ESEJ
(ZORAN ILIĆ: NEPOZNATI I GRAD)
Onaj čitalac, koji je navikao da najpre pogleda poslednje redove knjige, neće ni znati da upravo otkriva razrešenje enigme do koje nas pisac Zoran Ilić vodi, razvijajući radnju svog romana kroz tri glavna junaka, imenovanih kao: Nepoznati, Nepoznatipisac i Grad (Kragujevac).
A pitanje koje će sebi postaviti taj znatiželjni čitalac, svakako će biti: Kako je moguće da na kraju romana, oni, koji ispunjavaju njegove stranice od početka do kraja, jednostavno nestanu?
Kritičari svrstavaju roman Nepoznati i grad u književno delo o odrastanju. Međutim, u roman je infiltriran samo jedan deo, sa namerom da prikaže razvoj ličnosti glavnoga junaka. Kako će se na kraju pokazati, a već i tokom samog odvijanja radnje, događaja i uvođenja likova, roman je pre svega duboka, i iskrena storija o nastajanju (rađanju) pisca. Ona obuhvata široki spektar elemenata koji su od uticaja da delom introvertni, ali ne zbog toga i nesrećan Nepoznati, pronađe put kojim će pokušavati da pomiri svest o fizičkom odvajanju od rodnog grada sa psihološkim prihvatanjem nove velegradske sredine u kojoj je prinuđen da živi, da napusti mesto koje ga drži u uverenju kako je najbolje koje postoji i da se rastane sa detinjstvom bez frustracija, trauma i ožiljaka.
Jer, kada izgovorim, otpevušim: I remember Elvis Presley , ja ustvari mislim: I remember Kragujevac.
Neće ovom romanu ništa nedostajati. Izbor pripovedanja u kratkim segmentima, ne opterećuje i koncizno obrađuje jedan po jedan , po bilo kojem značaju, izdvojen deo života. Izlaganje teče laganim, neopterećujućim tokom, ali i dovoljno zanimljivo, baš kao što se život odvija u gradu gde se sve zna, a ljudi međusobno poznaju. Ako se posmatra porodično stanje, dato je po etapama, onako kako su se stvari odvijale. Od početka do kraja. Od dana kada majka stiže u Kragujevac i zasniva brak sa budućim ocem Nepoznatog, preko uobičajenih dnevnih zbivanja, školovanja, tuđih i svojih učeničkih dogodovština, preseljenja u Beograd, pa sve do konačnog rastanka sa roditeljima na njihovim večnim počivalištima: sa majkom, na seoskom, sa ocem na Bežanijskom groblju.
Nepoznati vodi čitaoca sa dužnom pažnjom i poštovanjem kakvo se očekuje od onih koji su stekli domaće vaspitanje. Iako nigde ne spominje, na momente kao da kroz roman zazvuče : tvoje nežne godine Arsena Dedića, da bi ih smenio refren: mladosti moja… ne suviše mi nisi dala… Možda će se nekom i učiniti da je nežne godine Nepoznatog, uskratila mladost za ponešto. Ali, nije tako. Iz svake rečenice, izbija zadovoljstvo, smirenost, radost što je , baš kako je, pa čak i kada se pojavi neka neprijatna situacija. On je spreman da ih i mazohistički rešava, ali i to se događa bez velikih potresa. Zanimljiv je način reagovanja na aroganciju profesorke srpskohrvatskog jezika, koju skoro anulira, prihvatajući, sa pojačanim interesovanjem zalaganje za njen predmet, što će se ispostaviti da nije uzalud bačeno vreme s obzirom na kasniju profesionalnu orijentaciju Nepoznatog.
Paralelno, prate se dva lajtmotiva: kragujevački, i zbivanja u svetu. Propraćena je aktuelna svetska i domaća (prevashodno kragujevačka) muzička scena. Pojava televizora, prvih domaćih automobila. Uspon kosmonautike. Prevlast velesila u svemiru. Sletanje na Mesec.
Skoro svaki od tih događaja ima svoju zakulisnu konotaciju, širem auditorijumu nepoznatu (svetsku) ili zanimljivu, koju plasira Nepoznati (iz domaćih uslova), a što romanu daje svežinu, duhovitost i ne dozvoljava da potone u monotoniju standardne lokalne priče, kakvu obično unutrašnjost ume da udeli čitalaštvu. Male notice o belosvetskim hvalospevima i nadahnute dogodovštine gradskog miljea, takmiče se, pobeđuju jedna drugu, poklapaju se. Rodni Kragujevac ne uzmiče pred svetom.
Hodajući ulicama Kragujevca, Nepoznati je ispisivao svoju životnu priču.
Kragujevac je pupčana vrpca Nepoznatog, koja ga se nije odricala lako. Zapravo, držala ga je uz sebe i kad je napustio grad. Ako je ikada, sasvim i otišao… Jer i kad se preselio, neprekidno bi nalazio izgovor da se vraća…
Nepoznati posle izvesnog vremena, uvodi još jednu ličnost u roman, koja je imala zadatak da sve beleži. Nazvao ga je Nepoznatipisac. Njegova uloga najviše podseća na starodavnog letopisca, koji propraća sva zanimljiva zbivanja u gradu. Poseban akcenat stavlja na ono što interesuje i događa se Nepoznatom, a što on lično, ne bi još uvek želeo da kaže o sebi.
U ovom romanu Nepoznatipisac analizira, ali delom i uhodi i kontroliše glavnog junaka, jer ima na to pravo kao njegov alter ego, njegova verno, oslikana literarna kopija. Desiće se da ovaj dualizam ekskalira u konkurentski duel, kada se nadmeću Nepoznatipisac i Nepoznati, posebno u borbi za preuzimanje uloge onoga koji beleži.
Taj kulminativni momenat je odlučujući u životu jednog pisca. Tada on prelazi iz oblasti anonimnog stvaralaštva u sferu realnog književnog distrikta. Način na koji je pisac Zoran Ilić izabrao da suptilnom simbolikom izvede postupak rađanja pisca, kao i da zabeleži blistavi trenutak piščeve samospoznaje, ravan je dubokom psihološkom otkrovenju i zaslužuje pažnju svake hvale vrednu kao vrhunac literarnog umeća. Simbolika je ucelovljena postavljanjem Nepoznatogpisca u autentično izabranu scenografiju.
Stojeći na Kalemegdanskoj tvrđavi i gledajući u maglovitu daljinu, Nepoznatipisac stiče utisak da neko pokušava da opiše taj trenutak, analizira ga, smesti u određeni kontekst. Taj neko može da bude samo Nepoznati. I tako dolazi do apsurda: onaj koji želi, čiji je zadatak da opisuje, sam postaje opisan.
Ako je tako, pomisli Nepoznatipisac, onda zaista imam književnog junaka koji zaslužuje poštovanje. Ako je Nepoznati spreman da u ruke uzme olovku, i analizira onoga ko o njemu piše, onda…
– Onda moj trud nije uzaludan! – ushićeno zaključi Nepoznatipisac.
Hoće li Nepoznatipisac pronaći i pročitati te stranice, neku vrstu ličnog dnevnika Nepoznatog? Kakav je to lični dnevnik, ako Nepoznati piše o Nepoznatompiscu, a ne o sebi?!
Međutim, Kragujevac je još uvek snažniji grad, sa privlačnijom moći od Beograda: asimilacija se odvija na staklenim nogama. I stiče se utisak da nije od bitnog značaja, i ako se uopšte i ne dogodi. I kada piše:
Naročito ga je zabavljalo da se ponaša kao da je staniovnik Kragujevca, a ne turista, ponovo stavlja naglasak da nikada neće prestati da bude žitelj rodnog grada., Jer, Kragujevac je začetnik embriona, ali i njegova posteljica na kojoj je kao kišama zalivana žedna pustinja, nicala, razvijala se i bujala podloga jednog budućeg književnog izazova. Grad je ravnopravni saučesnik prikupljanja baze podataka u taložniku iskustva neophodnog za oformljavanje sizifovske misije pisca. Maštoviti čitalac sklon psihološkim varijetetima, prepoznaće tri razvojne faze budućeg pisca: kao Nepoznatog – id , Nepoznatogpisca, kao ego i oformljenog pisca, kao superego iste lićnosti. Sva tri su ponikla na tlu jednog istog grada.
