudni, gotovo bizarni detalji, koje sagledavamo u hipu, pod novim i dotle nepoznatim svetlom. Trenutak pre nesreće, recimo u saobraćaju, otkrivamo čudesne, vanvremene slike: nepokretno lice vozača u vozilu koje nam juri u susret, sneg na vetrobranu, sleđeni izraz užasa na licu putnika, neku stazu zaraslu u travu ili drvo pored puta koje dotad nismo primećivali. Ako nam život bude pošteđen i ako prođemo kroz opasnost kao Odisej između Scile i Haribde, imaćemo vremena da razmišljamo o njihovom značenju.
Ponekad situacije poput ove označavaju tačke preloma, životnog preokreta, u znaku opomene koju je izrekao Rilke: „Moraš živeti drugačije“. Mnogo češće, takvu opomenu zaboravljamo, ili je jednostavno prečujemo. Život se nastavlja utvrđenim tokom, ustaljenom kolotečinom, reka se vraća u svoj tok. Ponoviće se pod za nas nepovoljnijim okolnostima, možda kad bude prekasno, tek u samrtnom času.

2.
Od realnosti koje nas okružuje mi svakodnevno opažamo samo mali deo. Tek mali deo onog što uopšte možemo da percipiramo, prelazi prag svesti. Za sve ostalo, ostajemo gluvi i slepi: ne primećujemo X-zrake ni kosmičko zračenje, recimo, kao ni mnoga bića koja prolaze mimo nas. Tako je i sa prostorima koji su nam dobro poznati: sobom i kućom u kojoj živimo, našom ulicom, baštom ili dvorištem kroz koje svakog dana prolazimo i u kome, na primer, kosimo travu.
Pokušaj da ih opišemo u njihovoj ukupnosti bio bi jalov, doživljaj realnosti u njenom totalitetu odveo bi nas pravo u ludilo. Promena fokusa percepcije zaista predstavlja osnovu određenih mentalnih i psihičkih oboljenja. S druge strane, na tome počivaju šamanska i vidovnjačka iskustva „onostranog“ i „halucinacije“, poput „sistematskog rastrojstva svih čula“ kome se izlagao Artur Rembo ili temeljnog doživljaja koga je još kao dečak imao Vilijam Blejk, koji je, vraćajući se kući iz škole, na putu ugledao „krošnju punu anđela“.
Sličan mehanizam postoji i na širem, društvenom planu, kojim se određene teme i problemi nameću, dok se druge potiskuju, hotimično ili ne. To je, nesumnjivo, deo društvene konvencije, koja jednom društvu omogućava da se, barem na neko određeno vreme, na neki X period, održava u stanju relativne stabilnosti. Na toj konvenciji se zasniva društvena moć, koja pojedine vrste ponašanja, ideja, svetonazora, čini legitimnim, daje im dozvolu da uopšte postoje na društvenom planu, dok u drugim slučajevima izriče zabrane i veoma rigidna ograničenja.
S vremena na vreme, preovlađujući svetonazor, koji počiva na utvrđenim mentalnim slikama, simbolima, idejama i apstraktnim konceptima, biva uzdrman novim; upliću se disonantni tonovi, isprva pojedinačni, potom horski. Ukoliko oni ne budu ućutkani, najčešće silom, otvorenom represijom, doći će do promene, ne samo vrednosti na kojima se zasniva jedna zajednica, već će se promeniti i njena elita.
Tako se okončavaju epohe i započinju nove.

