Rajko Blagojević: MANIFESTI SIGNALIZMA

Sažetak: Signalistički umetnički pravac nastao je iz eksperimenta koji je za cilj imao sinkretizam nauke i poezije, nazvan scijentizam. Programski tekstovi koji su ga konstituisali izlazili su u periodu od 1967. do 1970. godine, i bavili su se osnovnim poetičkim normama novog pravca. Signalizam je, prema ovim tekstovima, konstituisan kao pravac izrazito antitradicionalan, sa drugačijim shvatanjem jezika, kao i drugačijem shvatanju umetnosti, koja je za signaliste trebala da se razbije na signale. Potom, navode se i novine u stvaranju dela, te novine se ogledaju u eksperimentima sa mašinama, koje bi trebale da uz posredstvo umetnika stvaraju dela, kao i u upotrebi matematičkih principa nad poezijom. Manifesti signalizma uspostavljaju poetička pravila pravca koja pre svega poeziju sagledavaju bez ikakvih barijera tradicije, koja uspostavljaju novine u jezičkim sistemima komunikacije, kao i u shvatanju jezika uopšte.
Ključne reči: Signalizam, manifesti, znak, jezik, nauka, poezija, sinkretizam.

Signalistički stilski pravac treba posmatrati kao umetnički eksperiment od samog konstituisanja pa sve do sada. Kada kažem eksperiment, ne želim da signalizam okarakterišem negativnom konotacijom, već, težnja mi je da eksperiment kao jednu stilsku osobenost signalizma stavim u prvobitan plan, jer ako je osnovna definicija eksperimenta da on izučava uzročno-posledične odnose veštačkim menjanjem nekih pojava, postavlja se pitanje – zar to nije temelj signalizma? Signalizam od svog konstituisanja teži da okvirno ali i suštinski napravi sinkretizam unutar umetnosti, ali pre svega i sinkretizam umetnosti i nauke – kao nadfenomen, koji bi služio da pokaže povezanosti do kojih tradicijska linija u umetnosti nije dolazila. Ovakav eksperiment (opet se vraćam tom terminu, jer ne postoji bolja odrednica) pokazuje da se signalizam u svojoj osnovi određuje kao neoavangardni stilski pravac, i kao takav radikalno negira tradiciju. Sinkretizam jeste fenomen koji se pre svega vezuje za tradiciju, ali principe koje uzima signalizam sinkretičnost ograničava na samo jedan metod u stvaralaštvu. Ta sinkretičnost se ogleda u spajanju i stavljanju u vezu „osnovnih jedinica“ signalizma – znakova – tj. svih onih simbola koje je čovek napravio, od slova, slike znaka, do filma, televizije, kompjutera, videotejpa, kao i naučnih eksperimenata.1 Znak je nešto što je dostupno, nešto što se ne ograničava na određeno polje ljudskog stvaralaštva, znak je autonoman i kao takav spaja se u veće konstituente, koji opet postaju samostalni entiteti.
Ovakav stav iščitava se u signalističkim delima na samom početku signalističkog pokreta. Miroljub Todorović navodi da je sve više masmedija koji atakuju na reč i na literaturu, i da je literatura nešto što je u izvesnom zakašnjenju u odnosu na druge umetnosti, pre svega na likovnu i muzičku. Ovakav stav pokazuje da se odbrana knjige može postaviti na dva načina; prvi je da se knjiga potčini masmedijima, i na taj način ostane aktuelna; a drugi je da se literatura odvoji od očekivane evolucije, od potčinjenja, i da se napravi nova osnova uz pomoć masmedija i nauke.
Znak potiče od razbijanja viših konstituenata, dobijaju se osnove, i one kao takve ulaze u odnose i stvaraju snažne povratne procese u svim značenjskim aspektima znaka. Jezik se razbija na reči, a reči na slova, i time se oslobađa jezička energija i ponovo spaja u neočekivane misaone celine.2 Jezik se unutar ovog sistema poistovećuje sa univerzumom, jer osvajanjem jezika osvajaju se granice univerzuma. Ovakvi principi pokazuju težnju signalista da se u nemogućnosti dolaska do krajnje kote jezika ogleda nemogućnost ograničenja univerzuma, i na taj način kroz entropičke metode jezik razdvajaju i spajaju u težnji koja je utopistička. Slični principi se vide i u drugim pravcima, pre svega u nadrealizmu i dadaizmu, postoji takođe poimanje o neograničenosti svesti, samim tim i jezika, a samim tim i univerzuma, i na taj način takođe je postojala težnja da se razotkrije tama kroz jezik dela, ali signalistička težnja jeste da se delo konstituiše time što će se jezik pomeriti iz sopstvenog koloseka, time što će se ostaviti nedovršeno, tj. prisvojiti čitaoca u jedan viši sistem komunikacije koji i dalje može da raste. Signalizam teži takvoj vrsti otvorenosti, jer što je čitalac sposobniji da otkrije sisteme asocijacija, on bogati sopstveno tumačenje, ali bogati i delo.
Signalizam na polje umetnosti stupa konkretnim delom, tačnije prvo se razvijao kroz ostvarenja, pa tek onda kroz manifeste i programe, što ga odvaja od savremenih mu i prethodećih avangardnih pokreta u umetnosti.3 Signalizam se javio kao težnja spajanja nauke i umetnosti, kao scijentizam, ali ovakvo određenje jeste suštinski uže od onoga u šta je pokret potom prerastao. Scijentizam bi mogao da predstavlja jedan konkretan pravac unutar signalizma. Jer signalizam ne sme da se ograničava, on je pravac koji je nastao da bi znak, koji jeste planetarna/globalno/kosmička kategorija, samo rastao u svojim značenjima, a ne sužavao i ograničavao.
Tri programska teksta su bitna za konstituisanje signalizma, to su: Poezija – nauka (Manifest pesničke nauke); Manifest signalizma (REGULAE POESIS); Signalizam. Ova tri teksta imaju za cilj da objasne poetičke stavove jednog novog stila, stila koji se rapidno razvija, i kome se upravo ovim tekstovima pomaže u recepciji.
Poljski teoretičar Julijan Kornhauzer ističe da se i pre ovih konkretnih programskih tekstova manifestarnost može iščitati iz prve pesničke zbirke Miroljuba Todorovića „Planeta“, tačnije iz komentara koji slede pesničke tekstove. Njegov stav jeste proistekao iz šireg shvatanja manifesta kao programskog teksta, i on unutar same pesničke zbirke uviđa određene stavove koji objašnjavaju poetske kriterijume novog avangardnog stila – scijentizma.
Prvi tekst koji je Miroljub Todorović predstavio kao manifest jeste Poezija-nauka (Manifest pesničke nauke), napisan 1967/68. godine, i upravo ovaj tekst ima za cilj da predstavi jedan novi avangardni stil koji u svom delovanju ima težnju da približi što tešnje nauku i poeziju. Ovaj manifest započinje motom Gastona Bašlara: „Savremena nauka uvodi čoveka u jedan novi svet. Ako čovek misli nauku obnavlja se kao misaoni čovek.“ – i na taj način pokazuje se jasan stav da se ne teži samo obnovi avangardne poezije, ili promeni ustaljenih poetskih normi, već težnja je na promeni mišljenja u poeziji, pravi se nova osnova koja treba da oplemeni savremenog čoveka. Ovakav, pomalo pretenciozan stav, na samom početku manifesta pokazuje da se to oplemenjivanje čoveka do misaonog bića može odvijati samo kroz shvatanje epohe. Propast nekih ranijih pokreta u sličnim poduhvatima, pre svega futurista, Rene Gila i Emila Verharena, Todorović vidi kao ne shvatanje pravog puta do sinteze naučnog jezika i same poezije. Sve što su oni videli jesu spoljne oznake nove tehnološke civilizacije.4
Postoji ogroman jaz između nauke i poezije. Todorović navodi da sve nove realnosti unutar naučnih otkrića čekaju da budu prevedene u stihove, ali pesnici to ne mogu da prepoznaju. Ovakav stav pokazuje jasne intencije da se nauka i poezija ne samo približe, već i da se na neki način spoje, da naprave sintezu koja je postojala u antici i koja je pokazivala da se jedino kroz shvatanje prostora, vremena, kosmosa i duha moglo biti pesnik. Todorović navodi antičke pesnike koji su shvatali ovakve kosmogonije: Hesiod, Empedokle, Parmenid, Lukrecije; oni su i pesnici i naučnici. Ovakvi principi ruše se dolaskom racionalizma, koji degradira stav o sintezi nauke i poezije, i jezik se na taj način razdvaja, a samim tim razdvajaju se i tačke dodira. Scijentizam za cilj ima da povrati ovakav princip, koji je u biti svevremen, jer kako se razvija nauku, a sada i tehnika koja savremenog čoveka uzima pod svoja okrilja, treba da se razvija i poezija. Antički principi su bitni kao uzor za konstituisanje scijentizma, ali oni ne mogu da budu tradicija na koju će se ovaj pravac nasloniti, iz koje će proisteći. Scijentizam upravo zbog principa iz kojeg nastaje postaje pravac koji poprima obrise svevremenosti, tačnije, ako je nauka podjednako zastupljena kao i poezija, razvoj nauke uslovljavaće i razvoj poezije. Na taj način principi scijentizma postaju vanvremenski.
Poezija ovakva kakva je, prema rečima Miroljuba Todorovića, nije više potrebna. Ona je pod stegama romantičarskog shvatanja subjekta, i na taj način teži da pokaže emocionalnu prirodu subjekta. Ovakvi stavovi poeziju iscrpljuju, ne daju joj da se prikaže u svim svojim širokim spektrima značenja. Todorović navodi da ako se združi sa naukom, poezija neće više postavljati pitanja o smislu sopstvenog postojanja. Ovaj stav pokazuje da se na neki način predviđa šta će se desiti sa poezijom u budućnosti. Nesumnjivo je da ona neće postavljati pitanja o smislu svog postojanja u samom početku združivanja sa naukom, ali da li se može samouvereno tvrditi da u budućem vremenu ona to neće uraditi? Da li se može na ovo pitanje odgovoriti stavom da je nauka sveže polje, i da je neistražena do krajnjih granica, i samim tim poezija na njenim osnovama mora biti neistražena, i u takvom stavu tražiti njen svevremeni smisao? Promenljivost nauke je očigledna kategorija, i ona ide u korist stavu da poezija združena sa njom postaje polje koje se takođe menja. Brzina tih promena je izuzetna, i nauka prednjači unutar te sinteze na način koji može da šteti poeziji. Jer onda u suštini poezija i ne postoji, postoje samo naučni ogledi pisani poetskim jezikom, koji postoje samo da bi se demantovali u skorijoj budućnosti. Međutim, druga strana pokazuje ono što se eksplicitno i kazuje u ovom manifestu, i što predstavlja oplemenjivanje kako jezika, tako i nauke, ali samim tim i čoveka, a to je da se sintetišu unutar jednog pesničkog izraza jezik naučnika, alhemičara i pesnika, i da pesnik na taj način vraća dominaciju unutar tog sistema time što će od suvih i racionalističkih formula stvoriti svežu i aktuelnu formu.
Todorović poentira ovaj deo manifesta rečima da tek posle ovako shvaćene poezije, ona može postati najviši akt misli koja za cilj ima rešavanje zagonetke čoveka, materije i svemira. Zanimljivo je primetiti odsustvo filosofskog aspekta u ovom trojstvu. Jer pitanja, tačnije zagonetke koje stoje pred poezijom novog poretka su koncipirane i u do tadašnjoj književnoj tradiciji one su uglavnom rešavane kroz prizme filosofije. Shvatanje čoveka unutar beskonačnog sistema kosmogonije nije novo pitanje, ali uvek se vezivalo kroz filosofsko shvatanje individue koje je otcepljeno od sistema kolektiva, i koje ostaje pred upitom. Scijentističko shvatanje ovakve kosmogonije izostavlja filosofiju, ali ona se nameće kao propratni produkt.
Jezik, najbitnija odlika pravca, u ovom manifestu se objašnjava preko svojih odlika, tačnije preko odlike da je komunikativnost jezika nauke i poezije pre svega svedena na minimum, za razliku od praktičnog i emocionalnog jezika čija je komunikativnost na višem nivou. Naučni jezik, shvatan kao sistem, predstavlja zatvorenu koncepciju, koja je zapostavljena, koja se ne osvežava kao pesnički jezik, koji svoje osvežavanje poprima preko izvora praktičnog i emocionalnog jezika. Jezik nauke krase izrazi i novostvorene reči koji pre svega pripadaju terminskom sistemu, i intencija scijentističkog pesnika jeste da prodre pesničkim jezikom u taj zatvoreni sistem. Pesnički jezik krasi estetska funkcija, dok naučni racionalnost i egzaktnost; poenta je funkciju egzaktnosti naučnog jezika pomeriti ka funkciji estetskog i iracionalnog, i na taj način dobiti stil naučne poezije.
Drugi manifest je objavljen 1968. godine, pod nazivom REGULAE POESIS, a sa bližom odrednicom Teze za opšti napad na tekuću poeziju. Miroljub Todorović se u ovom programskom tekstu izuzetno koncizno okreće određenim temama, i na jedan jasan i konkretan način ističe sopstvene stavove o razvoju sada već signalističke poezije! Teme koje su predmet ovog teksta su navedene po tezama, i na taj način već vizuelno ovaj manifestarni tekst iskače od šablona. Ne postoje opširna tumačenja određenih sekvenci, već samo činjenički, konkretno, dato ono što je srž poetike. Time su prikazane u biti najvažnije odrednice svakog stilskog pravca koje moraju da imaju jasne osnove, i upravo ovaj tekst ima ulogu i da ih na pravi način konstituiše: jezik, uloga jezika, granice jezika, energija jezika, poezija, pesma, sloboda pesme, privatizacija poezije. Prethodni manifest imao je za cilj da konstituiše scijentističku poeziju, dok ovaj daje poetske stavove signalističke.
Pod odrednicom NAUKA, navodi se da ako se nauka shvati kao jezik, onda je taj jezik same suštine sveta. Ovakav stav proističe iz scijentističke poetike, i u njemu se ogleda želja da se napravi kontinuitet od naučne poezije do signalističke, ali i dobija potvrdu stav da je scijentistička poezija poetski uže koncipirana od signalističke. Takođe vidi se i težnja da se nauka približi čoveku, tačnije da postane ono što je i bila – deo čoveka, i na taj način bi se prešla prva prepreka za otvaranje uma ka pravom shvatanju poezije i jezika. JEZIK je potom odrednica o kojoj se najviše piše. Jezik je prema rečima Miroljuba Todorovića fenomen koji je produkt samog pesnika, i prema tome sva bića i stvari su pod apsolutizmom pesnika. U ovom stavu ne pokazuju se tokovi tekuće poezije, tačnije tokovi jezika tekuće poezije, već sugeriše se kakva bi ta poezija trebala biti5, sugeriše se implicitno šta treba činiti da se jezik aktuelne poezije pretvori u jezik prožet nebrojanim značenjima. Potom, kada govori o PRIVATIZACIJI POEZIJE, navodi se takođe pogrešna upotreba jezika kao osnovni problem u poeziji, tačnije kao uzrok stvaranja privatne poezije. Ovakvom poezijom se smatra poezija čiji jezik nije univerzalnog karaktera već je isključiv, strogo privatan, a samim tim i ograničen u značenju. Ovo mesto u manifestu je mesto na kom se prvi put može iščitati težnja signalizma da postane univerzalni stilski pravac, jer pokazuju se problemi koji, prema rečima Miroljuba Todorovića, samo ograničavaju poeziju, ne daju joj da se širi do krajnjih granica svojih značenja, ali uticajem na jezik to se da ostvariti. Proces počinje shvatanjem da pesma nije ono što stvara pesnik, ona je iznad njega. Pesma je ono što se iščitava u procesima. Ono što se može samo usmeravati, ali ne i zatvarati. Pesma mora biti potpuno slobodna, i kroz medij jezika, koji mora unutar sebe sinkretizovati sva svoja značenja, izaći na videlo kroz jedan mimetički princip, ali ne zahvaljujući pesniku, već zahvaljujući jeziku – pesma treba da bude mimezis jezika. Ovo se može zaključiti pre svega stavom da će signalizam doneti potpuno oslobađanje energije jezika. Jer upravo tim procesom dobijaju se manje jedinice koje dolaskom u interakciju stvaraju nebrojane mogućnosti. Ovde se izdvaja osnovna jedinica signalizma – znak. Pod teza unutar ENERGIJE JEZIKA govori da je mogućno izmeriti potencijalnu energiju jezika. Ovakav stav pokazuje ipak određeno pripitomljavanje poezije, jer ako je ona shvaćena kao potpuno slobodna, potpuno nezavisna od pesnika – onda institucija pesnika je potpuno nepotrebna. Stav o merljivosti potencijalne energije jeste pomalo kontradiktoran, ali na neki način vraća pesniku kredibilitet da pokuša da upravlja pesmom. Sledeći stav tu kontradiktornost unizuje, jer uvodi se stvaranje poezije posredstvom mašina. Jezik koji nastaje treba da bude simbioza jezika pesnika, jezika mašine, i jezika buduće pesme, jer jedino na taj način dolazi se do mogućnosti da se prenese ono neizrecivo. Mašina postaje jedno od sredstava pesnika koji joj ne prepušta svoju ulogu, već samo konstituiše procese iz kojih se rađa pesma. Ovakav stav dovodi do sledeće tačke, a to je da signalistička poezija komunicira jezikom univerzuma. Jezik univerzuma je izvanglobalni jezik koji ima za cilj da razori barijere u izvorištima značenja koje se stvaraju kroz drugačije shvatanje jezika, kroz tradicionalno shvatanje pesničkog jezika. Pesnički jezik treba da izađe iz svog nacionalnog okrilja, i da postane razumljiv planetarno. Ovakav stav jeste u biti humanistički, jer za signalističku poeziju/umetnost ne postoje nikakve granice. Najbolji primer za to jeste Ajnštajnova teorija relativiteta E=mc2, koja je proglašena za vrhunsku metaforu.6 Ali da se vratimo, nacionalne barijere iako u suštini ne postoje, predstavljaju zvanični poetski stav, one u praksi mogu da utiču na razvitak pravca, iz tog razloga signalizam ulazi u fazu sve veće sinkretičnosti, i pokreću se prva stvaralaštva zasnovana na principima vizuelnosti. Vizuelna i konceptualna dela nastaju jer mogu najlakše da ispoštuju barijere jezika, ali razvoj signalizma se intenzivira, i na taj način dolazi se do potpunog odvajanja komunikativnosti od jezika; jezik tada ostaje u formi znaka, koji u određenom kontekstu zrači određenim značenjima. Reč prestaje da bude nosilac komunikacije, to je degradirani sistem, ogoljen do samog signala.7 Na pesniku je da pomera granice jezika, jer na taj način on pomera granice sveta. Pesma postaje planetarna tek onda kada se shvate procesi za njeno nastajanje. Značenje signala mora da bude višeznačno, mora da upućuje u beskonačne sisteme asocijacija, jer jedino na taj način znak jeste upotrebljen potpuno. Razbijanje tradicionalne sheme komunikacije jeste nešto što je možda najbolje primenjeno u signalizmu, ali stvaranjem planetarne poezije atakuje se na bitnu odliku umetnosti; a to je estetika. Na ovaj način poezija je ta koja ostaje u podpoložaju u odnosu na nauku, jer egzaktnost jeste ono čemu se teži, egzaktnost je nešto što je jednolično, i na taj način višeznačni signali, koji u svojim interakcijama stvaraju takođe višeznačne konstrukcije, koje moraju biti čisto izvorište estetike, stapaju se u egzaktnost u kojima se estetička ravan potpuno gubi. Estetika u signalizmu postoji jedino u procesima.
Treći signalistički manifest pod nazivom Signalizam objavljen je 1970. godine, i prvi put se u jednom tekstu objašnjava leksikografska odrednica pravca: signum = znak. Ovaj tekst javlja se kao potreba da se osveže poetske norme samog pravca. Put od deset godina, od scijentističke poezije pa do signalizma, jeste bio put prepun modifikacija, i ovaj manifest javlja se kao težnja da se signalizam na neki način stavi u određene poetske norme. Potonja dela takođe modifikuju signalistički pravac, ali konkretan manifest izostaje, manifestarnost se oseti u nekim delima Miroljuba Todorovića. Ovakav princip jeste za očekivati, jer sam signalizam iziskuje manifest na svaku dekadu vremena; ako se prati tehnološki napredak, i ako se čovek mora prilagođavati vremenu (ne eposi – jer epoha danas gubi pravi značaj, ne postoji dovoljno jak ideal oko kog bi se stvorio određeni kult mišljenja, brzina „napretka“ dovodi u situaciju da se nešto konstituiše samo da bi se posle nekog vremena dekonstituisalo), a vreme u tehnološkoj sferi je fenomen koji teži da se što više smanji, poetske norme koje su važile 1970. nisu iste kao one iz 1980. ili 1990. Iz tog razloga u ovom tekstu vidi se intencija da se redukuje jezik do svojih krajnjih granica, i da se na taj način totalno ogradi o sve svoje funkcije, i da postane samo znak. Ovakav princip Miroljub Todorović naziva signalističkom poezijom u užem smislu, njemu prethodi stav da je vreme u literaturi vreme brbljanja, što se može takođe dovesti u vezu sa brzinom tehnološkog napretka, ali i „napretka“ svesti čoveka. Individui, na globalnom nivou, pružena je prilika da svoje mišljenje javno i jasno iznese. To je vreme koje odlikuje veliki prevrati u sociološkom smislu, i na taj način brbljanje se nameće kao neminovnost. Signalizam bi trebao da bude pravac koji će da iskače iz tog koloseka očekivanja i praćenja aktuelnih tokova u tom smislu; signalizam treba da se očisti od mistifikatorskog taloga koji koči mogućnost praćenja tokova koji služe da se poeziji vrati istinski karakter. Ovo se može učiniti samo ako se umetnik služi svime što mu je raspoloživo i što mu pruža tehnološka civilizacija. Glavna težnja jeste izaći iz linearnosti koja se nameće unutar artističkih krugova. Ovo se čini na taj način što se znak uključuje u procese matematike, kibernetike, statistike, varijacije, računarske procese; tačnije izlazi iz okrilja samo naučnih normi, i uključuje se u aktuelnost vremena. Ovakvi principi dovode do toga da se u tekstu navode METODE I KLASIFIKACIJA SIGNALISTIČKE POEZIJE, gde se upravo od svakog navedenog procesa stvara konkretna vrsta poezije. Kompjuterska poezija jeste poezija koja nastaje u saradnji sa računarom, i na taj način dobijamo poeziju koja se može opet kvalifikovati u zavisnosti od saradnje mašine i umetnika: poezija nastala bez završne intervencije autora, sa manjim ili većim intervencijama i poezija nastala vanmašinskom matematičkom kreacijom na kompjuterskom jezičkom materijalu. Statistička poezija nastaje primenom zakona statistike i verovatnoće, izabirom slučajnih brojeva iz kojih bi se onda dobio rezultat koji se posmatra kao artefakt bez ikakvih opterećenja u procesu stvaranja, pa samim tim mogao bi se i nazvati slobodan artefakt. Tehnološka poezija zasniva se na osvežavanju pesničkog jezika korišćenjem manifestacija potrošačkog društva.
Sve ove vrste procesa u stvaranju poezije moraju se gledati kao eksperiment, i to se u manifestu i eksplicitno navodi, signalizam mora biti apsolutni eksperiment. Ali, postavkom da je sve što se stvori produkt eksperimenta, artefakt koji je stvoren nije dovoljno sagledati u svojoj završenosti, već ga je potrebno analizirati i razlagati na signale, potrebno je potom sagledati procese koji dovode do samog dela. Signalističko delo treba razumevati, a ne uživati. Ovakav stav se može potvrditi rečima Ljubiše Jocića koji kaže da je „gotovo svako kretanje u umetnosti na neki način subverzivno“8, aludirajući na antitradicionalističke stavove, ali i na duh signalizma koji je borben, i koji za cilj ima da napravi drugačiji poredak.
Drugačiji poredak se prema ovom manifestu može takođe konstituisati upotrebom futurističkih mašina, koje za cilj imaju stvaranje procesa iz kojih bi se dobio artefakt. Pa tako Miroljub Todorović navodi pod posebnim tačkama Estetske manifestacije pesničke mašine Zvezdozor, kao i Proizvodi pesničke mašine Signatvor. Pored futurizma, u samo tkivo signalizma unesene su i druge stilske norme, naravno sličnog antitradicijskog duha: „Mnoge retorte u eksperimentalnim laboratorijumima dadaizma i nadrealizma zaboravljene su mada se u njima svojevremeno začeo neki, danas aktuelizirani, eksperiment. Neki do pokreta posle ovog rata, pored novih eksperimenata, nastavili su rad nad tim zaboravljenim retortama i ne znajući, možda, ponekad su one već bile u nečijim rukama. Nešto od konceptualizma bilo je već u dadi, nešto od pop-arta bilo je u obže-sirealist, nešto o gestu o kome govori signalizam, bilo je i u dadi i u nadrealizmu; taktilnosti je bilo u nadrealističkim igrama, i u elektronskoj muzici koja se opipava, u tačingu i petingu.“9 Signalizam u svojoj eksperimentalnosti se naslanja na tradiciju antitradicijskih poetika, ali doseže više razine. „Signalizam je znak jedne nove realnosti“10 – stav koji pokazuje da se ipak iz te nove realnosti, koju opisuje znak, može razviti jedna tradicija koja bi se nadograđivala u buduće. Ali to nadograđivanje moralo bi da se zasniva na interakcijskom procesu između znakova, a ne na samom znaku.
Razvitak signalizma lako se uočava u godinama posle objavljivanja ova tri manifesta, i vidi se jasna potreba za modifikovanjem programskih tekstova. Ali, Miroljub Todorović, kao i drugi sudeonici unutar signalističkog serkla, ovaj problem rešavaju objavljivanjem tekstova koji imaju manifestarni karakter, kao i delima koja svojom inovacijom u procesu stvaranja daju jedan novi pogled na signalizam. Novi eksperimenti na polju jezika, potom na polju tehnike, menjanje koncepta, upotreba tela u svrhu sinkretizma dela, itd., dovode signalizam u položaj da svoje delanje šire u skladu sa svojom poetikom. Teško je potom razgraničiti određene konceptualne performanse i performanse bodi-arta od same signalističke ideje. Ali, prihvatanje znaka kao osnovne jedinice vešto se ovo pitanje prevazilazi. Znak je svaka komponenta koja može da širi određeno značenje, ali i da ulazi u interakcijske odnose.
Razvojem tehnike i signalizam je poprimao drugačije obrise. Ako se sagleda razvojni put ovog pravca, jasno se uočava da signalizam postaje sve više interdisciplinaran – prosto jer prati aktuelne tokove. Menjali su se vidici teorija informisanosti, masovni mediji uzimali su sve većeg maha u kreiranju svesti, tehnička rasprostranjenost postajala sve veća, i iz tog razloga prirodno je da se shvatanje jezika, ali i znaka uopšte moralo promeniti. Odnos prema filosofiji se takođe morao promeniti. Poimanje znaka unutar beskonačnog polja informacija postavlja pitanje smisla postojanja znaka, i smisla slobode značenja. Ovo pitanje, hegelovske slobode, postavlja i sam Miroljub Todorović unutar svojih spisa: „Stvaralačka sloboda mora uvek ponovo da se osvaja“11 – shvatajući vreme u kom egzistencija znaka se ne dovodi u pitanje, ali se dovodi u pitanje recepcija. Pojavom interneta signalizam može da dosegne planetarnu recepciju u najvećoj meri do sada, ali ona mora da se odvoji od svega onoga što signalizam nije. Najveća poprišta signalista su bila pre eksplozije na polju teorija informacija, i na polju tehnološkog razvoja – koji je i uslovio drugačije poimanje informacije, dok su signalisti pre svega poimali, pomalo vizionarski, informaciju koja bi trebala da kroz znakovnu prirodu bude dostupna na planetarnom nivou. U samoj biti signalizam je pravac koji treba da doživljava vrhunac, i da posle tog vrhunca sledi novi, još viši, ali već neko vreme ne postoji programski tekst koji bi odgovorio na krucijalna pitanja šta je signalizam danas? Manifesti signalizma su doveli do njegovog konstituisanja, i u vremenskom periodu u kom su objavljivani vidi se jasna promena stavova. Miroljub Todorović objavljuje tekstove iz kojih se može implicitno iščitati poetika, ali signalizam zaslužuje program u vremenu u kom može da bude aktuelniji nego ikada.
„Ko stvara mitove, taj proizvodi stvarnost“12 – ovaj stav Slobodana Škerovića pokazuje da signalizam itekako shvata novo vreme, i da stvaranjem novih mitova komunikacija može da dosegne više nivoe. Internet jeste jedan novi mit, etiologija novog načina mišljenja i mesta u sistemu komunikacije, signalisti dobijaju priliku da svoju težnju ka planetarnom u umetnosti na pravi način iskoriste. Prednost signalizma jeste ta što je ovakav sistem komunikacije utkan u osnove pravca, i na taj način, kako Miroljub Todorović navodi „spremno je dočekao 21. vek, jer ono što smo radili pre dvadeset i trideset godina već je bila umetnost novog veka i za novi vek.“13.
Ako se vratimo i sagledamo signalističke poduhvate pre ove mogućnosti, mogućnosti koju pruža internet, videćemo da se svako razmišljanje o globalnom fenomenu pesničke komunikacije intezivno „priprema“ za takvu mogućnost. Razmišljanja o intertekstualnosti pokazuju nam da znak vodi van svojih granica, tekst živi samo da bi se dodirivao sa drugim tekstovima, same tačke dodira proizvode svetlo koje sija napred i natrag.14 Ovi stavovi Rolana Barta uzeti su da bi se objasnio fenomen intertekstualnosti, ali i da se pokaže kako ga signalizam koristi. Unutar signalizma postoji intertekstualni princip, jer sam znak takođe zrači samo u odnosima, samo u dodiru, ali samostalno znak može da bude samo tačka koja nema konkretno značenje, već zrači potražnjom da uđe u odnose iz kojih bi proisteklo značenje, a potom može da zrači potražnjom da iz tog odnosa izađe. Ali na koji način se interakcijske veze znakova realizuju posredstvom interneta? Jezik je opet na meti modifikovanja i dekonstrukcije, i on mora biti prvi u nizu, ali ne vide se intencije signalista da poetiku modifikuju prema ovakvom vidu komunikacije. Jezik se i u prethodnim eksperimentima prvi modifikovao, u mnogim delima imamo jezik potrošačkog društva, jezik ulice (šatrovački jezik), jezik reklame, itd., ali imamo i ovu razinu poetičkih promena, pojavljuje se poštanska umetnost, umetnost koja se prilagođava napretku u komunikacijskom sistemu; ali internet je polje za koje ne postoji jasno određenje, ne postoji jasna poetička norma, i iz tog razloga signalizmu je potrebno više programskih tekstova.
Signalisti bez korišćenja takve situacije, kojoj su pre svega i težili, ne mogu da ispoštuju sopstvene principe. Brzina u razvoju tehnike i u razvoju komunikacijskog sistema iziskuje da se signalisti brže prilagođavaju, i ako su „jezik i pesma – mit i ritual“15 promena mita mora da uslovi i promenu rituala. Očigledna je promena u jeziku. Jezik, koji se ne drži čvrstog određenja književni, postao je prvo tehnološki, pa potom i jezik interneta. Nije potrebno o njemu razmišljati na način da li je osiromašen, ili je možda doneo neke nove razine, već potrebno je uneti ga u sistem znakova, i njime se služiti. Potrebno ga je shvatati potpuno isto kao i svaku prethodnu promenu, potrebno ga je iskoristiti i konstituisati u novim sistemima znakova, samim tim i sistemima komunikacije. Sledeće promene vide se i u ritmu, vide se i u semantici koju signalizam mora da dekonstruiše. Pojavile su se nove teme kojima signalizam mora da bude opozit, kojima ne sme da pruži tradicijsko konstituisanje. Futurizam postaje neminovnost vizije iz koje se iščitava mnoštvo znakova, koji su sama srž jednog aktuelnog signalizma.
Težnja ka planetarnoj umetničkoj komunikaciji mora da bude izuzetno bliska sa planetarnom komunikacijom bilo koje vrste. Samo na taj način signalizam moći će da ispoštuje ono što se iščitava iz prvih manifesta, makar dok se ne napišu aktuelniji. Šira komunikacija morala je da dovede do stvaranja jednog hiperkomunikacijskog sistema i samim tim i do stvaranja novog shvatanja signalizma. Prelazak na neosignalizam je neminovan, jer ova odrednica jedino može da približi novo vreme u kom se signalizam obreo, i na jedini pravi način može da upućuje na ono šta se može očekivati od signalizma.
„Intermedijalna priroda Interneta glavni je oslonac neoavangarde“16 – u intermedijalnosti se ogledaju inovativni principi koji pokazuju da se uspeva doći do decentralizacije umetničkih ideja, pravaca. Umetnički serkli više ne moraju biti označeni konkretnim nacionom ili geografskim položajem, već stvara se mreža umetnika iz celog sveta koje ujedinjuje samo ideja. Ovo je princip kojem signalizam teži, i u kroz koji sopstveno delo može u potpuno da preda vannacionalnom recipijentu. Upravo u ovakvom sistemu može se uočiti do koje mere umetnici se koriste signalizmom, jer čisto delo signalizma moralo bi da bude bez ikakve etničke opterećenosti, i moralo bi da bude sterilno prikazano za svakoga ko ga tumači i uživa. Ovde se javlja problem, a to je da svaki umetnik jeste uslovljen sopstvenim jezikom i prevazilaženje ovog problema dovelo bi do čistoće signalističkog dela. Upravo intermedijalnost (koja bi se mogla analogno shvatiti u konkretno informatičkoj sferi kao intertekstualnost u književnosti) pruža mogućnost da jezik, koji je ogoljen do signala, umetne unutar medija, i reaguje sa znakovima iz drugih sfera umetnosti. Ne treba težiti unutar intermedijalnog sistema asimilaciji signala, ali ne treba asimilaciju ni sprečavati, jer signalističko delo mora da bude produkt eksperimentalnog principa u stvaralaštvu, ono mora da nastane iz interakcije. Dakle, intermedijalnost, koja transformiše diskurs jednog medija u diskurs drugog, mešajući elemente samih medija, predstavlja pravo polje za stvaranje signalističkog dela.

***

Ljubiša Jocić navodi da se signalizam uključuje u ispitivanje svih umetničkih tvorevina od vremena čovekovog nastanka, ali i svih ostalih naučnih i tehnoloških tvorevina, i kao takav za svoj cilj ima razvijanje znaka, signala, kao i interakciju svih znakova iz različitih sfera; jer jedino na taj način čovek može da postane misaoni čovek i da se odvoji od razlaganja svih oblasti koje su bliske i koje moraju imati čvršće veze. Sinkretizam nauke i poezije, sinkretizam unutar umetnosti, daju jednu potpunu sliku čovekovog bivstvovanja, i jedino ako sve te oblasti razložimo do najmanjih jedinica (signala) dobijamo obrise potpunosti. Programski tekstovi signalizma dali su osnove ovog pravca, i te osnove, sada posle skoro pedeset godina, su i dalje aktuelne, i dalje nešto što signalizam određuju kao umetnički pravac, ali promene iz drugih oblasti, za koje je signalizam programski vezan, uslovljavaju promene i unutar samog signalizma. Potreba za menjanjem i prilagođavanjem je nešto što signalisti osete i čine, ali potreba za jasnim programom sada već neosignalizma i dalje postoji.

Fusnote

1 Milivoje Pavlović, Svet u signalima, Prilog u letopisu signalizma 1965-1995., Prometej, Novi Sad, 1996. str 6.
2 Miroljub Todorović, Vreme neoavangarde, Altera, Beograd, 2012. str 10.
3 Miliovoje Pavlović, Svet u signalima, Prilog u letopisu signalizma 1965-1995., Prometej, Novi Sad, 1996. str 6.
4 Miroljub Todorović, Poetika signalizma, Prosveta, Beograd, 2003.
5 Živan Živković, Poetika signalizma: Manifesti i drugi metapoetski tekstovi, 2009, Preuzeto sa: http://zivanzivkovic.blogspot.com/
6 Miroljub Todorović, Vreme neoavangarde, Altera, Beograd, 2012. str 25.
7 Milivoje Pavlović, Svet u signalima, Prilog letopisu signalizma 1965-1995., Prometej, Novi Sad, 1996. str 14-15.
8 Ljubiša Jocić, Ogledi o signalizmu, priredio Živan Živković, IPA, Zemun, 1994. str 18.
9 Isto, str 18-19.
10 Isto, str 89.
11 Miroljub Todorović, Stvarnost i utopija (rasponi neoavangarde), Altera, Beograd, 2013, str 28.
12 Slobodan Škerović, Teleologija moderne i signalističke proze, Preuzeto sa: http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/12175
13 Miroljub Todorović, Vreme neoavangarde, Altera, Beograd, 2012. str 190.
14 Miroljub Todorović, Žeđ gramatologije, Signal Beorama, Beograd, 1996, str 33.
15 Miroljub Todorović, Stvarnost i utopija, (rasponi neoavangarde), Altera, Beograd, 2013, str 29.
16 Miroljub Todorović, Stvarnost i utopija, (rasponi neoavangarde), Altera, Beograd, 2013, str 130.

Literatura:

1. Živković, Živan, Poetika signalizma: Manifesti i drugi metapoetski tekstovi, 2009, Preuzeto sa: http://zivanzivkovic.blogspot.com/
2. Jocić, Ljubiša, Ogledi o signalizmu, priredio Živan Živković, IPA, Zemun, 1994.
3. Mrkić, Miodrag, U tami znaka – ogledi o poeziji Miroljuba Todorovića, Fleš, Zemun, 1997.
4. Pavlović, Milivoje, Svet u signalima, Prilog letopisu signalizma 1965-1995., Prometej, Novi Sad, 1996.
5. Todorović, Miroljub, Vreme neoavangarde, Altera, Beograd, 2012
6. Todorović, Miroljub, Žeđ gramatologije, Signal Beorama, Beograd, 1996.
7. Todorović, Miroljub, Poetika signalizma, Prosveta, Beograd, 2003.
8. Todorović, Miroljub, Stvarnost i utopija, (rasponi neoavangarde), Altera, Beograd, 2013.
9. Škerović, Slobodan, Teleologija moderne i signalističke proze, Preuzeto sa: http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/12175

RAJKO BLAGOJEVIĆ, rođen 1990. u Zenici, BiH. Student master studija na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost. Piše poeziju, prozu, eseje i književnu kritiku. Bavi se srpskom književnošću XX veka.