Category Archives: Proza

Aleksandar PROKOPIEV: KOMEDIJANT I DRUGE PRIČE

KOMEDIJANT             Navuče klovnovsko lice i pođe u svet. Tirani su ga smatrali za ludu. Ipak, i najžešćima uspeva da izmami odavno neviđeni osmeh. I stidljivi bi zaigrali sa njim. Makoliko da im je to u početku izgledalo luckasto, već

David KECMAN DAKO: SILAZAK U DUBOK SAN

/Tajna o ocu – konačniku/ Tog ponedeljka, drugog marta hiljadu devetsto i još neke ratne pred kraj minulog veka, na dan kad se pucalo na srpske svatove u Sarajevu, tih kao senka, ona duga što pred sumrak ubrzano raste, kao

Vladimir Radić: Novi stručnjaci u Sarajevu

Jelena je hrabra, odvažna je ona, mogla je da kaže – Zar je Šmit baš danas morao da zakaže taj svoj sastanak? U ovo opasno doba. Nakon one jutanje pucnjave. Ja bih Jeleni odgovorio – Zato ga je i zakazao,

Miloš Nastić: BEOGRADSKO MORE

Za pjesme trebalo je biti skroz izgubljen. No ja sam odavno osviješćen, običan narator. Popio sam tako jutarnju kafu, ispisao par glupih i samom nejasnih stihova i krenuo u laganu podnevnu šetnju. Nedelja kao i uvijek tiha, mirna , dan

Ranko V. Zomarić: RAT PROTIV GLADI

-Javljamo vam se uživo iz Afrike. Naši genijalni političari su našli izvanredno rešenje problema koji su dugo mučili svet. Sa nama je jedan od članova tima čiji je zadatak da na terenu proverava učinak ove velike operacije. Gospodine, možete li

Kosa Pakuševskij: ZNALA SAM DA ĆEŠ DOĆI

Gleda me širom otvorenih očiju. Pogled joj liči na začuđenost, neprepoznavanje, zbunjenost. Onda se trgne, osmeh se raspline celim licem i čujem uobičajeno: „ Znala sam da ćeš doći!“ „Kako si, tetka?“, pitam. „Dobro. Trebalo je da me danas puste

VELIBOR MIHIĆ: NE GOVORI, MNOGO, SA ŽENOM, SVOJOM

Sedeli su u dnevnoj sobi kao dve preostale knedle u dva tanjira (pogrešno, ako su već upotrebljene knedle kao poređenje, onda je trebalo da sede u trpezariji ili, bar, u kuhinji), u redu, sedeli su, dakle, svako u svom delu

Vladimir Radić: Novi Sad, moje ruke i ja

Ana – prijateljica moje devojke, moje bivše devojke – donela je kutiju, jednu kutiju od kartona. Nevelika je, sivkasta – od Tanje. Meni je poslala tu kutiju. Tanja. Ana vrti privesak na lančiću koji joj visi oko vrata. Mali zlatni

Senka Vojinović: Brod

         „Белеет парус одинокий…“ M. J. Ljermontov      Brod je plovio blizu strme kamenite obale. U jednoj senovitoj uvali, na zaravni od sitnog šljunka, parčetu mekote čudnovato otrgnutom od surovog stenovitog krajolika, ležala je žena i sunčala se. Tačnije, skrivala se

Zdenka Feđver: KORMILARKA

Ako mi boleštine ne dođu glave, Jugoslav sigurno hoće. Čim je u Splitu bacio sidro i kao mornarički oficir otišao u penziju, odlučio je da se vrati u rodni Sombor. Jadransko more zamenio je Panonskim i, s guštom, počeo da

Miroslav Pelikan: Kutija za cipele

Doista, ne znam kako su me nagovorili da kupim kuću ili kako su je točnije opisivali kuću za odmor u zapuštenom ali još uvijek, u kakvom takvom stanju, u trećem redu mjesta Mala Strana, gotovo odmah iznad obale, Agent mi

Anđelko Zablaćanski: IZA LINIJE

Zna da je noćas došao umoran, da se spustio u postelju obučen i prljav i da je spavao jedva jedan sat kad ga je probudio strašan ženski vrisak. Seća se, pokušao je da ustane, da pomogne ženi koja doziva, ali