Category Archives: Proza

Zdenka Feđver: NE DAJ SE INES*

April je. Celo dvorište se zeleni, dren je prvi olistao i procvetao, za njim i višnja, sa lišćem i cvetovima buknuo je i jorgovan u svoj svojoj lepoti, ubrzo će i jasmin zamirisati, božur je sav u pupovima, narcisi i

Sande Dodevski: SlATKO OD KAJSIJA

Još uvijek pamtim jedno dugo, dugo putovanje vozom od Splita do Skopja u sada već davnoj 1963. godini, a neposredno nakon zemljotresa koji je početkom avgusta zadesio Skopje… Nepregledna šatorska naselja po parkovima, uniformisani omladinci i omladinke – vojnici iz

Vladimir Radić: Tri puta

Promicali su farovi automobila. Bilo je veče, mrak se spuštao. Mora da si skrenuo negde gde nije trebalo, mora da si otišao na neku pogrešnu stranu. Možda tamo gde se gradilo. Možda. Ili si se zapleo u nekoj od onih

Dušan Đorđević: Pečatirana smrt

Starica dečijeg lica nije odvajala oči od neba. I plakala zviždukom koji je celio napukle grudi. Umivala sebe orošenim vetrom, ozarena što vidi svoju siluetu u slepilu ozeblog sunca koje nestaje i javlja se na tren. Sa otpusnom listom bez

Anđelko Zablaćanski: VEŠALA

(Po motivima priče koju je pisac čuo u svom detinjstvu) Nekada davno, posle dugogodišnje potere za njim, žandarmerija uhapsi velikog prevaranta i lopova. Pošto je uči-nio mnogo krivičnih dela krađe i pljački naroda i državnih dobara na suđenju mu je

Elmir Đoković: Božo Vrećo ili sloboda izbora

KOLUMNA Off line Koristći današnji novogovor i takozvanu političuku realnost Božo Vrećo je Srbin iz Foče, koji je prešao živjeti u Sarajevo,da pjeva i to ni manje ni više negi sevdalinku, za koju bi bošnjački nacionalisti rekli da je samo

VELIBOR MIHIĆ: GOLUB NA MUŠTIKLI

(Izbor iz knjige reportaža) ČOVEK KOJI JE ZABORAVIO DA JEDE Bilo je, to, one godine kad su me, kao kusog psa, poterali maler za malerom, ali, nekako sam se izvukao, doduše, uz mnogo lude sreće i nekoliko manjih „ožiljaka“. Ali,

LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ:    D A N I

     Biće u četvrtak ujutru, rečeno im je. Veliki praznik, prolazi joj misao kroz glavu, a odmah potom, i šta treba sve učiniti da se jutro toga dana umiri,  da ne izazove nesuglasice, da ne ekskalira u verbalni sukob. Praviti

Senka Vojinović: Pavle

Pavle je polako koračao, šutirajući retke kamenčiće na putu. Nikud mu se nije žurilo. Tačnije, nije imao kuda da ode. Reklo bi se da dečak sa svojih dvanaest godina ima da radi gomilu stvari u slobodno subotnje poslepodne. Ne i

Bože Bilobrk: Pjesnici su čuđenje u svijetu (1)

Bila je subota, početak mjeseca listopada. Cijelo jutro sam proveo u svojoj sobi sjedeći za radnim stolom, nadnoseći se nad veliku bilježnicu.Samo pisanje mi tih dana nije išlo baš najbolje, tako da se visoka kanta za otpadke koja je stajala

Vladimir Radić: Na padinama Central parka

U kancelariju uđe sekretarica, nosi šolju – miriše kafa, i čašu koka-kole. Stavi šolju pored radne mape – Mileru na dohvat ruke, čašu koka-kole na ivicu stola – prema meni. Široki svetli pisaći sto s tankom, prema krajevima zakošenom i

Aleksandar Ćuković: Kako me smrt ostavila bez diplome

Žena koja me je učila pisanju tvrdila je da je kraj najbitniji. – Kraj je kralj. Svaka priča nastaje zbog kraja. I piše se zbog kraja. Uvod i razrada samo su nužno zlo,  izmišljotina – govorila je na početku svakog