prozaonline

Malo, slatko, čarobno stvorenjce, kao pufnica, stane u malo veću šaku. Stigla u kuću isti dan kad i ja, nekoliko sati pre mene, ja sam ipak doputovala iz druge zemlje, maca je doneta iz drugog dela Milana, odvojena od mame

Požutela hartija, iskrzana, pocepana na mestima gde je bila presavijena, a menjala je veličinu, prema potrebi, slova crvena, ne umem da odgonetnem čime je pisano, nekih slova nema jer ih je potrošilo vreme, jer su bila na mestu gde se

Previše svetlosti. I beline. Miris smole, četinara i mora. Neka kamena ograda i ti na njoj, sediš. Kratke pantalone, bele patike, majica je mornarska. Dolazim odnekud. Pružaš ruke i privlačiš me u zagrljaj, snažan, snažan, stvaran. Toplota izbija iz kamena

„Mirka moja rodžena, izmeri ti gospodža Kosi pritisak na desnoj ruci“, viče Ljerka dok mi Mira saopštava da mi je pritisak normalan, štaviše nizak. Mira prevrće očima i već kreće sa merenjem svesna da će je drugarice, iskoristivši moj dolazak,

„Procvetale grane jorgovana krasile su zvezdanu noć, U mome divnom kraju, u tvome zagrljaju bejasmo srećni mi tad…“ Delile smo snove i dnevnu zbilju pet godina. Čisto žensko odeljenje Učiteljske škole. Većina smeštena u Internatu, pa se naše druženje zapravo

                                    „Najveća samoća je kad ste lišeni iskrenog prijateljstva“                                                 Frensis Bejkon (1561-1626.) Pojavio se na vratima sobe i upitao: „Šta  čitaš?“ „Dikensa“, odgovorila sam. Bila sam bolesna, neka prehlada, nisam išla u školu i, pored neprijatnosti, tiho se radovala

Zima. Kasne pedesete. Sneg tako zavejao pa podelio selo na levu i desnu stranu, gornju i donju. Roditelji kopali tunele kako bismo se videle mi drugarice. Bilo je divno, u isto vreme i strašno, ići s jedne strane ulice na

Čupići, naše komšije, imali su Lisu, staru, mirnu, riđu kobilu. Navikla na nas decu, ignorisala nas je. Lisa je ušla u anegdotu. Dolazeći u goste kod Čupića, kumić, gradsko dete, pozdravljao je sve učtivo: „Dobar dan, kuma Rile, dobar dan,

„Majke čiji su sinovi daleko, tamo negde u svetu, nisu nesrećne, one su samo drugačije“, izgovara moja Branka, drugarica po mestu rođenja, jednu generaciju mlađa, predavala sam diplomske seminarske kad je ona počinjala na istom fakultetu. Ulazi u stan, kao

Kosa Pakuševskij, rođena 16. marta 1947. u Bačkom Jarku. Završila Učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima, a potom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu diplomirala na grupi Srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Radila u Osnovnoj školi „Slavko Rodić“ u Bačkom Jarku