Ivana Zajić: KO JE KRIV?

Poslednji put smo išli na more početkom devedesetih godina, dok još ostaci komunističkog režima nisu sasvim zamrli. Dve plate su mogle, bez ikakvih ustezanja, zadovoljiti ovaj, danas za mnoge luksuz, u kojem je četvoročlana porodica uživala. Po povratku kući, neprestano smo sa televizijskog ekrana bombardovani vestima o početku rata u Sloveniji i o ispovestima izbezumljenih ljudi, koji su se autobusima uputili ka ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici, u potrazi za svojom decom, vojnicima na odsluženju roka.
Kad bi u pola osam počinjao dnevnik, koji stariji ukućani nikako nisu propuštali, mi, deca, bismo se neretko zamajavali koještarijama, nastojeći da ignorišemo reči kojima smo bombardovani. Kad bi se prikazivale stravične scene pokolja na prostorima bivših republika, nas bi obavezno saterali u zasebnu sobu da se ne bismo potresali i sećam se da smo baš u tim trenucima kipteli od radoznalosti da saznamo šta se dešava.
Kako je vreme odmicalo, država je zapadala u sve veću krizu, koja se, što je najgore, osećala i u našoj kući. O letovanju niko nije ni pomišljao, a u prodavnicu se odlazilo sa strepnjom da li će plata, koju smo najčešće pretvarali u nemačke marke kako bismo je sačuvali od obezvređivanja, ako je već celu ne potrošimo u toku dana, moći da pokrije troškove ishrane i higijene.
Kad smo se malo oporavili, to jest kad je na tržištu zaživeo novi dinar, malo smo se ohrabrili, sve se nadajući boljem vremenu. Onda je, međutim, samo nekoliko godina kasnije, usledilo bombardovanje, pa revolucija i onda opet polazak od nule. Kad malo bolje sagledamo situaciju, možemo da zaključimo da nam je čitav život protekao u natezanju i strepnji, a danas, kao visokoobrazovani ljudi, pitamo se šta nam je činiti.
Godinama smo se zalagali trudom i radom, mnogi i kao aktivni učesnici protesta i demonstracija, da poboljšamo uslove života, da se izborimo za ravnopravnost i demokratiju, a oformili smo društvo u kojem, bar kad su u pitanju građanske slobode i javno izražavanje mišljenja, nema baš nikakvog ograničenja.
Naime, poslednjih godina u našoj zemlji javljaju se mnogobrojne devijacije, koje predstavnici vlasti, ne samo da ne suspenduju, nego ih, podstaknuti praksom Zapada, odobravaju. Nedavno je u javnost dospela vest kako aktuelna Vlada Republike Srbije nastoji da legalizuje homoseksualne brakove. Mnogi bi se na ovo začudili, neki nasmejali, ali prema devijantnom ponašanju niko ne bi ostao ravnodušan. Kome smo krivi pa moramo da posmatramo osobe istog pola kako prolaze ulicom i ljube se?
Pa, ipak, nisu li oni samo ljudska bića predodređena da budu ono što jesu? Samo, moraju li svoje stavove izražavati javno i trovati omladinu, kojoj nije baš sasvim jasno šta se dešava? Možda ih treba lečiti, ali kako?
U javnosti je procurela informacija kako je moguće hirurškom intervencijom promeniti pol, na šta su, verujem, mnogi pripadnici gej populacije osetili olakšanje, ne sluteći pri tom da se tako interesi društva dovode u pitanje. Kakvo je to društvo u kojem brak kao institucija više ne postoji?
I, pitam se šta smo Bogu zgrešili pa nas ovako kažnjava. Celoga života se ustežemo da bismo prikupili sredstva za školovanje i izborili se za status u društvu, i koliko više stremimo ka vrhu, uvek padamo na dno. Naši roditelji ne izučiše neke preterano visoke škole, pa ipak sastaviše makar i deceniju sreće i komfora, bez straha od nemaštine. To je valjda zato što im je komunistički režim pružao hleba bez motike. Rođeni su pod srećnom zvezdom. Mi se vazda laćamo motike, ali hleba ni od kuda. Ko nam je kriv što nemamo sreće?!

One Response to Ivana Zajić: KO JE KRIV?

  1. isti problemi su kod nas, samo jedna napomena: komunistička ideologija još nije jednim zamahom ruke nestala, ostaci starog poredka nas koče i odražavaju se na godpodarsku politiku

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *