Zlatko Pangarić: PČELAR

Upoznao sam stolare, kovače, paore, dakle, ljude koje je njihov zanat, njihov posao, do te mere zaokupio/okupirao da gotovo sve (i život i smrt, i Boga i politiku) tumače iz te njihove „majstorske“ perspektive. U svakom zanatu se stiče logika, znanje i iskustvo koje je jedinstveno, koje se ne može nigde pročitati, koje se ne može samo usvojiti, nabubati napamet. Da bi se iskovala potkovica i potkovao konj – e, to se ne može rangirati i ugurati u stupnjeve školskog sistema! (Važi ovo, naravno, i za Pisce!)

Znam pčelare vrlo dobro jer sam i sam pčelario nekih pet godina. To je poseban soj i skup ljudi. Možda više od svih drugih zanimanja važi ono da zanimanje bira ljude a ne ljudi zanimanje. Hoću reći da se retko ko „slučajno“ zaputio u tu avanturu. Mnogi pčelari nasleđuju porodični posao, ili su u nekim prijateljskim, ili rodbinskim odnosima sa pčelarima. Neće čoveku pući u glavi jednog dana: „Postaću pčelar!“ Ima tu uvek neke predistorije i neke inicijacije.
Kako se dakle postaje pčelar, konkretno, koji je to trenutak ili događaj? Mogu samo ispričati kako se to meni dogodilo. Najkraće: moj šogor je zbog posla koji je dobio morao ostaviti pčele. Pitao je mene – a ja sam spremno prihvatio! Zašto? Kažem, komplikovano je to…Kratka obuka, nekoliko dana, i gotovo – ostao sam sam sa osam familija, sa osam puta barem trideset hiljada (pošto su naše „Najzer“ košnice male, otprilike polovina standardnih Langstrot-Rut ili Dadan-Blat), dakle, sa nekih dve stotine četrdeset hiljada ljutih insekata! Četvrt miliona insekata spremnih da svake sekunde daju svoj život za zajednicu u borbi protiv svakog uljeza, uključujući i samog pčelara…Čudno je to, pokušavao sam odmah, već prvih dana, da uspostavim paralelu sa ljudima i ljudskim društvom – ali čovek dok prevede i staricu preko pešačkog prelaza već očekuje neku pohvalu, očekuje da mu bakica barem kaže: „Hvala, sinko“! Kod pčela postoji nešto što čovek jednostavno nije u stanju da shvati, kao Bog npr. Jedna pčela živi trideset pet do četrdeset dana, dvadesetak dana izleće u prirodu, i za to vreme sakupi tek pola kafene kašičice meda, zatim izleti na svoj poslednji let i ugine negde napolju, tamo gde padne! Poslednji doprinos zajednici! Nema zasluga, nema povlašćenih, nema moralnih dilema, premišljanja i kalkulisanja, nema spavanja, ni poslepodnevnog dremeža. Kako čovek takvo nešto da shvati? Mnogi kažu kako to nije problem, da životinje nisu svesne sebe, života i smrti…Svi su videli kako se muve lepe bez prestanka na onu slatko-otrovnu traku bez obzira na mrtvu braću i sestre…Isto je i kod pčela…Ali i drugačije…One će npr. bez milosti izbaciti iz košnice svaku bolesnu pčelu (gubavci, kuga, danas karantin i izolacija), tuđu pčelu neće pustiti u košnicu ali će je pustiti ako donosi nektar!, prestaće da hrane i na kraju će ubiti vlastitu maticu ako je stara, bolesna ili ne polaže potreban broj jaja, istovremeno odgojiće mladu maticu!, u bespašnom periodu opljačkaće slabe zajednice i taj grabež će se proširiti kao vatra (ljudska praksa kroz dobar deo istorije), pred smrt pčela će izleteti iz košnice da bi umrla u prirodi (Eskimi), u jesen će iz košnice izbaciti sve muške pčele/trutove jer samo jedu i ništa ne rade(!!!), najstarije pčele prve napadaju uljeze!, itd., itd. Ako pčele i ne znaju za razliku između dobrog i lošeg, ako i ne znaju za slobodu, za etiku, kako kaže Kant, one znaju za dobro („ljudsko dobro“ podrazumeva slobodu izbora da se čini „dobro“ ili „loše“), a za drugu stranu – eliminaciju lošeg – se pobrinuo Tvorac ili evolucija. Kada čovek pak skrene sa pravog puta, kada svesno (slobodno) čini loše ili zlo – odmah se budi savest! Dakle, i kod ljudi su se Tvorac ili evolucija pobrinuli za pravi put! Pravu stranu!
Zato je to ipak problem! Problem je zato što je pčelar očevidac svrhovitog i inteligentnog ponašanja pčelinje familije, što svakim danom sve više shvata kako su mu slične, kako su bića istog ranga (mnogi će pčelari reći: Višeg! Najvišeg!), kako se tu među saćem kreće nešto…Pčelar svakodnevno otvara košnice i zavlači glavu u taj metež, u taj haos, oseća taj jedinstveni miris meda, voska i propolisa, sluša to jedinstveno brujanje…Pčelar prati boje i mirise prirode, on posmatra prirodu, upoznaje biljke, njihovu satnicu (biljke ne stvaraju nektar celog dana!), prati vlažnost i temperaturu, i uvek razmišlja u perspektivi kalendara…I to je nešto što je definitivno u vezi sa Kosmosom! To će zaključiti i pčelar sa četiri razreda osnovne škole!
Mnogo sam razmišljao o pčelama i pčelarima svih tih dana, pa i dan-danas. Svaki put kada bih došao na pčelinjak, i otvorio košnicu, hvatalo me je neopisivo uzbuđenje, a za pet minuta već i neopisiva tuga. Otkud sad tuga?, pitate u čudu. Čitao sam davno Meterlinkovu knjigu „Život pčela“ (Maurice Polydore Marie Bernard Maeterlinck, Ženeva, 1862-1949., belgijski književnik, Nobelova nagrada 1911.), i tamo sam prvi put čuo za „pčelarsku tugu“. Znao sam, dakle, ali kada sam je zaista i upoznao, i doživljavao svakodnevno, to je naposletku postalo neizdrživo. To je paralisalo svaku moju praktičnu ambiciju pčelarenja…i odvelo me od pčelarenja i pčela. Ovo poslednje je verovatno u vezi sa mojim karakterom…To nije pravilo.
Teško je opisati u čemu je štos, šta se to događa, i zašto se događa. Moguće je na kraju to objasniti, ali osećaj, doživljaj, to je jedinstveno!
O čemu se radi? Kada pčelar upozna pčele, kada shvati kako familija funkcioniše/živi (svaki pčelar inače skuplja i čita pčelarske knjige i časopise, pažljivo sluša predavanja profesora: agronoma, veterinara i farmaceuta, prikuplja i pamti svaku novu informaciju), kada taj prividni haos ustupi mesto razumevanju, kada shvati jednostavnost njihovih potreba i angažovanja, kada gledajući u košnicu, u pčele (sa toliko ljubavi i privrženosti) sve to, dakle, „smesti“ u svoju svest – srce mu odjednom zazebe, duša mu uzdrhti! Svestan tolikog posla, tolikog žrtvovanja, tolike predanosti životu i preživljavanju, postane svestan i pitanja Smisla života! Dakle, pitanje o smislu zaprepašćujuće velikog truda da bi se samo preživelo, opali ga kao malj po glavi! Taj očigledni izostanak, taj tako očigledni izostanak smisla gotovo fizički zaboli! Čovek se pita: „Pa šta to rade ove pčele?“ Poželi da im vikne: „Stanite malo! Prikočite! Uživajte u svom ovom cveću! Zabavljajte se!“ Zar ovoliki trud samo da bi se opstalo i na svet donela sledeća generacija? Možda to nije i najveće pitanje. Glavni problem je što će tako biti i sledećih milion godina! Šta će biti rezultat? Šta će se na kraju dogoditi, šta će se otvoriti, kada se podvuče crta, šta će biti konačni razlog postojanja? Najverovatnije ništa! Ništa! To je to!
Nigde na ovoj planeti čovek neće ovo spoznati (ne samo svešću nego celim svojim bićem) tako jasno kao u pčelinjaku! Inače, ljudi misle (pogrešno?!) da uvek imaju neki smisao: mali, sitni, srednjoročni, dugoročni, jure sad ovo sad ono…Bruje naši gradovi, bruji naša planeta…