Dugotrajno se odvija process odvajanja Nepoznatog od grada. On primećuje samo znake izvesnih promena kada odputuje u Kragujevac. Čini to često i uporno. Rastajanje Nepoznatog i grada potseća na starogrčku tragediju. Događa se postepeno i dugo, zajedno sa nizom drugih zbivanja koji ih prate. Čitajući neke od delova, pratimo gradaciju promene osećanja:
… Mogao je da uputi dug, čežnjiv pogled prema dvorištu u kome je u to doba stanovao…
…Nepoznati nije uspevao da prodre u Kragujevac, i to ga je frustriralo. Grad je potsećao na glatku zaleđenu površinu: ledenu ploču….
…Lako obučen Nepoznati se kretao stanom, dok je svud oko njega bio Kragujevac., sa svih strana ga je okruživao poput tople majčine utrobe…
…Putovanje međugradskim autobusom…Jednom godišnje, mesečno ili svakog vikenda. Raspolućeni između dva grada…Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, hrabro prelazi tu distancu pokušavajući da živi, bude deo oba grada…
…Nepoznatom je jasno da sve manje postoji u tom šumadijskom gradu.Jasno je njemu i da sve manje postoji na ovom svetu, međutim to ga mnogo manje brine. Isto tako zna da je jedina dimenzija njegovog postojanja u Kragujevcu odavno svedena na ispraznu posetu gradu…
… Grad na Lepenici i Nepoznati su se pretvorili u suparnike. Ako i ne želi njegovu smrt, Kragujevac ravnodušno čeka da je doživi, zna da će je doživeti.Njegova egzistencija gradu ništa ne znači, dok će smrt Nepoznatog za Kragujevac predstavljati još jedan osvojeni poen…
… Na ruiniranom zidu je bio ispisan grafit: ,,Ovj grad je surov i razbiće te kao dečju zvečku!,,.
Pojavu ovoga grafita, koji je bio napisan svežom bojom, čitalac može protumačiti kao direktnu poruku grada upućenu Nepoznatom. Nepoznati dodiruje, na prstu mu je ostao crveni trag koji briše maramicom. Mogla bi to da bude i krv, surovi oproštaj sa gradom – prekid pupčane vrpce koja ih je vezivala. Pisac ipak nudi objašnjenje da je poruku napisao Nepoznatipisac kako bi konačno Nepoznatog odvojio zauvek od grada i ujedno prekinuo agoniju njihovog rastajanja. Jer posle ovog slučaja:
…Kragujevac je za Nepoznatog bio mrtav grad…
Nestrpljivom čitaocu, koji je krenuo od poslednje stranice, tek kada ponovo, pročita kraj romana biće konačno jasno:
Teška i tamna zavesa se spušta dok je Nepoznatipisac spreman da se upusti u novu spisateljsku avanturu u kojoj neće biti ni Nepoznatog ni Kragujevca. Ni njega čak neće biti!
Nepoznatipisac je spreman da odbaci, liši se prefiksa ,,nepoznati,, i da postane Pisac.
* * *
Na kraju, saznanjem da je pisac Zoran Ilić po profesiji matematičar (završio je Prirodno–matematički fakultet u Beogradu), postaje jasniji i izbor imena glavnih junaka romana: Nepoznati i Nepoznatipisac.
U biti svakog matematičara je da pomoću poznatih dođe do rezultata (rešenja), odnosno da otkrije nepoznate. Time je i zadata funkcija rešena. Istina, ovoga puta, bez matematičkih operacija.