Anđelko Zablaćanski: SKEČEVI

PARAZITI

Razgovaraju Pera i Žika.
ŽIKA: Vidiš li ti ovo zlo, moj komšija?
PERA: Vidim, Žiko, kako ne bih video, Samo, ne znam na šta misliš.
ŽIKA: Mislim na ovu našu omladinu. Gledaj samo.
PERA: Šta ti smeta omladina? Pa, to su naša deca, naša budućnost.
ŽIKA: Kakva crna budućnost. U provod izlaze u ponoć. Vraćaju se kad pošten svet kreće na posao. Ležu uz jutarnji program i spavaju do drugog dnevnika. A onda Jovo nanovo. Niko ništa ne radi, a troše nemilice.
PERA: Radimo mi matori.
ŽIKA: Pa, to ti kažem, Pero. Sve parazit do parazita. Popiše nam i znoj i krv.
PERA: Pa, kad pogledaš, tako je. Opet, kad razmislim, nama što imamo ćereke, ono i nije tako. Nama je puno lakše.
ŽIKA (smeje se): Ne budali kad budala nisi, Pero. Vama lakše?! Vama je još teže i gore.
PERA: Lakše, kad ti kažem.
ŽIKA: A kako, života ti?
PERA: Jesi li rekao da su svi mladi paraziti? Jesi. I ja imam ženskog parazita, a ti muškog. Jel tako?
ŽIKA (začuđen): Tako je. I šta?!
PERA (smeši se): Moj se parazit zaljubi i uda za tvog zaljubljenog parazita, i ti onda imaš dva, a ja nijednog. Tebi piju znoj i krv i tvoj, a i moj parazit, moj Žiko.

ŠERPICA

Đoka, seoski đilkoš , udvara se lepoj i zgodnoj Mici, udatoj, mladoj ženi.
ĐOKA (naslonjen na ogradu do ulice): Eto, kad bi htela da mi… A treba mi… Ma ne pitaj koliko.
MICA (prilazi ogradi): Šta ti treba, Đokice?
ĐOKA (namiče šeširić na obrve): Imaš ti to, Mico. Ma, sto posto. Znam I to baš takvu kakva mi odgovara.
MICA (ozbiljna): Hoćeš li već jednom reći šta ti treba? Nemam ja vremena da se ovde s tobom nadmudrujem.
ĐOKA: Hoću, Mico. Pa, zato sam i došao da je tražim. Vidiš, priča se da imaš malu, crnu šerpicu koja se lako zagreva, a meni hitno treba da malo prokuvam jedno parče mesa. Pa, eto – daj mi je da ovo svoje meso malo stavim u nju. Da ga podrejem.
MICA (namešta kecelju): Daću ti, Đokice, što ti ne bih dala. To joj i jeste namena. Samo, sinoć je meso kuvao moj mužić, moj Čedica, i ostade u njoj malo čorbice, pa bi prvo morao tu čorbu pokusati.

FEJSGLUPIRANjE

(Fejsbuk sedi u kožnoj fotelji, prekrstio noge, gleda u ogromna vrata ispred sebe kao da nekog iščekuje. Baš u u tom trenutku, uz blago cijukanje šarki, otvaraju se teška, tapacirana vrata. Bojažljivo ulazi Član, sve nogu pred nogu, i stane baš u pogled Fejsbuku.)
ČLAN (lomi prste, kašljuca): Gospodine, evo me. Tu sam.
FEJSBUK: Da. Vidim te. I šta?
ČLAN: Mislim, evo me opet tu kod tebe (glas mu je sve tanji,kao da govori detence)
FEJSBUK: Vidim da si tu. Ali što mi to ponavljaš k’o papagaj?
ČLAN: Pa, ovaj, kažem – vratio sam se.
FEJSBUK (potpuno zabezeknut): Vratio?!
ČLAN (malo se smeška): Da, evo me opet tu.
FEJSBUK: Nemam pojma o čemu to bulazniš. Kako možeš da se vratiš ako nisi otišao? Ja ništa nisam primetio. Eto, da mi nisi rekao ne bih znao ni da si išao. A gde si bio?
ČLAN: U materini, eto gde. I evo opet se vraćam u tu istu materinu. Sad znaš!
FEJSBUK: Aha! Znam i znao sam. Samo te malo fejsglupiram.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *