Category Archives: Priče

Bože Bilobrk: Pjesnici su čuđenje u svijetu (1)

Bila je subota, početak mjeseca listopada. Cijelo jutro sam proveo u svojoj sobi sjedeći za radnim stolom, nadnoseći se nad veliku bilježnicu.Samo pisanje mi tih dana nije išlo baš najbolje, tako da se visoka kanta za otpadke koja je stajala

Vladimir Radić: Na padinama Central parka

U kancelariju uđe sekretarica, nosi šolju – miriše kafa, i čašu koka-kole. Stavi šolju pored radne mape – Mileru na dohvat ruke, čašu koka-kole na ivicu stola – prema meni. Široki svetli pisaći sto s tankom, prema krajevima zakošenom i

Aleksandar Ćuković: Kako me smrt ostavila bez diplome

Žena koja me je učila pisanju tvrdila je da je kraj najbitniji. – Kraj je kralj. Svaka priča nastaje zbog kraja. I piše se zbog kraja. Uvod i razrada samo su nužno zlo,  izmišljotina – govorila je na početku svakog

Zdenka Feđver:DOČEK

Moj doktor me svaki put prvo nariba, a onda se uhvati za glavu, pitajući se od kog najbržeg melema da krene,  jer svaki put se junačim, sve u nadi da će boleština proći sama od sebe. I svaki put uspem

Nikola Šimić Tonin: DERBI

Kao u nekoj karnevalskoj povorci, laktaju se rijeke ljudi… šarenilo transparenata… buka i vreva… graja ljudi… Urnebesni urlici navijačkih skupina. Derbi… Igraju susjedi busovačko Jedinstvo i viteško Bratstvo na stadionu Staroga Viteza, onkraj mahale. Nikada više milicije, redara, osiguranja i

Kosa Pakuševskij: UČITELJKE, ONE ŠTO KARLOVCIMA DAJU ŠMEK

„Procvetale grane jorgovana krasile su zvezdanu noć, U mome divnom kraju, u tvome zagrljaju bejasmo srećni mi tad…“ Delile smo snove i dnevnu zbilju pet godina. Čisto žensko odeljenje Učiteljske škole. Većina smeštena u Internatu, pa se naše druženje zapravo

VELIBOR MIHIĆ: GOSPOĐA STELA

Leticija, na razglednici, piše Sofiji šta mi sve ispadne ispod pera. Otkud ona, to, zna?! Ja, to, čitam u Leticijinom pismu Sofiji. I tamo – i tamo –  u pitanju je sadašnje vreme. „Pišem ti na razglednici“, tako piše u

Zoran Škiljević: OČI U OČI

Šta je? Što me tako gledaš? Zaklanjam ti sunce, pa ne možeš da se čvariš ovde letnji dan do podne? E imam pravo,  a i hoće mi se. Skači koliko god hoćeš, skači do sutra, eto… Neću da ćutim.  Baš!

Senka Vojinović: Slutnja

– Svi mi imamo samo sebi svojstveno unutrašnje vreme. Verovatno ste na časovima filozofije govorili o tome kako je vreme samo jedna od fiktivnih kategorija, koordinata koja nam pomaže da se snađemo, organizujemo u ovozemaljskim okvirima. To, dakako, podrazumeva neospornu

Vladimir Radić: Vrata

Tiho je, ništa se ne čuje. Ne, ništa. Tišina odzvanja prazninom. Sat, to je sat. Sat što visi na zidu – ne čuje se više. Ne kuca, stao je – star i prašnjav, izvitoperen. Skinem ga, obrišem, navijem, kuckam po

Sande Dodevski: M A J K A I C V E T A N K A

Kraj šporeta na kome u loncu vri voda, sjede moja majka i Cvetanka. Sjede i razgovaraju. Kraj je avgusta i rijeka je savim oplićala i u njoj nema više riba… – Eto, Bože, umiru mladi ljudi! – veli Cvetanka i

Anđelko Zablaćanski: ZAVODNIK

Za njega su govorili da mu Bog ništa dužan nije ostao. Lep, stasit, prodornog pogleda, još od rane mladosti bio je zanimljiv i poželjan u svakom društvu. Naročito u ženskom. Šiparice su birale prečice da stanu pored puta kojim će