„I reka ponese slamku!“, napisa davno Leonid Leonov. Kao da i danas čujem svog profesora Sretena Marića kako nas provocira ne bismo li šta rekli posle njegovih uvodnih reči o Džojsu i romanu toka svesti. „Hoćete li biti slamke i pustiti da vas nosi reka ili ćete imati sluha i opažati život, pa, prateći ono što vidite, graditi život po svojim aršinima, gospodo mlada, odlučite.“
Po svojim aršinima! Biram. Džojsovski. Opažam život. Ljudi govore. Jedan deda uporno pokušava svoju priču da ispriča ljubaznoj ženi na šalteru. On čuje samo sebe. I ostali čuju samo njega. Biva upućen na drugi šalter. Priča se odmotava opet, ista. Diskretno se osmehuje službenica, osmehuju se i svi svedoci priče koja se ne završava. Plaćam račune i sebi u bradu šapućem: „Vojvodina je platila!“ Računi za mart su plaćeni! Teče poslednja dekada aprila. Jedan praznik je prošao, drugi će uskoro, a penzije ne prate praznike. Prate li život? Ili se život preselio na ekrane? Drugi deda daje izjavu za jednu televiziju, prvo hvalospev, onda kritika nekog lopova, prezime mu sa prezrenjem izgovara, a kad ga novinar upita zna li ko je taj lopov, mirno odgovara da ne zna, i važno odlazi u praznični dan! Čiji su njegovi aršini!?
Moj đed Mile, nije bio moj pravi deda, ali je bio moj đed. Visok, koščat, blagog i milog lica, tihog glasa, povazdan na njivi, smirivao se uveče, i za zimskih dana. Voleo je da mu čitam junačke narodne pesme i da mu pričam šta učim u školi. Bio je najpažljiviji slušalac i moj sagovornik dok god je bio živ. Pamtim jedan dan njegove beskrajne sreće i radosti. Cela se ulica ozarila od te sreće! Đed je pronašao sina svoje pokojne sestre, o njemu godinama nije znao ništa, a onda saznao da je u domu za ratnu siročad, u Banatu, bio, i da je dobar i radan momak i da ima svoju porodicu. Pamtim tu đedovu radost, tu nestrpljivost da se ide na put, tu nesposobnost da se radost priguši. Onda je otišao. A kad se vratio, uletela sam u njegovu sobu i videla kako radost zapravo izgleda. „Hoćeš li mi pričati?“, zapitala sam. „Oću, samo da se odmorim. Srce mi sad bije, ne čujem od njegove lupe ništa, toliko sam srećan da sad mogu vako srećan i da umrem!“ Klimnula sam glavom i mahnula đedu sa vrata. Bašte su nam se dodirivale, ograde nije bilo, nisam čestito ni zakoračila u naše dvorište, prolomio se jauk, a onda se začula kuknjava. Pojurila sam ka sobi koju sam upravo bila napustila. Baba Maruka je jaukala pored kreveta. Moj đed je ležao sa najlepšim osmehom, miran, i srećan. Nikako nisam poverovala da je mrtav, vukla sam babu za ruku i vikala da ga ne budi, bila sam spremna da se svađam sa mamom dok me, tako uspaničenu, vodila kući. Bio je to moj prvi susret sa smrću i prva spoznaja da se i od sreće može umreti. Smrt je, zahvaljujući đedu, imala blaženo, srećno i spokojno obličje.
