IVAN IVAČKOVIĆ: IZMEĐU KRAJNOSTI

LAGUNA, BE0GRAD – 2019.
TEKST – Živko  Ivković

PROZAONLINE

Postoji više grupacija onih koji su posvećeno i predano pisali o Džoniju i nj. Azri. Prva je naravno ona koja ga duboko poštuje i ceni, druga pak, ona koja će izneti svoj stav samo, uz treću onu koji pišu o Džoniju ne bi li njihovo ime ispod dobilo na težini, bilo u fokusu, jer taj je, u stvari, samo prečica do stizanja u žižu interesovanja, širokog kiosk čitalačkog auditorijuma.                          

 Ne znam u koju bih svrstao autora ovog naslova, možda u drugu, onu, šta znam. Transformacija Džonija, usput, iz onog i onakvog u ovog i drugačijeg sasvim je neupitna, te, autor kao da je našao sebe pišući upravo o jednoj takvoj ličnosti ili više takvih u jednoj. Dobro dodje i ono, podsećanje na start u karijeri Džonija & Azre, pa tako stoji ovde da se pod Azrom, onom ranom koja se odnosi na sastav iz 1975. a podrazumeva ne baš isključivo ali uglavnom akustičarski repertoar pa sve tako do 1977. (nema reči o članovima gupe), kada prelaze na električne gitare, a grupu su činili Mladen Juričić gitarist, uz Paola Sfecija bubnjara i Branka Matuna na basu mada obojicu nakon izvesnog vremena zamenjuju Branko Hromatko i Marino Pelajić. Priču o Azri prati i novotalasna storija u Yu, pa se tako autor dotiče glavnih predstavnika tog (Prljavo kazalište, Haustor, Film Električni orgazam itd). Autor iznosi svoje neko  zapažanje, pa tako, stoji ovde kako je Azra mnoge grupe prevazišla po popularnosti (izuzev Čorbe i Dugmeta), i sa tim se ne bih složio, to je samo njegov stav, na stranu što je sazrevao uz novi talas (jedva da je i sazreo), te bih taj podveo pod neizgradjen onaj, uostalom, pravo autora na iznošenje sopstvenog stave je neupitno, kao i pokušaj sugerisanja tog ostalima, no, šta je tu ostalo od objektivnog onog (znajući da je rodjen polovinom šezdesetih) je pod velikim znakom pitanja.  Tu sam barem načisto, jer o tim prestoničkim rokenrol danima i mogu pisati Vlada Džet Janković, Peca Popović i Nikola Nešković od starijih ali i Aleksandar Žikić i Bane Lokner kao mladji predstavnici jer svoje napisano uvek baziraju na svedočenjima aktera scene ondašnje te tako objektivnost u nj. tekstovima ne izostaje.U daljoj priči o Azri stoji da su Miljenko Mišo Hrnjak za bubnjevima, Boris Lajner na basu i Džoni ona najprepoznatljivija formacija grupe. Autor je kreativni opus Azre okarakterisao ili formulisao svejedno, kao jedinstvenu fuziju novotalasnog i boemskog onog, kafanskog duha te navodi da je to približno Clashu, ali da je namesto Stramera kao vokal tu Toma Zdravković, a nije izostalo ni poredjenje sa Borom Djordjevićem jer, bliži je njemu negoli novovalnim, a to da li je poredjenje umesno, oceniće, prihvatiti ili ne čitaoci već. Upušta se potom u stvarno jednu posvećenu veoma analizu Džonijevih stvari, te tako kompletan opus prvog i drugog albuma dovodi u vezu sa temama bliskim gradskim prljavštinama i malim kafanama (kako to ovde stoji) da bi tek potom dodao i novotalasnu komponentu. Zadržava se i na negativnom stavu ondašnjih rock novinara vezano za Azru, ali takav osvrt, dela tih, uopšte nije uticao na odličnu prodaju ploča i kao da ju je samo pospešio. To da se autor više negoli predano posvetio raskrinkavanju Džonijeve ličnosti stoji, e sad, da li je i koliko u toj nameri uspeo, ne znam, konačnu ocenu će, kao i uvek doneti fanovi grupe. I, ostaje taj utisak ovde, o potpuno ozbiljnom pristupu, upuštanju u priču, karijeri ove grupe i Džonijevoj ličnosti, no, kada je reč o jugoslovenskom rocku, tu svakako što-šta ne stoji, ali ne može se ne znam koliko zameriti čoveku, jer, nije ih proživeo, dakle, nije kompetentan te se na to ne treba obazirati, stoga i ostaju ti nepomirljivi stavovi generacijski. Za mladje, poput autora rokenrol i kreće od novog talasa i naravno da je to razlog izostajanja objektivne slike tog do konca sedamdesetih. Ne verujem da sam jedini, naravno, ima poprilično onih koji se pitaju čemu tolika frka oko Džonija, pa i doktorat jedan. Valjda to najbolje znaju oni koji se njime bave, pa, neka na tome i ostane, uz, ono, vezano  za novi talas koji je osmišljen u reklamnim agencijama diskografskih kuća i prilagodjen emitovanju na radio talasima uz spotove na tvu, jer, pank nije ispunio (finansijska valjda) očekivanja. Prelazimo potom na Lp album ‘Sunčana strana ulice’ a već u uvodu tog stoji kako su zatvarane fabrike širom Jugoslavije ili su jedva opstajale a možda samo iz razloga statistike, dok su radnici bili prepušteni bedi, ulici i neljudskim uslovima rada, što, naravno uopšte ne stoji. E sad, iz kakvih pobuda se autor odlučio za ovakve redove, ostaće samo njemu poznato ili finansijerima tih, jer, u vreme izlaska albuma već pomenutog, ali i kasnije društvenopolitička situacija nije podrazumevala to, famozno otpuštanje radnika. Milsim da je, ulaganje već stečene reputacije gotovo priznatog rock poslenika ovim redovima, znatno ugrožena i tako reći dovedena u pitanje. Imamo i tvrdnju da je Sunčana strana ulice nesumnjivo naš najbolji dvostruki Lp, što takodje ne stoji i to vidim kao autorovu mladalačku opijenost Azrom, a u ovim poznim, kao navijačku obojenost ili nezrelost kako god. Ono pohvalno je rasvetljavanje poruke sa omota ovog albuma, a što autor i iznosi ovde. Imamo i onu, izvedenu, vezano za novi talas, po kojoj ta generacija uopšte nije dovodila u pitanje socijalistički poredak (mi nikoga nismo rušili, ali smo svakoga zezali – Jasenko Houra). Kaže se potom, kako bi beogradske grupe poput El. Orgazma, Šarla i ostalih bez  podrške Jugotona ali i Zagreba ostali na nivou lokalnih atrakcija i obrnuto, Beograd će prigrliti  Film, Azru, Prlajvo kazalište i podići ih na nivo zvezda, što je prokleto tačno. Zatim se autor veže za prvi trostruki album u Yu, onaj, naslovljen sa ‘Ravno do dna’ (fantom slobode, dakle o sablasti koja će onog koji krene za njom povući ravno do dna) da bi potom Azrine poklonike svrstao u dve grupacije, u prvu one koji su u tim, Azrinim, čuli samo ono što su hteli čuti, a u drugu sve one koji su u  potpunosti kapirali sadržaj tih, ono što je u tim zapravo i stajalo. Padaju u oči i redovi u kojima stoji da o ovoj grupi postoje razne izmišljotine i preterivanja, ali i ono, da je Džoni potkraj koncerta u Splitu skinuo cipelu i okrenuo je u nameri da iz te iscuri znoj koji se slivao tokom koncerta. Na omotu Lp albuma Ravno do dna, nigde imena Borisa Lajnera niti Miše Hrnjaka jer, samo je Džoni predstavljao Azru, ostali i nisu toliko bitni!? Dalje stoji da je Azra te, 1982. odsvirala sedam SKC koncerata, te da je Džoni u onoj ‘Kurvini sinovi’ stih Oni dolaze zamenio drugim onim, ‘Rusi dolaze’. Navodno je imao fobiju od Rusa, te je iz tog razloga prišao izmeni, i, usput podizanju svesti i te neke opšte opasnosti po zemlju jer, tu su, na granici, upad u zemlju je sasvim realan nakon Titove smrti. Retki su redovi vezani za političku zbilju onda a sa kojima se mogu složiti sa autorom. Stoji tako da za uništenje sopstvene države, Jugoslovenima nije trebala pomoć spolja, jer, sami su zamesili svoj raspad uz, naravno, pomoć neizbežnog Zapada, i tu sam potpuno saglasan. U tom, daljem vodiču kroz Azrine albume, dolazimo do ‘Filigranskih pločnika’ iz 1982. a pod onim, ‘šta je pesnik hteo da kaže’ provodi nas kroz sve brojeve na ovom uz pogled na društvenopolitičku situaciju vremena tog, koja je Štuliću u znatnoj meri dala gas u pisanju pomenutog ostvarenja, na zbivanja iz 1968. i studentske demonstacije u Beogradu gde stoji da su milicionari pucali na okupljene. Tog, ne sećam se kog juna sam bio u Beogradu, sa još dvojicom drugara sam bežao, topot konjskih kopita je odzvanjao po kocki za nama, a, da su pucali, toga se ne sećam, ne sporim da su možda negde drugde. Uglavnom, stvari ‘Tko to tamo peva, Pavel, ’68. itd se tekstualno oslanjaju na zemlje koje su bile zahvaćene plamenom tih nemira, mada nije isključena ni aluzija na 1848. Ni malo pohvalni autorovi redovi na, manje ili više ceo album, uz, ako se već bavim tim, naslovima, ‘ajd’ da istrajem bi bilo primerenije, za razliku od onog, ovde, nije ih nužno pomenuti sve, pa onda da se Roll Over Jura’  ne da preskočiti. U delu singl ploče (1979 – 1982) autor se uglavnom zadržava na stvarima E pa što, Sloboda i onoj, Gluperde lutaju daleko, razlomivši ih od pokuda do pohvala. Za prvu onu, E pa što, stoji da će se slike raspasti i sve je teže posmatrati ih kao dobro osmišljenu celinu. Za Gluperde pak, stoji da se radi o ne tako prepoznatljivoj ali da ta nadmašuje obe navedene, kako muzički tako i tekstualno. Imamo ovde i autora kao slikarskog znalca, a povod su dela Miće Popovića na omotima ploča i konstataciju da je Džoni u svojim songovima imao tu neku crtu povezanosti sa pomenutim umetnikom. Piše potom i o albumu Kad fazani lete (u radnoj verziji naslovljenom sa Kao i jučer) opštim generalijama tog, uz naznaku da je snimljen u WG tadašnjoj a uz pomoć  Srećka Antonionija.  Dolazimo i do toga kako je Džoni bio prorok, da je video dalje od ostalih, a što se da naslutiti u stvarima Olovni kovčezi nošeni maticom (kriju šarena odličja) uz zaključnu onu, Ne bu dobro svršilo. Album vidim i kao posvetu Zagrebu (brojni tada aktuelni prostori, devojke za nezaborav uz već, pesnička jutra) su sadržani u nj. stihovima, pa, tu je odrastao, prirodno je. Za ostvarenje Krivo srastanje (1983/4) autor piše samo u superlativu, stoji da prava vrednost tog ni do danas nije prepoznata. Dotiče se i Danila Kiša, njegove Grobnice za Borisa Davidoviča a sve na tragu moguće povezanosti, jer, na Pločnicima je posveta toj Danilovoj, a u Srastanju imamo omaž toj. U rezimeu vezanom za Srastanje stoji da se tu radi o poslednjem ostvarenju na kom imamo Džonija pesnika. Kaže autor i da se album izvrsno prodavao, što ne čudi obzirom na popularnost grupe i Džonija.  