Marina Đenadić: Vrata podzemnih voda Zorana Škiljevića

Višeznačan naslov ovog romana lako može zavesti čitaoce da je reč o različitim žanrovima – od fantastike do dela religijskog ili okultnog karaktera. Ništa od navedenog nije u pitanju.
Pred vama je sjajna, dobro poznata, usuđujem se da kažem, prepoznatljiva urbana proza (roman), ona koja je oličena u romanu Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve, koji se na našoj književnoj sceni pojavio šezdesetih godina prošloga veka. Od tog vremena do danas tzv. urbana proza, u okviru koje pre svega roman, doživela je različite modifikacije. Konstantan je uticaj recepcije Bukovskog, ali se dosta daleko otišlo od modela i načina Mihailovićevog romana, bar kada su pisci „beogradskog kruga“ u pitanju.
Škiljević nas ovim romanom vraća u ta, neka srećnija vremena, neki Zemun i Beograd koji, nažalost više ne postoje. Čitavu atmosferu upotpunjuje kolokvijalan govor junaka, uobličen žargonom i slengom beogradske omladine osamdesetih godina prošlog veka. Podsetili smo se nekih izraza koji se gotovo ne upotrebljavaju, kao što je samiška, koji bude emotivne konotacije.
Podkontekst i nadkontekst – pesma Džonija Štulića Vrata podzemnih voda – takođe asocira na osamdeste godine prošlog veka, atmosferu i dobar rok zvuk, ali predstavlja i odlična uvertiru u mikrosvet ovog romana i simbolično vezuje okosnicu dela i glavnog junaka, Zemunca, kejaša, koji se kao gimnazijalac, dečko iz fine gradske porodice, zaljubljuje u promiskvitetnu devojku, zbog koje će, spletom čudnih okolnosti, počiniti teško krivično delo i par godina života provesti na robiji. A sve počinje bezazleno, tinejdžerski luckasto, zbog nedostatka novca za bioskopsku kartu… Da poradoks i intriga budu veći, u posrnuću glavnog junaka velikog udela ima i sveta knjiga – Biblija.
Čitava radnja ovog urbanog romana, koji ćete čitati sa uživanjem i pročitati ga u jednom dahu, kao da je daleka replika i razvijena paradigma onog Danteovog: Put do pakla popločan je dobrim namerama. I zaista, nema ničega zlog i lošeg u glavnom junaku ovog romana, niti on ima neke loše namere, naprotiv, ima sve karakteristike ondašnjih gradskih mangupa, ali život se poigrao sa njim otvoreno i surovo, baš kako se on igra sa devojkom u koju je zaljubljen, po sistemu: ja tebi, ti meni.
Ova naizgled bezazlena igrica dovešće ga do sunovrata, do prelaska s one strane margine i zakona, u kome će imati vremena da razmišlja o pitanjima poput:
„Krije li svako u sebi svog ubicu? Sivu eminenciju svoje vlastite propasti? – bilo je jedno od onih pitanja za koje sam shvatio da pravog odgovora zapravo i nema. Da odgovor piše svako od nas svojim sopstvenim životom.“
Da li ste se nekada zapitali ili razmislili o ovom bitnom ontološkom pitanju?
Do odgovora na ovo i mnoga druga važna ontološka pitanja možete doći čitajući ovaj roman. Stoga, ne gubite vreme!

Fragment (video):

One Response to Marina Đenadić: Vrata podzemnih voda Zorana Škiljevića

  1. Amika каже:

    Добар приказ, толико да сам се заинтересовао за роман и аутора. Нашао сам текст Неопроштено, међу старијим текстовима. Шкиљевић одлично пише, урбана проза ређе врсте… Честитке на роману и приказу!




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *