(Odlomak iz romana «U cvetu krina»)
Tog dana, nije mi bilo potrebno jutro da bih ga započeo buđenjem. Ako ćemo pravo, nije mi bilo potrebno ništa. Jer kada izađete iz kome, i vidite da su vas otpisali, štaviše i oplakali, brzo shvatite da se sve čime ste okruženi zapravo nalazi u gabuli ne manjoj od one iz koje ste se upravo izvukli, navodno bez posledica. Navodno izvukli, a za posledice ćemo tek da vidimo.
Tako trijumfalnim povratkom u stvarnost, u zbilju koja vas okružuje, rolate pravo na pistu odakle se otiskujete u nepregledno prostranstvo surove neizvesnosti. A, pri tom, nemate precizne sprave za navigaciju, znate samo pravac i odredište. Nemate niti padobran, niti pojas za spasavanje, ništa čime bi amortizovli mogući aksident, ako bi se dogodio. Eventualni pad sa visine, dok ste negde na pola puta, ili pri kraju, kada pomislite da ste na korak od cilja, da su vam sva vrata otvorena. Jedno – bup! prknom o ledinu. Tek toliko da vam pomogne da shvatite ono što još niste razumeli: da u početku beše upornost, a naposletku možda i poberete lovorike! Naravno, ako se prilikom sunovrata niste previše ofanfuljili, toliko da rečima više ne možete da uhvatite smisao. Ili se još ošamućeni od pada pitate može li to bupete da bude ipak malko nežnije, da ne iskrvarite pre vremena. Onda, dok pokušavate da se uspravite, čujete glas STARIJEG u vama, kako vas ohrabruje. Glas za koji vam se čini dolazi negde iz dubine vekova, koji vam odzvanja u ušima: OK, dečko, dobro si se zaigrao, ali gde su ti krila za letenje? Pao si, nisi glavom platio, ali jednako boli – sorry, moraš da trpiš posledice. Vrati se na početak, probaj ponovo; nije važno što ti nisu porasla krila, savladao si tehniku. Ne odustaj pre nego što opet pokušaš, ne odustaj na domaku si cilja. Samo još malo, samo još da ti se Bog nasmeši…
– Ali, šta ako se namršti – kažem ja – pa opet bude bupete? Hoćemo li opet Jovo nanovo? Pa onda opet, i opet, i opet? I dokle tako?
– Sve dok ne stigneš na nebesa. A, kao što vidiš, tamo se ne stiže lako. Ne primaju bez propusnice! – glasio bi odgovor.
Eto, dragi moj, to te čeka u svetu velikom. Pa uzmi ili ostavi, na tebi je izbor. I budi pametan, kažu. Ako si melanholik, pa još i fantasta, neka ti se smiluju svi sveci i device, i neka se mole za tebe, zabludelu ovčicu tako skrojenu. Valjaće ti njihov blagoslov. Umojebina od civilizacije smeši ti se raširenih ruku: nož pod grlom i aplauz u potiljak, sigurno ti neće izmaći.
A šta bi ti hteo, čemu bi se radovao? Ono za čime uzdišeš, a čega nema između trepavica? Samilost bez prezira, lojalnost bez opravdanja, nešto što ničim nije uslovljeno? Možda nešto bez borbe, što ništarije poput tebe uobražavaju da se podrazumeva? I što misliš da zaslužuješ? Ništa od toga. Ovde ne rastu takve voćke, dečko moj. Možda u nekom drugom vrtu neizmerno srećnijem, gde humanije sile zapovedaju. Možda tamo odakle poete pevaju arije da bi dozvale svoje muze. Zato, zaboravi da ćeš dobiti ono što očekuješ, ili što misliš da zaslužuješ: u ovom svetu nema nešto za ništa – doći će samo ono što mora, i koštaće uvek više nego što ti je guber. I pomiri se s tim.
Neću!
Onda skapaj!
A možda je svet u najboljoj nameri nesklon meni ovako sluđenom, možda bi više bio naklonjen nekom drugačijem, razboritijem i prilagodljivijem, i zato me je stalno opominjao da se promenim?
Bilo kako bilo, tu smo – gde smo.
To jutro bez buđenja u koje sam uplovio posle duge noći bez sna, dočekalo me je sa hiljadu upitnika. Kako sam dospeo ovamo? Šta mi se dogodilo? Zašto mi se dogodilo to što mi se dogodilo? Da li je moralo da se dogodi? Znaju li moji gde se nalazim? Gde su sad oni? Da se i njima nešto nije desilo? Šta je sa Teodorom? Ako se i njoj nešto dogodilo?!… Moram znati. Koga da pitam? Sestre? Doktora? Neko nailazi, moraću da pokušam.
Sestra medicinka. Korpulentna crnka, teška kao haubica; ali otresita, reklo bi se pravi harambaša. Ne daj bože da ta nekoga opauči. Valjda i neće. Primećuje me, vidi da gledam u njenom pravcu i da pokušavam da se pridignem.
– Joooj, što boli! Da mi je znati ko je izmislio ležanje, ne bi mu trebalo dati da ustane – progunđam ne bih li joj skrenuo pažnju..
– Crnogorci! – oglašava se sestrica, prišavši mi. Izbeči se onda u mene, zavrte glavom, i nastavi: – Ne. Pogrešila sam. Oni su izmislili izležavanje, a to je već nešto drugo.
– Sestro slatka, može biti i četvrto, ali meni je ležanja više preko glave. Bolje mi je, zar ne? – upitam.
– Ako ti ne znaš, ko onda zna, frajeru?… I, ako ćemo iskreno, dozlogrdilo mi je više da te dvorim. Briši odavde, da te više ne vidim. I nemoj slučajno da ti padne na pamet da mi ovde izvodiš neke besne gliste. Evo ti doktora, pa njih muntaj do mile volje. Mene sigurno nećeš, znam vam narav poganu…. I, u poverenju, pun mi je k. vas nedoklepanih, maloumnih alkosa i ostalih beogradskih drogoša.
Zapretila mi je potom prstićem i izgubila se iz mog vidokruga.
Lepe li dobrodošlice. Takvu sam valjda i zaslužio?
Da, u Beogradu su sjutra svi nadrndani. Na to sam zaboravio. A opet, njoj je možda s razlogom pun k. onih zbog kojih je i ovde. Ko zna čega se sve nagledala. Ipak, svako malo nekom je pun k. I na to nikako da se priviknem. Ovoj je pun k. nesnađenih, onoj je pun k. neiživljenih, onoj je pun k. nezrelih. Ovom je pun k. ovoga. Onom je pun k. onoga. A možda je i meni pun k. nečega; sorry, ničiji k. nije svetinja. Ili ja nemam pravo na to, da mi bude pun k.? Jer mene niko ne zarezuje ni za šta? Biće da je u tome vic. Ne vredi ti što ti je pun k. ako si niko i ništa. Moraš biti nešto, moraš biti neko mudo, da bi ti bio pun k. Onda to ima smisla, onda to nešto znači, onda je to već nešto…
Opet čujem korake. Odsečne i ujednačene. Tako bar odzvanjaju. I, koliko znam, tako važno idu samo doktori i ministri. S tim što ovi drugi ne zalaze u ovakve odaje, sumorne i ponekad beznadežne, za njih su rezervisana samo fina mesta, kristalne dvorane, palate i dvorovi, ako im se u međuvremenu ne dogodi aksident s karakterom pa oprobaju konfor omeđen zidovima s najdosadnijom nijansom sive boje. Približavaju se. Sad ćemo da vidimo ko nam to dolazi, možda je i njemu pun k.
Dođe i doktor. I to u suknji. Ravnoj, do kolena. Baš po meri. Po meri njenih butina, i mog pogleda. Pegava, tankovijasta, naočita plavojka mojih godina. Kosa puštena, mantil raskopčan. Ja zevam u nju, ona studira istoriju bolesti. Ima šta i da vidi. Dobro znam taj pogled, kad god sam ja na meniu, uvek je isto, uozbilje se kao da izriču smrtnu presudu. Čekam, mada već znam ishod. Zato ništa i ne pitam. Ovde je svima sve poznato. Nikad je nisam video a znam tačno šta misli, zašto vrti glavom i zašto se unervozila. Potpisa brže-bolje nešto, i bez reči ispari njišući bokovima.
Ode moja lađa spasa. A ja, očito slobodan da napustim ove tužne bele odaje, prebiram po moždanim brazdama, odnosno po njihovom korovu, pitajući se kuda ću da se otisnem. Pribojavajući se da li me čeka novi brodolom. Onda, na trenutak pomislim da sam prevazišao samoga sebe iz taka nalazeći odgovor: Kako kuda – iz kome ću da zaronim pravo u komu!
Bravo genije. A gde bi drugo?!
Sa Teodorom se nalazim ispred bolnice. Nije bilo osmeha. Samo zagrljaj, grčevi u mišićima, i pokoja suzica. Prilično je nervozna, primećujem. Sigurno se polomila da stigne na vreme. Koliko pamtim, nikada nigde nije zakasnila, osim ako izuzmemo naše poznanstvo. Da je proviđenje naš susret upriličilo par godina ranije, verovatno se sad na njenom mladom i lepom licu ne bi očitavalo toliko ozbiljnosti.
Dok je gledam, čini mi se da je previše mlada za toliko tužnih senki na svojim obrazima. Ali kao da to njenu lepotu čini zrelijom a mani dražom, dajući joj potrebnu dozu senzibilnosti kakvu srećemo samo u melanholiji prerano otpisane mladosti. Njeno lice bilo je moje ogledalo istine; svaki drhtaj na njemu značio bi nešto. Po tome, uvek bih znao kada sam u nečemu preterao, i kad sam u nečemu pogrešio, i kad sam nešto totalno zasro, i kada sam okej, mada se, istini za volju, ovo poslednje dešavalo veoma retko. Imala je nepogrešiv osećaj da proceni puls trenutka i neverovatnu pronicljivost. I hrabrost vučice. Kao retko ko, imala je taj nerv da prozre stvari koje se ne vide, ili bar ja mislim da se ne vide; da oseti titraje budućeg vremena u sadašnjem trenutku, da vidi nešto što će se desiti mnogo pre uočljivih naznaka da bi se tako nešto uopšte moglo dogoditi. Dar ili instikt? Šta god bilo. Ja sam, takav kakav sam bio, nespretan i nedozreo, postao njena briga i njena muka. I ljubav. I sve njeno.
Počela je da brine za mene takoreći od dana kada smo se upoznali; premda sam bio stariji od nje gotovo čitavu deceniju, i bilo bi logično da je situacija obrnuta. Prozrela je moju nespremnost da grizem život i neverovatan talenat da privlačim nevolje. Svako drugi bi na njenom mestu pobegao miljama daleko od mene. Ona nije. Borila se s mojim pogubnim navikama i porokom koji mi umalo nije došao glave, ni jednog trenutka ne odustajući od mene. I verujući u mene. Na svoj način. Oštro, ponekad i grubo. Jer, kao što znamo, sa životom nema šale. Istrajno, mimo naše volje, nagrizao je tako naše godine. I nas same. Bezbroj puta me je saterao u mišiju rupu iz koje bi me onda ona izvlačila i vraćala na pozornicu: igrao, borio se, padao, dizao se, ponovo pokušavao. Bio sam tamo gde je ona mislila da mi je mesto, samo da je ne bih izneverio. A jesam, i to mnogo puta. Svaki put kada nisam bio na visini zadatka, a potom se povukao u sebe izjedan krivicom i ojađen neuspehom; svaki put kada bi me strah nadvladao, kada ne bih izdržao pritisak neizvesnosti i rizika; kada bih razmišljao o posledicama a ne o tome gde idemo, šta tražimo i šta hoćemo. Šta nas dvoje zapravo hoćemo! I, konačno, svaki put kada bih se ponovo uhvatio flaše. A, za nevolju, ova me nikad nije izneverila, uvek bi bila tačno tamo gde ne treba da bude, uvek pri ruci. A bilo bi bolje da jeste, i za mene, i za Teodoru. Tek ona me nikad nije izneverila. I ona je uvek bila tu, za mene tu, nekad fizički bliže, nekad dalje, ali uvek uz mene, kao spas, na moju sreću, a njenu nesreću. I, evo opet, osećam da ga na trenutak nalazim u njenom zagrljaju. Beskrajno nežnom.
Malo mi je trebalo da shvatim da nešto nije u redu. Na ova sranja u koja sam uvaljivao i sebe i nju, već je oguglala. Istina, nikada nisam ovako zabrazdio, da se napizdim preko svake mere, zaglavim u komu, i da visim o koncu. Da se, takoreći, do poslednjeg momenta ne zna da li će mi se povratiti svest, ili mi je došao kraj. Ali nešto u njenom pogledu govorilo mi je da se nije reč o tome. Nešto drugo je naoblačilo njene obraze. Od ljudske bede kako sam video sebe u njenom prisustvu, pretvorio sam se u upitnost. Bednu, ništavnu upitnost.
Otišli smo u našu iznajmljenu garsonjeru na Zvezdari. Nebo je bilo zamračeno oblacima. Samo što smo bili stigli, napolju je grunula kiša. Ne znam koliko je vremena prošlo, minut, deset minuta, pola sata, dok smo sedeli nemo, zagledani jedno u drugo. Onda mi je prišla, sela pored mene i zagrlila me, svoju lepu glavicu priljubila je uz moju, a drugom rukom provlačila mi je prste kroz kosu, dugo, dugo. Da bi onda tiho zaplakala.
Drugačije izgleda nije moglo. Nikada ništa nije krila od mene. Bila je sušto poštenje i istina. Znala je da se postavi u svakoj situaciji, i da proguta vatru onda kada je to potrebno, za razliku od mene, koji to nisam umeo. Sad joj je dopalo u zadatak da mi saopšti ono što verovatno niko nikome ne bi poželeo. I to je učinila na svoj način, ne da bi me utešila, to nije ni pokušala, već da bi me ohrabrila. I na tome sam joj beskrajno zahvalan. Pomoglo mi je da konačno progledam, ako tako može da se kaže.
Kada je moj otac saznao šta se sa mnom dogodilo, nije mogao da izdrži – digao je ruku na sebe, i presudio sebi. Nije imao snage da sačeka sledeću vest, ne bi mogao da podnese takav gubitak. Pre dva dana su ga ispratili uz sve vojne počasti, kako je red i običaj.
– Nije bilo ni najmanje nade za tebe – rekla je. – Svi su se već pomirili s tim da smo te izgubili. Ja nisam. Verovala sam. Bila sam sva pogubljena i očajna, ali sam verovala da ne može biti toliko nesreće u jednom danu a da to ni na koji način ne bude opravdano. Ništa od toga što se dogodilo nije bilo nužno da se mora dogoditi. Ne verujem u predodređenost, u apsolutno dobro ili apsolutno zlo; ne verujem u to da je negde već zapisano šta nas sve čeka, da će biti tako i tako i nikako drugačije. Ako i ima povezanosti u pojavama koje nas se tiču, onda ona nije određena ni dobrom ni zlom, ni patnjom ni nesrećom, ni krivicom ni kaznom, pre će biti da to ima neke veze sa smislom i sa svrhom, da bi to moglo da se odnosi na svrhu naše patnje, da bi moglo da se tiče naše sposobnosti da odolevamo patnji sagledavajući njene uzroke, i tražeći u njoj smisao koji može opravdati njeno prisustvo. Tako sam i znala kada je on otišao da ćeš se ti vratiti, jer samo tako će sve ovo što se već dogodilo, sva silesija zla i nesreće, bol i patnja kojim smo izloženi mi koji vas volimo, opravdati same sebe.
Držao sam je čvrsto, kao i ona mene. Ništa nisam rekao. Ništa nisam mogao da kažem. Reči su mi zastajale negde u predelu bombe u grudima koja je pulsirala u meni. Nestao sam u vasioni koja se izobličila u živu ranu. I bolno zajecao.
Trebalo mi je vremena da dođem k sebi i da prihvatim stvari ovakve kakve su, ne poželeo ih ni najvećem neprijatelju. I da se suočim sa posledicama. Da bez imalo samilosti budem u stanju da svojoj bednoj pojavi pogledam u oči, a da, pri tom, ne skršim sve oko sebe, ili bar svoj lik u ogledalu. Konačno sam uvideo šta mi je sve donela moja nezrelost. I da je izvesno da ću oca nositi na duši dokle god budem živ. Jer nema načina da popravim ono što sam napravio, posledice su tu, crne da crnje ne mogu biti, bolne da bolnije ne mogu biti. I da mi nema ni pokajanja, ni oprosta. Niti iskupljenja. Da ću pogružen u košmarnu zbilju samoosude i samoprekora isijavati svoju patnju koliko god bude trebalo. I da kao njegov nedostojni sin, imam samo jednu dužnost koju ne mogu i ne smem da izbegnem: Ako je on otišao da bih ja mogao da se vratim, moja jedina dužnost je da nastavim tamo gde je on stao! Samo tako će patnja opravdati samu sebe. Samo tako, i nikako drugačije.
Iste večeri put nas je odveo u Crnu Goru, tačnije u Boku Kotorsku. Da se oprostimo od mog dragog oca, kad smo već silom prilika propustili njegov ispraćaj.
Pre nego što smo pošli, pozvao sam drugare, Gašpara, Baltazara i Melkiora. Iskreno sam im se zahvalio na brizi i podršci tokom moje vegetativne faze. Po njihovim burnim reakcijama, shvatio sam da nisu bili načisto u kojoj od svojih faza se sada nalazim, niti koliko će ista trajati. Jedino u šta su bili sigurni bilo je to da ih duh sa druge strani žice ni na koji način više ne može iznenaditi. Čak ni kad bi se zaista povampirio.