U delu It Ain’t Like In The Movies imamo i osvrt na Mišu Hrnjaka, gde stoji kako je on (nakon raspada grupe) odlučan u nameri napuštanja do tada ustanovljenog načina življenja,odlučio pridružiti se zajednici Children of God, negde kod Budimpešte. Nevidjena dobričina (kako su već Mišu okarakterisali) je svu svoju dobrotu, snalažljivost i umeće prenosio na druge, postao je tako hrišćanskohipijevski misionar, sa, doduše nestalnim baš mestom prebivališta, sve u zavisnosti od potreba nove mu zajednice. Nije nepoznanica da su se mnogi bavili time i nagadjali šta se u stvari dogodilo sa njim, gde je zapalio. Za to vreme, Džoni se borio sa sobom, sa svojim alter egom, donosivši odluke koje mu i nisu ne  znam koliko išle u prilog. Stoji dalje, kako se u Džoniju gasio taj kreativni duh i to neposredno pred napuštanje Jugoslavije. Ono, ne smemo zaboraviti da su ‘It Ain’t’ objavile tri diskografske kuće, holandski Marginal Face, a iste, dakle 1986. se javlja diskotonovo ,  da bi  1990. i Jugoton izbacio cd album. I uopšte, imamo ovde autorovu negativnu ocenu vezanu za It Ain’t,  taj trostruki album, a omot tog je sadržao sliku pariskog valjda slikara Fransisa Pikabije. Ovo iz razloga postojanja bizarnih podudaranja dadaističkih načela i sumanutih postupaka na albumu, kako piše autor. I Darko Glavan je u povodu izlaska ovog albuma pisao kako su sve Džonijeve mane metastazirale i dodaje potom da je on, od svih sa kojima vredi porazgovarati o sopstvenoj mu karijeri , tako reći najmanje kompetentan (da li bi bio satkan od realnog onog), što, ruku na srce unosi konfuziju, deluje zbunjujuće, jer, ko će o toj, ako ne Džoni, e sad, u kojoj meri bi ta nj. priča bila prihvatljiva je, nešto, sasvim drugo.  Autor podvlači svoj negativan stav vezan za ovo ostvarenje Azre, ali se zadržava na omotu, koji (i dobro je), kao u šezdesetima i sedamdesetima,  priča, živ je, ima kakvu takvu ali poruku. Podsetiću, naslovni omot donosi sliku dogadjaja iz juna 1914. vezanu za sarajevski atentat, a na bek korici imamo nuklearnu elektranu koju autor dovodi u vezu sa katastrofom u Černobilju 1986. Rezime autorov je, tako, vezan za naslovni omot ‘revolucionarni metež’, a pod b nuklearna pustoš. Nesumnjive su primedbe autorove vezane za kompletan opus ovog albuma ali i za omot ovog.  Možemo a i ne moramo se složiti sa njim, jer, na koncu, ostaje to kao nj. isključivo vidjenje ovog, Izmedju krajnosti naslova. Stoji i autorova negativna ocena vezana za Zadovoljštinu, ali i koncert u zagrebačkoj Hali sportova iz 1987. te da je Izmedju krajnosti bofl roba, a svaki naredni čak ni to. Onda se dogadjaju beogradski koncerti (hteo sam već na polovini koncerta izaći, otići, ali mi to nije dopuštala novinarska savest). Imamo i tvrdnju da je Džoni ključni rnr autor u osamdesetima, mada to ne stoji, nekako nisam ubedjen u tu, ali se ovo, autorovo vidjenje mora poštovati iz razloga pokušaja prikazivanja Džonija kao takvog, mada su svi svesni koliko je nezahvalno upuštati se, olako posezati za nekim tvrdnjama i terminima. Ni za album Balegari ne vjeruju sreći iz 1990. autor nema reči hvale, pa tako stoji kako se tu zapravo radi o kompletnom jednom fijasku, koji eto ide uz kraj Džonijeve diskografske karijere, poredeći usput, ostvarenje sa bućkurišom nekakvim, primerenijem novokomponovanoj narodnoj muzici. U zaključku, dodati samo ono, kako se ovde radi o jednom zbilja jako subjektivnom vidjenju autorovom vezanom za Džonijevu karijeru je sasvim u redu, ali se neizostavno nameće ono, pročitati ovo Lagunino izdanje i doneti vlastiti neki sud.

19.04.2020