/ Portret pod tečnom vatrom / Samo je tečna vatra mogla da se ustremi na takvu lepotu. Na lice žene čijem se bistrom oku ni jedna milošta ne može uskratiti. Okom pred kojim, čini se, nema tajni. Jer, sve je

Pri samom morskom dnu, u stenovitom lavirintu, i ne bilo gde, već tamo gde je najgušća, tama neprozirna, srasli s kamenjem koje ni Sunce ne vide otkad se svet, najpre ognjem a potom vodom, razdeli na Vid i Nevid, na

/Bez stranca u sebi/ Postoji delić sveta gde žive posve neobični ljudi. Nebitno koliko ih je, iako neobičnost znači neznatnost naspram mnoštva drukčijih, u svemu dominantnih, nebitno i od toga kakvog su porekla, kojim jezicima govore, ovde svi jesu ono

Za majku Stanu Čim zastudi i sneg zabeli, pa sve što mi se kroz maglen prozor beskrajem ukaže namah i nestane, vidim i osetim miris narandži majčinom rukom preko zaleđenog Dunava, eh, kadikad u vukovarsku bolnicu donetih. Šarlah! Šarlah! Nije

Vodom opkoljen sa svih strana, kao do onog časa kad uz nesnosan bol u zaslepljujuću svetlost bejah izbačen. I tek što što ispisah prvih nekoliko reči, telom jeza: – Ovo je priča o meni – šapnu neko, ko zna odakle,

Bilo je tamo, pored puta prema glavnoj autobuskoj stanici u Subotici, pored spomenika poginulim ko zna kad i ko zna u kojoj ludnici / žudnji za slobodom, jedno drvo. Bilo je, u stvari, u tom parku između stambenih zgrada, gde

– Gospođo, da li volite da pričate priče? – Ne! – A volite li da ih slušate? – Ne! – Gospođo, sedite pored mene! Molim Vas! – Ne, makar i sve vreme morala da stojim! – Nemojte tako, gospođo! Samo

(Nevermorem, školjka) To mi se događa svake godine, bar jednom pri svakom boravku u ovom primorskom gradu, a češće leti nego zimi. Zanimljivost je tim pre veća, a za mene i zagonetnija, što se to javlja uvek na istom mestu,

(Nepomirljive daljine) Dogodi se i čini se neminovnim ovakav tren: zatekneš se, kao naspram ogledala, sam naspram beskraja. I otputuješ. Prvi put bez osećaja da su ti nečim sputani koraci. Bez vodiča. Bez osećaja nužnosti da se pri hodu zagledaš