3.
Naučno-pozitivistička slika sveta, utvrđena u jednom kratkom istorijskom razdoblju, od pre nekog vremena (prelom se dogodio negde tokom XVIII veka) postala je dominantna. Ultra-racionalizam, materijalizam, utilitarizam, enciklopedizam, tehnicizam, scijentizam, sa svojim izuzetno uskim shvatanjem čoveka i materijalne prirode koja ga okružuje i sa svojim političkim izrazima (uključujući tu i liberalizam i komunizam), postavili su veoma rigidne okvire u kojima se ovaj pogled na svet razvijao. On barata sa merljivim veličinama, sa kvantitetom; služi se krajnje egzaktnim jezikom i zato pogoduje tehnokratiji. Čovek je za njega isključivo biološko, materijalno biće, nastalo evolucionim procesima, uslovljeno određenim potrebama i definisano društvenim odnosima. Svaki drugi koncept ili ideja – uverenje da je čoveka stvorio Bog po sopstvenom liku, na primer – ubrzo su prognani na društvenu marginu, kao gledište crkve ili nečije privatno ubeđenje, koje nikog ne obavezuje i ne proizvodi za sobom nikakve posledice.
Besprimeran razvoj tehničkog sveta, uostalom, pod nekim drugim pretpostavkama i pod drugačijim uslovima, ne bi ni bio moguć. Pronalazak parne mašine, potom električne ili atomske energije, neograničena eksploatacija prirodnih i ljudskih resursa, otkriće veštačke inteligencije koja se takmiči, pa i suprotstavlja čovekovoj, ili manipulacije koje zadiru u sam genetski kod, predstavljaju jasne znakove njegovog trijumfa.
U tome se ispoljavaju njegove prometejske crte. On nasrće na jednom utvrđeni, drevni poredak, u uzaludnom nastojanju da „prevari Olimp“. Posledice su ne samo razaranje prirodne sredine i tradicionalnih socijalnih struktura, nego i dosad nezabeležen porast samoubistava i mentalnih i psihičkih oboljenja. Napredak na jednom polju plaća se gubicima na drugim.
Jedna od neočekivanih posledica je i porast kontrole nad svakim segmentom društvenog života, od kulture do poljoprivrede ili saobraćaja, koji bez iznimke podležu normiranju, veoma rigidnoj standardizaciji. Toj kontroli ne može izbeći ni pojedinac, čiji život postaje providan, kao da se odvija pod staklenim zvonom, podložan posmatranju, uhođenju, manipulaciji i kontroli. Rezultat toga je i rastuća uniformnost, ukidanje staleških i kastinskih podela, koje samo po sebi ne donosi slobodu – pre bi se moglo reći da je ukida ili odlaže na neko neodređeno vreme. A to je upravo najvažnije obeležje Četvrte države – države kojom vlada četvrta i poslednja, „kasta nedodirljivih“ – u kojoj postoji samo jedan način života, koji je isti i obavezujući za sve.
Borba koju je ovaj pogled na svet vodio sa svim drugim, načinila je od njega isključiv i netrpeljiv sistem, isključiviji i netrpeljiviji nego što bi trebalo da bude. Dogme uskoro postaju neporecive, barem koliko i one crkvene; od sledbenika se zahteva ne samo vera, već i dokaz vere. Naučnici počinju da liče na sveštenike nekog novog kulta, koji, na mestima starih, podižu nove hramove. Nova crkva počinje sa mučenicima, potom dobija svoje svece i bogove – bogove Tehničkog progresa – i, konačno, vernike koji od njih očekuju čuda.
Dobija i svoje jeretike i apostate, od kojih se brani sa posebnom žestinom. Unutar nove crkve niču nove sekte, a borbe između njih vode se sa više strasti nego one protiv „praznoverja“, u koja svakako spadaju i religije. Što su napadi snažniji, dogme su kruće, i sve manje podležu raspravi među pravovernim.

