„Mirka moja rodžena, izmeri ti gospodža Kosi pritisak na desnoj ruci“, viče Ljerka dok mi Mira saopštava da mi je pritisak normalan, štaviše nizak. Mira prevrće očima i već kreće sa merenjem svesna da će je drugarice, iskoristivši moj dolazak,

„Procvetale grane jorgovana krasile su zvezdanu noć, U mome divnom kraju, u tvome zagrljaju bejasmo srećni mi tad…“ Delile smo snove i dnevnu zbilju pet godina. Čisto žensko odeljenje Učiteljske škole. Većina smeštena u Internatu, pa se naše druženje zapravo

                                    „Najveća samoća je kad ste lišeni iskrenog prijateljstva“                                                 Frensis Bejkon (1561-1626.) Pojavio se na vratima sobe i upitao: „Šta  čitaš?“ „Dikensa“, odgovorila sam. Bila sam bolesna, neka prehlada, nisam išla u školu i, pored neprijatnosti, tiho se radovala

Zima. Kasne pedesete. Sneg tako zavejao pa podelio selo na levu i desnu stranu, gornju i donju. Roditelji kopali tunele kako bismo se videle mi drugarice. Bilo je divno, u isto vreme i strašno, ići s jedne strane ulice na

Čupići, naše komšije, imali su Lisu, staru, mirnu, riđu kobilu. Navikla na nas decu, ignorisala nas je. Lisa je ušla u anegdotu. Dolazeći u goste kod Čupića, kumić, gradsko dete, pozdravljao je sve učtivo: „Dobar dan, kuma Rile, dobar dan,

„Majke čiji su sinovi daleko, tamo negde u svetu, nisu nesrećne, one su samo drugačije“, izgovara moja Branka, drugarica po mestu rođenja, jednu generaciju mlađa, predavala sam diplomske seminarske kad je ona počinjala na istom fakultetu. Ulazi u stan, kao

Kosa Pakuševskij, rođena 16. marta 1947. u Bačkom Jarku. Završila Učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima, a potom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu diplomirala na grupi Srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti. Radila u Osnovnoj školi „Slavko Rodić“ u Bačkom Jarku