Tag Archives: Z. Pangarić

Zlatko Pangarić: UREDNIK

(Imena izdavačkih kuća i urednika su izmišljena, i da se zna: to se meni nije dogodilo. Svaka sličnost sa stvarnim ljudima ili situacijama može biti samo slučajna.) Kažem sebi jednog dana (mislim da je bila zima 1998-e): Ako misliš o

Zlatko Pangarić: GLAD

Ljudi trpaju u svoje mešine sve što su u stanju da sakupe, naberu ili iskopaju, zakolju ili oderu; sve što gmiže, pliva ili leti (Bogatija klasa zamera, naravno, domaćim crvima, preferira one uvozne – egzotične!); utuku gotovo celu krvavo zarađenu

Zlatko Pangarić: YUGO

Tog kobnog jutra…Zašto odmah pišem „kobnog“ i otkrivam barem pedeset posto priče? Nema veze…Moto mojeg pisanja je: „Ništa ne brisati! Pogotovo početak!“ Sve je važno! Ili: nemaš ti pojma brajko zašto je nešto „istrčalo“ iz tebe, da…Tog jutra je sve

Zlatko Pangarić: JUTRO, SAT

Koliko je sati? 14:51. Dobro… dobro… Gledam bez veze u ekran moje stare dobre Nokie 6070 i ponavljam „dobro…dobro“… Zašto je to pa sada bitno? Koje? To. Koliko je sati. Pa bitno je. Sve je bitno! Ništa nije bitno! Znaš

Zlatko Pangarić: ŽELJKO I PERA

Sretnem juče Željka. „Zdravo Željo!“ „Ej zdravo“, kaže on razdragano kao da je dobio premiju na Lotu. „Pa kako si – pita – kako supruga?“ „Dobro…Aa, eno je kući štedi pored štednjaka…“, odgovorim ja. Gleda me Željko u neverici…Njegova Mira

Zlatko Pangarić: MAG

Postoje simpatični i ljubazni ljudi, ali i vrlo ljubazni ljudi. Pokušavam već odavno da proniknem u tu tajnu „ljubaznosti“, u njen izvor. Ko se ne bi odmah setio Heseovih „Igrača staklenih perli“ koji su konflikte rešavali „dvobojem ljubaznosti“! Mislim, ipak,

Zlatko Pangarić: PČELAR

Upoznao sam stolare, kovače, paore, dakle, ljude koje je njihov zanat, njihov posao, do te mere zaokupio/okupirao da gotovo sve (i život i smrt, i Boga i politiku) tumače iz te njihove „majstorske“ perspektive. U svakom zanatu se stiče logika,

Zlatko Pangarić: Ide Mile…

Sreo sam juče Mileta, školskog druga, a i vojničkog, iz davne 85-e. Dođemo u priči i do našeg dobrog Save koji je ostao zapamćen po sceni na Železničkoj stanici, u istom Bitolju, naime, Sava se, stojeći na vratima vagona, iz