4.
Shvatanje prema kome postoji samo ono što je dostupno opažanju i podložno merenju negira osnovno stanovište svih kultura koje su prethodile modernoj, a to je da postoji onaj „vidljivi“ i onaj „nevidljivi“ deo stvarnosti, „vidljivi“ i „nevidljivi“ poredak, onaj koji je dostupan čulima i onaj koji im izmiče – među kojima je ovaj drugi važniji, jer je nadređen fizičkom svetu.
Ako bića kao što su anđeli, demoni, vilenjaci, vile, veštice, trolovi, elfi, zmajevi, vampiri ili vukodlaci zaista postoje, mi ih više ne vidimo, ili ih opažamo samo kao „ljude“, što znači da ih opažamo samo u njihovoj telesnosti a da nam izmiče njihova „neljudska“ suština. Zemlja u našim očima takođe prestaje da bude živo, samosvesno biće, ona se, kao i sva druga nebeska tela, pretvara u grumen prašine, beživotne materije koji lebdi kosmičkom prazninom. Pre toga, nebo su nastanjivali bogovi i anđeli, i mnoga čudesna bića i sile, o čemu, među ostalim, svedoči i astrologija. Posle prevrata, nebo ostaje pusto; „muziku sfera“ smenjuje „nebeska mehanika“, koja svojim slepim ali preciznim pokretima najavljuje nastupanje doba mašina.
S druge strane, nova slika sveta, koju možemo nazvati i naučnom, donosi sa sobom svoje mape i orijentacije, sa mnogim područjima koja su zabranjena, za koja važi ono „nec plus ultra“, i onim drugim, kojim je kretanje dozvoljeno pa čak i poželjno i ne podleže carinama ni kontroli. Prva se proglašavaju za oblasti ludila, duševnih oboljenja, halucinacija, ukratko, za ne-stvarnost, druga za jedinu postojeću stvarnost, a boravak u njima za normu, obrazac psihičke i mentalne normalnosti (…)
U prvom periodu, dok vodi borbu sa „starim“ i drugačijim konceptima, nova ideologija je isključiva; u završnom, u tehnokratiji, ona se ustoličuje kao dominantna, zapravo kao jedino dozvoljena, i postaje otvoreno totalitarna.

5.
Primedba da taj novi pogled na svet ima svoje duboke korene u hrišćanstvu, ili da se neposredno izvodi iz njega, nije bez osnova.
U prvom redu, hrišćanstvo donosi sasvim novu vremensku i istorijsku perspektivu. Centralni istorijski događaj postaje pojava Hrista, Spasitelja, Mesije. Vreme iz tog razloga prestaje da se doživljava kao ciklično, ono se deli na doba pre i posle njegove pojave. To otvara prostor za moralno usavršavanje, za napredak, kako pojedinca, tako i društva u celini, barem do Drugog dolaska Hristovog i nastupanja Kraja vremena i Strašnog suda.
Otklonimo li Apokalipsu kao prepreku i kao pretnju, i usmerimo li pogled isključivo ka sticanju ovozemaljske moći, otvoriće nam se perspektiva beskonačnog Progresa, mogućnost stalnog i bezgraničnog rasta.
Novo poimanje vremena omogućava revoluciju koju su izveli hrišćani, najpre u okvirima Rimskog carstva, a potom „pokrštavajući pagane“ u zemljama nevernika. To je početak novog doba, s kojim padaju stari bogovi. Stari idoli moraju pasti, da bi na njihovom mestu bili ustoličeni novi.
Spaljivanje hramova i biblioteka, rušenje idola, okrutna ubistva, istrebljenja i nemilosrdni ratni pohodi, vrše se samo s jednim, prozelitskim ciljem. Druga strana toga su prepirke, pobijanja, svađe, hrišćanska apologetika, koja se vodi više strastima nego argumentima, zabrane i anateme, a potom i lomače, sve kako bi se „spasle duše“, ustvari: kako bi se drugim nametnula sopstvena slika sveta. To je gotovo jedinstven primer totalnog i bespoštednog obračuna „novog sa starim“, u kome se ne pita za sredstva jer je neprijatelj unapred prokažen i demonizovan, a čiji je starozavetni uzor obračun Jevreja sa Hanancima i borba koju oni vode u ime Jahvea sa kultom Bala. Posle obračuna sa žrecima stare vere ili sa poklonicima đavola, a katkad i istovremeno, odvijaju se krvavi obračuni među istovernicima, koji se vode oko tananih razlika u doktrini.
Ujedno, to je i obrazac koji će se ponavljati u svim budućim revolucijama, verskim i političkim. Istorija će mu dodati konc-logore, gulage i sabirne centre. Na kraju će se i sama crkva naći na strani progonjenih, a crkve će, poput paganskih hramova na čijim su ruševinama podignute, biti prepuštene plamenu, kao što se to već dešavalo posle Oktobarske revolucije, za vreme Prvog i Drugog svetskog rata i zatim tokom balkanskih ratova devedesetih godina prošlog veka.
Time se, međutim, ostvaruje proročanstvo Apokalipse, i pokazuje se da apokalipsu nije moguće prognati. Scenario je paradoksalan, ali delotvoran: hrišćanstvo porađa antihrišćansku modernu civilizaciju, koja, u krajnjem ishodu, omogućava doslovno ispunjenje apokaliptičkih proročanstva i uz pomoć Antihrista stvara neophodne uslove za Drugi dolazak Hristov.

