Category Archives: Priče

Mirko Škiljević: NEŠTO LEPO

– Reci nešto lepo – Jednog kišovitog, izluđujeće dosadnog nedeljnog popodneva, u ono doba kada se ništa ne mora činiti, umotana u čupavo ćebe, sklupčana u dnu otomana, tromim, lenjim glasom, izgovorila je moja bivša draga. – Neću. Boleće me.

Miroljub Todorović: PATOSIRAH SE (Šatro priče)

POŠTAR Neko je dugo i uporno šamarao zvonce na vratima gajbe. Nije bilo rano ali ne gotivim da me u ovo vreme uznemiravaju. Cirkam kaficu, odvajam uši za sentiš mjuzu, kužim vesti na kompiški, kontam šta ću danas da cepam.

Ranko Zosmarić: HOTELSKA PRIČA

Te večeri niko nije očekivao bilo kakva iznenađenja. Posebno ne ona neprijatna. Ipak, očekivali ili ne svi su bili neugodno iznenađeni kada su na podu našli onesvešćenog čuvara, a par metara dalje otvorenu fioku koja je trebala da bude zaključana.

Sovjeta Grubešić: Pas nije znao brojati

Zalajao bi svake noći. Dva puta… pauza… dva puta… pauza… dva puta… pauza… Do jutra. Po danu se nije čuo. – Lud pas. Bar da laje kao drugi psi. Onako : zaurla, pa reži, pa stane, pa spava, pa opet

Omer Ć. Ibrahimagić: VRIJEME TREŠANJA

Saburom je džennet potpođen. (Derviš Sušić) Nije on tog prijepodneva kasnio na posao zato što je naumio. Jednostavno, opet mu se omaklo. Pa je prespavao i zakrmeljao. A da nije bio umoran, ne bi prespavao. Nit’ bi zakrmeljao. Što znači

Vladimir Radić: Sagrada Familia

Na stolu dve visoke, prozirne čaše i flaša, kao noć tamne rijohe[1]. Miloš lupka po tastaturi lap-topa, pretražuje neke fotografije na stranicama interneta. Nebo se natmurilo, vetrovito je, možda će kiša, ali hladno nije, nedelja je, veče je, i naš

Aleksandar Ćuković: À la carte

Napunio je 94 godine. Odavno ne slika, ali gotovo svakodnevno sjedi u bašti kafića koji pod sobom prostire gradsku luku. Međutim, poredak na njegovim platnima nešto je drugačiji. Luka jeste na svom mjestu, ali su barke na nebu, privezane za

Jagoda Nikačević: PARKING

Žena pokušava da parkira auto ispred zgrade u kojoj stanuje. Radi to s mukom i posle nekoliko neuspelih manervarskih zahvata na malom prostoru između parkiranih automobila, uspeva joj. Gasi motor i izlazi iz kola. Zastaje pored velikog, crnog automobila koji

Miloš Petronijević: LJUBAVNA  POGIBELJ  POLETARCA

Nazivali su je opasnicom… Govorili su mi: „Budi sa njom, dok si još mlad, ali i ne uzleći u nebesa, jer žensko ti je to, i nikad se ne zna…“ Govorili su mi: „E, moj mladiću! Odavno je ja gledam!

Marko Mrazović: ĐUBRE

Dan je bio vedar, a ulice obasjane toplim kasnomartovskim suncem. Grad je polako tonuo u maglu koja se dizala iz njegovih slivnika i uličnih šahti. Marko je išao kolovozom ne očekujući da mu kakav automobil naiđe u susret. Evo već

Ladislav Babić: Portal

Zbilo se to – prema pričanju mog izvora – otprilike ovako. Diplomirani politolog, član Partije prije prevrata, a nakon njega biran za suradnika nekog parlamentarnog odbora za provjeru koječega, surađivao je na lokalnom portalu s desničarskim tipom osuđenim na višegodišnji

Kosa Pakuševskij: PISMA IZ SIVOG KOFERA

Požutela hartija, iskrzana, pocepana na mestima gde je bila presavijena, a menjala je veličinu, prema potrebi, slova crvena, ne umem da odgonetnem čime je pisano, nekih slova nema jer ih je potrošilo vreme, jer su bila na mestu gde se