Category Archives: Proza

Danijela Milosavljević: VRESIŠTE

Ostavivši okrilje šume za sobom, zastala je zadivljena pogledom. Ljubičasta boja prelivala se svuda unaokolo. Nije bilo jasno da li je to bio odraz boje devojčinih očiju ili se vresište ogedalo u njenim. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Miloš Petronijević: LJUDI HODAJU

Ljudi hodaju. Idu nekuda, od negde. Zaokupljeni smo samima sobom, sopstvenim brigama i htenjima, i obično smo slepi za druge. Još mrdam. Gledam. Ljude, izloge, trotoare, parkove. Svetlost međ granama kestena je lepa, kao da je zamršena u krošnji a

Давид КЕЦМАН ДАКО ИЗРОН* / Кад трајношћу бива бескрајно све /

ПЕТРОГРАДСКА БЕЛА НОЋ        На размеђу свих студени, под шибом вртложника балтичких струја, несном затечен. Где год да кренем, у било шта да погледам, простором овим где сам ћутњом, са свих страна света овде сабраном, у трен властите немуштости дозван,

Mirko Škiljević: SUSRET

Nakon bezbroj međusobnih mimoilaženja, konačno, u trenutku nadolazeće jasnoće, sreli su se „Neko i Nešto“ i „Niko i Ništa“–       Kako si proveo sve ovo vreme? – upita „Niko i Ništa“  „Neko i Nešto“.–       Mnogo sam napora

TVORNICA GLAZBE (PRIČE IZ DUBRAVE) KNJIGA DRUGA (1970 – 1989)

SINIŠA  ŠKARICA   CROATIA RECORDS,        ZAGREB –          2019. TEKST – Živko Ivković Evo i dugo očekivane Tvornice glazbe 2, autora Siniše Škarice, a, ono, dugo očekivane, jer sam je zbilja sa nestrpljenjem očekivao, svestan usput, obima i značaja dela,

Čedomir Janičić: Mračni vitez

Hajdemo nešto u četiri ruke! Siže: neki tip je dobio nagradu od lokalne biblioteke kao njen hiljaditi (ili sto hiljaditi, može i milioniti!) čitalac. Nagrada je primerak knjige lokalnog pisca i večera s njim u obližnjem porodičnom restoranu gde biblioteka

Vladimir Radić: U beloj sobi

U kabinet uđe bolničar. „Dosta za danas”, reče doktor s leptir-mašnom. Na cedulju nažvrlja nekoliko reči. Kapa na lavabou u uglu sobe. „Neka mu sada daju ove”, kaže doktor. „Dve posle svakog obroka.” Bolničar uze cedulju, okrenu Filipova kolica prema

DANIJEL GENOV: MONIKA

„Neću da idem na tu prokletu svadbu!“, Monika je ljutito vikala, stojeći pored svoje majke, u dnevnoj sobi.“ „Ti i tata me ne možete naterati da idem na svadbu.“ Svakog trena, Monika je nameravala da odjuri u svoju sobu, zaključa

KOSA PAKUŠEVSKIJ: TREŠNJE

Crvene, sočne, slatke, i odoleti im se ne može. Mi smo u bašti, donje dvorište kuće, imali višnje, bile su i one slatke i krupne, ali trešnje su nam stizale sa vašara i pijaca i njihova slast bila je neopisiva.

Miloš Petronijević: SAN PRAVEDNIKA

I penjah se lestvama nebesnim, a milozvučne boje pevahu u spektarima prelivajući se jedna iz druge i jedna s drugom kroz harmoniju koja obuhvataše sva suglasja te nesuglasja ne beše, i lebdahu energije noseći me dahom odblesaka svojih što behu

Miroljub Todorović: КNJIŽEVNO POSELO

(Кratke priče, snovi, nađene priče) MIŠ U redakciji jedne poznate izdavačke kuće, iz sedamdesetih prošlog veka, sedim sa dvojicom urednika za velikim stolom na kome je gomila pristiglih rukopisa. Prebiramo po njima, listamo, čitamo, diskutujemo, izdvajamo ono što bi se

Vladimir Radić: Slabost

Nešto zuji. Visok, neprijatan ton. Filip se trže iz teškog, zamornog sna. Izroni iz sunovrata. U sobi plavičasto svetlo. Zuji i dalje. Zuji prodorno. Zuji kod Petrovića. Na plavičastom ekranu pored njegovog kreveta linije su ravne. Filip se diže, sede