6.
Da bi postigao rezultat na nekom takmičenju ili osvojio medalju, sportista menja stil i način života: uvodi nov režim ishrane i treninga, odriče se cigareta i alkohola, iz svog vidokruga svesno izbacuje mnoge stvari koje bi mu, inače, odvlačile pažnju ili crpile snagu. U krajnjem, pribegava drogama, steroidima, dopingu. Slično postupa student koji se priprema za neki naročito važan ispit: izbegava noćne izlaske, ustaje ranije, uzima stimulanse i svakog jutra odlazi u javnu biblioteku. Takvi su zahtevi koje pred nas postavlja neki usko određen cilj. Svoje snage i pažnju usmeravamo samo na jedan, usko ograničen segment, ostalo prolazi mimo nas a da to više i ne primećujemo. Obuzet sopstvenim demonima, neki naučnik se odlučuje da poseban režim produži veoma dugo, na neko neodređeno vreme. Slično redovniku, on svojom voljom bira život u celibatu ili se uopšte odriče emotivnih veza, pa i svakog seksualnog kontakta; ishranu, ritam rada, dana i noći, podređuje svom posebnom zadatku. Možda će to potrajati ceo život, možda do trenutka u kome će, zahvaljujući nekoj novoj spoznaji ili doživljaju, začuti zapovest: „Moraš živeti drugačije“. To je, međutim, retkost, slučaj koji se dešava jednom među milion, kao što se to dogodilo Svedenborgu.
(…)

9.
Sposobnost nauke da putem svojih pronalazaka i otkrića menja ljudski život, da rešava ovaj ili onaj konkretan problem, nije pod znakom pitanja. Ipak, ona nije u stanju da ispuni data obećanja; nauka (a u ovom slučaju možemo reći i tehnokratija) nije, kao što se to očekivalo još u prvoj polovini XX veka, iskorenila glad, bolesti ni siromaštvo, a još manje je omogućila sveopšte obilje i besmrtnost pojedinca. Ona nije ostvarila obećani zemaljski raj – takve vizije su je pratile u početku. U međuvremenu, stvarnost tehnokratije, u kojoj danas živimo, a koju su, korak po korak, pripremila velika naučna otkrića, izgubila je svoje idilične crte i dobila nove, koje mnogo više podsećaju na pakleno okruženje.
Uz to, nauka ne samo da poseduje sposobnost da rešava probleme, nego i sposobnost da ih sama stvara. Zagađenje životne sredine, bolesti poput raka, gubitak mentalne i psihičke ravnoteže, nezapamćeno širenje duševnih bolesti koje pogađaju sve veći i veći procenat stanovništva, predstavljaju ustupak novom načinu života koji je podoban tehnokratiji. Onima koji su ubijeni razornim oružjima, koja su već uzela i tek će uzeti svoj danak u krvi, treba dodati i brojne i sve brojnije žrtve akcidenata, nesreća, hemijskih trovanja ili radijacije, usled nuklearnih havarija ili ratova, kao i rastuću armiju samoubica. Gine se svakodnevno, čak i u saobraćaju, u avio-udesima ili automobilskim nesrećama, na ulicama, na palubi brodova, u pomahnitalim vozovima… Broj mrtvih ili osakaćenih već danas meri se milionima.
U neostvarena obećanja nauke spadaju i odgovori na temeljna pitanja čovekove egzistencije u svetu. Budući da naučni odgovori izostaju, to iznova otvara prostor religijama ili, još pre, parareligijama, koje pripadaju onoj šarolikoj oblasti koju je Osvald Špengler krstio terminom „druge religioznosti“. Fenomeni kao što su spiritizam i okultizam, u neku ruku, spadaju u prirodne i neizbežne pratioce scijentizma; s druge strane, njihovo prekomerno jačanje ukazuje na slabljenje naučne slike sveta.
Ta slika, najzad, nikad i nije bila nešto celovito, na način neke religije ili metafizičke doktrine. Od nje otpadaju ili u nju ne ulaze pitanja kao što su ona o prapočetku ili krajnjem smislu: čoveka ili vasione. Bog, na primer, ne može da postane predmet naučnog istraživanja, već zbog reda veličine ovog pitanja, za koje se naučni instrumenti pokazuju kao neodgovarajući i krajnje nepodesni, i prema kome stoje u čudnoj nesrazmeri, zbog čega teologija s pravom nikad nije uvrštena među naučne discipline. Drugačije je sa ljudskim idejama o Bogu kroz istoriju, mnjenjima i verovanjima, koja ulaze u oblast istorije religija. U tom smislu, nauka ne zadovoljava. Polja njenog rada su uski, među sobom manje ili više čvrsto omeđeni i (ne)povezani segmenti, koji još ne čine celinu, i od kojih se pre očekuju praktični rezultati. Očekivanja da će to poći za rukom filozofiji su se izjalovila jer je i sama filozofija u međuvremenu podlegla istom duhu neobuzdane fragmentacije, specijalizacije za uske oblasti. Uz to, ona je prestala da se bavi suštinskim i večnim pitanjima, koja ne prestaju da intrigiraju svakog čoveka, poput „Ko smo?“, „Odakle dolazimo?“ ili „Kuda idemo?“
(…)

11.
Situacija u kojoj se nalazi pojedinac katkad podseća na situaciju pilota u avionu koji je izgubio kontrolu nad svojom letelicom i vezu sa kontrolom leta. Šanse da se spasu on, posada i putnici, već su ravne nuli, ili još manje od toga. Putnicima se prikazuje uobičajeni program: na ekranu se smenjuju optimističke prognoze o privrednim kretanjima, vesti o terorističkim napadima i saobraćajnim udesima, berzanski izveštaji ili muzički spotovi. Poneki imaju slušalice na ušima, drugi su utonuli u dremež. Podrhtavanje trupa u početku nalikuje na uobičajene turbulencije i ne izaziva uznemirenost. Letelica gubi visinu, a onda se, isprva polako, potom sve brže i brže, ustremljuje ka tlu. Poslednji prizori koje vidi, pre nego što začuje vrisak putnika, gotovo su idilični: traktor na njivi, prepuno izletište, uobičajena gužva na autoputu…
Šta je to što pilot može učiniti dok ističe zadnji minut prekookeanskog leta? Sada je već prekasno za životni preokret. Ono što još ima da kaže, može poveriti crnoj kutiji. Putnici zarobljeni u utrobi aviona ne mogu čak ni to.

12.
Optimizam je danas retko raspoloženje, a jedan od važnih razloga je i to što život pojedinca u sve većoj meri biva podređen širim planovima, na koje on ne može uticati. Nesigurnost postaje ključna reč: svaki uspeh je samo privremen, promene u nacionalnoj ili globalnoj ekonomiji mogu mu oduzeti materijalnu sigurnost, jedan teroristički napad može ga ostaviti bez porodice ili prijatelja. Tome treba dodati delovanje prirodnih stihija, poput zemljotresa, požara ili poplava, čija sve veća učestalost ukazuje na duboke promene u ravnoteži Zemlje.
Glas pojedinca se, u svemu tome, više ne čuje. Njegova sudbina potčinjena je apstrakcijama kao što su „globalna ekonomija“, „tehnološki razvoj“, „globalizacija“ ili „tranzicija“, u kojima on učestvuje još samo kao statistički uzorak, kao broj, i čiji smisao ne može da pojmi; sve nade i obećanja „boljeg života“ ubrzo će poreći nepredvidljiva stvarnost. On je, u stvari, nevoljni učesnik promene koja ima globalni karakter ali koja se povremeno snažnije ispoljava čas na jednom, a čas na drugom drugom delu zemljine kugle, i to sve češće u svom nasilnom, rušilačkom vidu. Ništa se bitno ne bi promenilo ni ukoliko bi dnevne parole zamenile „permanentna revolucija“ i „elektrifikacija“, a crno-siva biznis odela modernih komesara za globalne integracije vojničke uniforme i kožni mantili. Sa druge strane, s gledišta pojedinca, to je sudbina.
Do njega, uz to, gotovo svakodnevno dopiru sve gore i gore vesti. Vest o broju zatrpanih pod ruševinama posle potresa ili o broju stradalih u avionskom udesu jeste statistika, ali ona izaziva uznemirenost. Ubeđenje da se sve to dešava nekom drugom će ga napustiti kad ostane bez sredstava za život ili kad eksplozija u metrou na njegove oči odnese na desetine života.
Ukoliko danas uopšte postoje, idile su ograničene na uske oaze a njihov mir je veštački i održava se samo ogromnim naporom, iza visokih zidova, ograda od bodljikave žice, uz elektronski nadzor i uz pomoć desetina do zuba naoružanih čuvara. S druge strane, kretanje kroz „urbane džungle“ savremenih metropola pre podseća na prolazak kroz ratnu zonu. Kriminal, ubistva, bezrazložni zločini, eksplozije u naizgled mirnim četvrtima koje prekidaju ustaljeni životni tok, zavijanje sirena, demonstracije koje prati nasilje s obe strane, represivne akcije policije, bilo da su usmerene protiv kriminalnih bandi ili političkih protivnika…
Usamljeni pojedinac je uvek i svuda u opasnosti, čak i kad toga nije svestan, i premda se sve te mere i protivmere, pokreti i protivpokreti, uključujući i prisluškivanje i stalno uhođenje, sprovode tobože radi njegove bezbednosti. U bilo kom trenutku, on se, bez sopstvene namere ili krivice, može naći s ove ili one strane barikada.

13.
Bol koja se munjevito širi označava trenutak buđenja iz anestezije, trenutak povratka u realnost. Pacijent iznenada postaje svestan ne samo da mu život visi o tankom koncu – i da, na primer, zavisi od igle kojom mu dotiče infuzija, ili rada nekog elektronskog aparata – već i amputiranih organa. Čak i organi koji nedostaju mogu prouzrokovati bol.
U nekom drugom slučaju, trenutak buđenja može označiti urlik sirena za vazdušni napad ili zaglušujući potres detonacija koje će na njegove oči razneti kvart i grad u kome živi. Činjenicu da je preživeo može pripisati slučaju ili hiru sudbine – prvi udar je odneo desetine ili hiljade ljudskih života, sledeći će biti još razorniji. Tako se iznenada, bez prethodne najave, ruše naše utvrđene predstave o svetu koji nas okružuje i o mestu koje imamo u njemu. Promeni su, međutim, prethodili mnogi suptilni znaci i opomene, čije nam značenje postaje jasno tek u retrospektivi.

Odlomak iz eseja „Postapokalipsa“, objavljenog u tematskom broju – zborniku o (post)apokalipsi časopisa Unus mundus, broj 38, Niš, 2011.

10 Responses to Boris Nad: Novi Nojev kovčeg

  1. Amika каже:

    Borise, odličan tekst, vrlo podsticajan za razmišljanje. Pročitacu ga još jednom, i javiti se; za sada, ako nemaš ništa protiv, „linkujem“ ga na mom sajtu.

  2. Berislav каже:

    Slazem se Amikom! Kao i Dorijanov, i ovaj tekst zahtijeva pazljivo i ponovno citanje.

  3. Amika каже:

    Već napisah – odličan tekst. Otvara nove vidike, kao na primer ono „Spaljivanje hramova i biblioteka, rušenje idola, okrutna ubistva, istrebljenja i nemilosrdni ratni pohodi,… to je i obrazac koji će se ponavljati u svim budućim revolucijama, verskim i političkim.“

    Ima takvih primera još, ali tu su i dva pitanja koja su po meni drugačija nego što ih tekst tretira.

