Category Archives: Proza

Anđelko Zablaćanski: VEŠALA

(Po motivima priče koju je pisac čuo u svom detinjstvu) Nekada davno, posle dugogodišnje potere za njim, žandarmerija uhapsi velikog prevaranta i lopova. Pošto je uči-nio mnogo krivičnih dela krađe i pljački naroda i državnih dobara na suđenju mu je

Elmir Đoković: Božo Vrećo ili sloboda izbora

KOLUMNA Off line Koristći današnji novogovor i takozvanu političuku realnost Božo Vrećo je Srbin iz Foče, koji je prešao živjeti u Sarajevo,da pjeva i to ni manje ni više negi sevdalinku, za koju bi bošnjački nacionalisti rekli da je samo

VELIBOR MIHIĆ: GOLUB NA MUŠTIKLI

(Izbor iz knjige reportaža) ČOVEK KOJI JE ZABORAVIO DA JEDE Bilo je, to, one godine kad su me, kao kusog psa, poterali maler za malerom, ali, nekako sam se izvukao, doduše, uz mnogo lude sreće i nekoliko manjih „ožiljaka“. Ali,

LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ:    D A N I

     Biće u četvrtak ujutru, rečeno im je. Veliki praznik, prolazi joj misao kroz glavu, a odmah potom, i šta treba sve učiniti da se jutro toga dana umiri,  da ne izazove nesuglasice, da ne ekskalira u verbalni sukob. Praviti

Senka Vojinović: Pavle

Pavle je polako koračao, šutirajući retke kamenčiće na putu. Nikud mu se nije žurilo. Tačnije, nije imao kuda da ode. Reklo bi se da dečak sa svojih dvanaest godina ima da radi gomilu stvari u slobodno subotnje poslepodne. Ne i

Bože Bilobrk: Pjesnici su čuđenje u svijetu (1)

Bila je subota, početak mjeseca listopada. Cijelo jutro sam proveo u svojoj sobi sjedeći za radnim stolom, nadnoseći se nad veliku bilježnicu.Samo pisanje mi tih dana nije išlo baš najbolje, tako da se visoka kanta za otpadke koja je stajala

Vladimir Radić: Na padinama Central parka

U kancelariju uđe sekretarica, nosi šolju – miriše kafa, i čašu koka-kole. Stavi šolju pored radne mape – Mileru na dohvat ruke, čašu koka-kole na ivicu stola – prema meni. Široki svetli pisaći sto s tankom, prema krajevima zakošenom i

Aleksandar Ćuković: Kako me smrt ostavila bez diplome

Žena koja me je učila pisanju tvrdila je da je kraj najbitniji. – Kraj je kralj. Svaka priča nastaje zbog kraja. I piše se zbog kraja. Uvod i razrada samo su nužno zlo,  izmišljotina – govorila je na početku svakog

Zdenka Feđver:DOČEK

Moj doktor me svaki put prvo nariba, a onda se uhvati za glavu, pitajući se od kog najbržeg melema da krene,  jer svaki put se junačim, sve u nadi da će boleština proći sama od sebe. I svaki put uspem

Nikola Šimić Tonin: DERBI

Kao u nekoj karnevalskoj povorci, laktaju se rijeke ljudi… šarenilo transparenata… buka i vreva… graja ljudi… Urnebesni urlici navijačkih skupina. Derbi… Igraju susjedi busovačko Jedinstvo i viteško Bratstvo na stadionu Staroga Viteza, onkraj mahale. Nikada više milicije, redara, osiguranja i

Kosa Pakuševskij: UČITELJKE, ONE ŠTO KARLOVCIMA DAJU ŠMEK

„Procvetale grane jorgovana krasile su zvezdanu noć, U mome divnom kraju, u tvome zagrljaju bejasmo srećni mi tad…“ Delile smo snove i dnevnu zbilju pet godina. Čisto žensko odeljenje Učiteljske škole. Većina smeštena u Internatu, pa se naše druženje zapravo

VELIBOR MIHIĆ: GOSPOĐA STELA

Leticija, na razglednici, piše Sofiji šta mi sve ispadne ispod pera. Otkud ona, to, zna?! Ja, to, čitam u Leticijinom pismu Sofiji. I tamo – i tamo –  u pitanju je sadašnje vreme. „Pišem ti na razglednici“, tako piše u