Category Archives: Priče

TVORNICA GLAZBE (PRIČE IZ DUBRAVE) KNJIGA DRUGA (1970 – 1989)

SINIŠA  ŠKARICA   CROATIA RECORDS,        ZAGREB –          2019. TEKST – Živko Ivković Evo i dugo očekivane Tvornice glazbe 2, autora Siniše Škarice, a, ono, dugo očekivane, jer sam je zbilja sa nestrpljenjem očekivao, svestan usput, obima i značaja dela,

Čedomir Janičić: Mračni vitez

Hajdemo nešto u četiri ruke! Siže: neki tip je dobio nagradu od lokalne biblioteke kao njen hiljaditi (ili sto hiljaditi, može i milioniti!) čitalac. Nagrada je primerak knjige lokalnog pisca i večera s njim u obližnjem porodičnom restoranu gde biblioteka

Vladimir Radić: U beloj sobi

U kabinet uđe bolničar. „Dosta za danas”, reče doktor s leptir-mašnom. Na cedulju nažvrlja nekoliko reči. Kapa na lavabou u uglu sobe. „Neka mu sada daju ove”, kaže doktor. „Dve posle svakog obroka.” Bolničar uze cedulju, okrenu Filipova kolica prema

DANIJEL GENOV: MONIKA

„Neću da idem na tu prokletu svadbu!“, Monika je ljutito vikala, stojeći pored svoje majke, u dnevnoj sobi.“ „Ti i tata me ne možete naterati da idem na svadbu.“ Svakog trena, Monika je nameravala da odjuri u svoju sobu, zaključa

KOSA PAKUŠEVSKIJ: TREŠNJE

Crvene, sočne, slatke, i odoleti im se ne može. Mi smo u bašti, donje dvorište kuće, imali višnje, bile su i one slatke i krupne, ali trešnje su nam stizale sa vašara i pijaca i njihova slast bila je neopisiva.

Miloš Petronijević: SAN PRAVEDNIKA

I penjah se lestvama nebesnim, a milozvučne boje pevahu u spektarima prelivajući se jedna iz druge i jedna s drugom kroz harmoniju koja obuhvataše sva suglasja te nesuglasja ne beše, i lebdahu energije noseći me dahom odblesaka svojih što behu

Miroljub Todorović: КNJIŽEVNO POSELO

(Кratke priče, snovi, nađene priče) MIŠ U redakciji jedne poznate izdavačke kuće, iz sedamdesetih prošlog veka, sedim sa dvojicom urednika za velikim stolom na kome je gomila pristiglih rukopisa. Prebiramo po njima, listamo, čitamo, diskutujemo, izdvajamo ono što bi se

Vladimir Radić: Slabost

Nešto zuji. Visok, neprijatan ton. Filip se trže iz teškog, zamornog sna. Izroni iz sunovrata. U sobi plavičasto svetlo. Zuji i dalje. Zuji prodorno. Zuji kod Petrovića. Na plavičastom ekranu pored njegovog kreveta linije su ravne. Filip se diže, sede

Kosa Pakuševskij: A BOMBE SU PADALE

Dan je bio prelep.  Sunce je, kao da se zabunilo, baš peklo. Žene su nosile mimoze u rukama i svemu davale oreol neke radosti. Tek je treći dan proleća, a ono se raspevalo u očima prolaznika. Uveče se graja i

Marko Mrazović: KOD KUĆE

Do ušiju mu je dopirao zvuk škripanja betona pod njegovim nogama. Bilo je rano popodne, a on je šetao po dvorištu ispred svoje kuće. Ovaj beton je stariji od mene, dosta stariji, pomislio je. Potom je uzdahnuo. Podigao je pogled

Miloš Petronijević: KLOŠAR

− Verovatno će dildika ovaj veš i noćas ostaviti na žici – zastadoh pod nadstrešnicom dućana, kroz polumrak živinih sijalica s bandera procenjujući u dvorištu ulevo i preko puta veličinu i mere rasprostrtog rublja i visinu ograde za preskakanje. Pođoh

Kosa Pakuševskij: VANILA

Malo, slatko, čarobno stvorenjce, kao pufnica, stane u malo veću šaku. Stigla u kuću isti dan kad i ja, nekoliko sati pre mene, ja sam ipak doputovala iz druge zemlje, maca je doneta iz drugog dela Milana, odvojena od mame