    Znači ono ALI:

    PROMENA FOKUSA PERCEPCIJE je u tekstu vezana za bolest. Medjutim, ona je mnogo širi pojam i veoma važan – od umetnosti do društva. Promena fokusa percepcije (ili drugačija interpretacija činjenica, ne ona koja je politički i medijski nametnuta) radja sudar sa društvenom realnošću. Kod slabih to vodi u bolest, kod jačih u nezadovoljstvo i akcije otpora ili u umetnost. Ako ta nova istina nadvlada u društvu, stvaraju se uslovi za promenu.

    Otud i stalni i ogromni napori „kasta nedodirljivih“ da “postoji samo jedan način života, koji je isti i obavezujući za sve”. Onda nema drugačije istine, a oni su bezbedni, kao bogovi.

    To je razlog i za otpor u umetnosti svemu što nije spektakl i “lična, prepoznatljivo privatna priča u datoj stvarnosti” jer „vidljivi“ svet poredi sa „nevidljivim“ delom stvarnosti – dozvoljeno poredi sa skrivenim, zagovara novo.

    NEOSTVARENA OBEĆANJA NAUKE postoje, ali krivac nije nauka već vlasnici i korisnici velikih profita. Znate priču o Teslinoj naizmeničnoj struji, koja se jedva probila jer je jednosmerna već bila uvedena i bila skuplja – znači profitabilnija. Skrivena priča je takodje Teslin emitor električne energije kao TV signala – neostvareno jer se teško ili nikako ne može naplaćivati. Pa električni automobili koji su 1970 -tih godina ugušeni u začetku (a sačuvani primerci, do poslednjeg, dignuti u vazduh!), znate zašto. Tek sada ih Brazil, Indija i slične regionalne privredne sile proizvode za svoje potrebe, a SAD počinje nevoljno da pravi auto sa dvojnim motorom – benzinskim i električnim kao pomoćnim…

  4. Petar каже:

    Poštovani Amika,

    ja sam to razumeo drugačije: bol a ne bolest. Kriza je ezimološki odluka, zar ne? Promena fokusa percepcije je povezana sa bolom, za pojedinca a kamoli za društvo.

  5. Petar каже:

    Poštovani Amika,

    ja sam to razumeo drugačije: bol a ne bolest. Kriza je etimološki odluka, zar ne? Promena fokusa percepcije je povezana sa bolom, za pojedinca a kamoli za društvo.

  6. Amika каже:

    Petre, možda si u pravu, i bol, svakako. Tekst je složen, multidisciplinaran, pa zavisi iz kog „ugla“ i sa kakvim prethodnim saznanjima ga čitaš.

  7. Petar каже:

    Možda. Nemamo ceo tekst, već odlomak. Bilo kako bilo, podsticajno, zanimljivo, provokativno i dobro napisano. A to je dovoljno.

  8. Rilke je pisao da čovek ne može steči mudrost ukoliko nije boravio uz postelju osobe koja umire, slušao krikove porodilja, osetio mučninu zatvorenosti u bolesničkoj sobi, „strujanje“ lutajućih duhova skoro preminulih, itd. Takvu vrstu empatije, tzv, Bol Sveta, psihijatri danas proglašavaju za bolest. Dozvoljeno je da samo godinu dana patiš za umrlom bliskom osobom, a ako pređeš tu granicu, dobijaš dijagnozu „Depresija“. A čovek može biti i opčinjen susretima sa mrtvima u lucidnom snu, što je suprotno od depresije! Meni je umrla majka sa kojom sam bila simbiotski vezana (što je normalno – po Jungu), doktor je pobesnela što i dalje mislim na to umesto da idem u provod… U stvari, ona ne zna kakve vrste mogućih provoda sve postoje!

  9. Boris Nad каже:

    Katarina, hvala na komentaru.

  10. Vremenska skala se koči ili usporava „svojim stravičnim sporednim odnosom prema smrti.“ (Robert Muzil).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *