Da je FB postojao pre 37 godina pisalo bi sledeće: diplomirani sam ekonomista već tri nedelje, odlazim kod mentora na dalje dogovore (pokojni je odavno, neka mu je laka zemlja, da ga ne imenujem). Na ekonomiji je diplomski ispit formalnost.

Sjećam se kao dječak dobio sam na poklon jednu veliku knjigu. Isprepadala me. Šta će to mojoj cijenjenoj glavi? Isti dan sam na policama đedovog kabineta susreo novo brdo još debljih knjiga. Do tada ih nisam ni primjećivao. Bio sam

– Reci nešto lepo – Jednog kišovitog, izluđujeće dosadnog nedeljnog popodneva, u ono doba kada se ništa ne mora činiti, umotana u čupavo ćebe, sklupčana u dnu otomana, tromim, lenjim glasom, izgovorila je moja bivša draga. – Neću. Boleće me.

POŠTAR Neko je dugo i uporno šamarao zvonce na vratima gajbe. Nije bilo rano ali ne gotivim da me u ovo vreme uznemiravaju. Cirkam kaficu, odvajam uši za sentiš mjuzu, kužim vesti na kompiški, kontam šta ću danas da cepam.

Te večeri niko nije očekivao bilo kakva iznenađenja. Posebno ne ona neprijatna. Ipak, očekivali ili ne svi su bili neugodno iznenađeni kada su na podu našli onesvešćenog čuvara, a par metara dalje otvorenu fioku koja je trebala da bude zaključana.

Saburom je džennet potpođen. (Derviš Sušić) Nije on tog prijepodneva kasnio na posao zato što je naumio. Jednostavno, opet mu se omaklo. Pa je prespavao i zakrmeljao. A da nije bio umoran, ne bi prespavao. Nit’ bi zakrmeljao. Što znači

Na stolu dve visoke, prozirne čaše i flaša, kao noć tamne rijohe[1]. Miloš lupka po tastaturi lap-topa, pretražuje neke fotografije na stranicama interneta. Nebo se natmurilo, vetrovito je, možda će kiša, ali hladno nije, nedelja je, veče je, i naš