Moj tata. Ulogu dede prihvatio je sa velikom radošću. Bio je deda svoj deci iz naše ulice. Svojim unucima bio je deki. Zabavljač neumorni. Kad radi nešto, i nema vremena za priču, unuci kruže oko njega sve birajući ugao iz kojeg će privući dedinu pažnju. Kako su pokušaji bezuspešni, odlaze do bajke i naručuju za dedu kafu. Kad baba vikne da je kafa gotova, trče i mali manipulatori ljubavlju i zauzimaju svoja mesta. Deda na česmi pere ruke, skida svoju tananu letnju kapu, pljuska lice vodom i gustu sedu kosu češlja vlažnim prstima, kači kapu na ogradu, uzima peškir i briše lice, onda iz džepčića vadi češljić, za koji svi tvrdimo da mu je još iz ratnih dana, češlja se i zauzima mesto na klupi, u hladovinskom delu hodnika. Kad deki pije kafu, malo mu drhti ruka u kojoj je šolja, prećutno se zna da je i to „uspomena“ na partizanske dane, i onda, kao slučajno, upita: „ Je l’ iš’o ko do radnje?“ Skaču svi, kao da su vežbali, spremni da krenu, a deki dovikuje babi da spremi novce jer deca idu da ga poslušaju. Šta mu tog dana treba, nije važno, važno je da tačno znaju ko će koji sladoled, ko će preskočiti sladoled i čekati u redu vruću lepinju, čekanje u redu je neobično uzbudljivo jer čekaju mnoga deca, sve se sjatilo kod baba i deda, raspust je…Radostima nikad kraja! Vri dvorište, vri ulica. Deki je ostao junak dečijih dana svim svojim unucima. Naravno da nije mogao da se igra sa njima kao kad su bili mali, ali je za priču uvek bio oran. Tema na pretek. Fudbal (nemoj slučajno da se usudiš da ne navijaš za „Partizan“), košarka (od volje vam, samo nek naši pobeđuju i neka se čuje naša himna), škola (mora da se uči, da se slušaju učitelji i škola da se završi i tu nema rasprave), moda (nemoj najkraće, nemoj najduže), frizure (tvoja glava, tvoj atar), devojke i momci (sebi po sebi), vojska, hrana, prijateljstvo, komšijske brige i radosti, o svemu se moglo sa dedom i uvek na poseban način. A kad su ga godine pritisle, i sve manje je mogao na njivu, zadržao je jednu njivu, najbližu selu, i tu uvek sejao kukuruz. Dođe jesen i svakog dana se ispred kuća istovaruju ogromna brda zrelog krupnog, najboljeg kukuruza što ga Vojvodina ima, znao bi reći deki. Uz smeh i šalu, kukuruzi nestaju u čardacima brzo. Deda svugde ide sa svojom šamlicom, radi i sve vreme zadirkuje mlade. Kao slučajno, pita Boška da nije nešto bolestan kad baba Joka brže tovari kukuruz u korpe nego što on istovara, prozvani se pravi da ne čuje jer dobro zna da je sinoć zaglavio kod tamburaša a deda Stevan ga sreo na ulici sa veknom hleba i pohvalio što će obradovati mater „ranim ustajanjem i vrućim lebom“, svoje ispisnike pecka da koče rad i da smetaju djeci, vraćaju mu tako što ga optužuju da zasmejava mladež i omogućava im zabušavanje… Onda stignu kukuruzi i pred našu kuću. Stigne i najviše komšiluka ornog za rad. Kao da se takmiče ko će više i ko će brže. Očas sve u čardaku, deki onda udari dlanom o dlan i vikne: „Narode, Vojvodina je sabrala!“ Malo, malo pa se omakne, u raznim varijacijama, to dekijevo, tako i ja prošaputah da je Vojvodina platila.
Platila, nego kako! Branili su Kosovo, a toliko mržnje prosipali po tihim vojvođanskim varošima, zucne li ko nešto u odbranu svoje ulice, svog vrtića, svoje fabrike, orkestrirano počinje lov na autonomaše sa tv ekrana, sa naslovnih strana novina, sa sastanaka po mesnim zajednicama… “Što ih više stežemo, oni se više opiru, ali skršićemo ih, ne beri brigu!“, čujem jednog funkcionera iz Beograda kako javlja tamo nekom u glavnom gradu. Prvi gubitnici devedesetih behu radnici. Pričalo se da su noću odvožene skupocene mašine iz „Novkabela“ u… i da su stari radnici, svedoci tog čerupanja, plakali sakriveni u krugu fabrike jer su u nju ugradili sav svoj život. Platila je Vojvodina! Srbin iz Novog Sada, odavno u Sloveniji, zove svog kuma Mađara, početak devedesetih je, i izgovara: „Hej, četnik, šta se to radi u mom rodnom gradu!? Imate li muda!? Zar ćete pljunuti na sve što smo imali, kukavice!? Čuje li se vaš glas uopšte? Ili ste se usrali od onog što mu slike krase autobuse dok špartaju Vojvodinom ravnom i ubeđuju vas da ste ono što niste!? Kume, što ćutiš?“ Do mene dopre, tiho izgovoreno ovo: „Odlazim, kume, sve sam već spakovao, javiću ti se sa nove adrese. Hoću da sačuvam decu. Ja četnik!? Hej, kume…! Ispred moje zgrade, gledam kroz prozor, parkiran kombi. Kulja masa glavnim bulevarom. Ubrzano se momci, obučeni u farmerice i majice, oblače u popovske odore, vade iz kombija transparente, pa nestaju u reci ljudi što se sliva ka Spensu. Gledam kako se obmanjuje narod, slušam huk mržnje i gledam galop nerazuma i plašim se te agresivnosti, tog huka, bradurina i crnih šubara…“
Evo ih opet! Treća decenija dvadeset i prvog veka je. Ispred najstarijeg pozorišta u Srba, oni pričaju iste priče! Dan mrmota!
Ezra Paund: „Tradicija je lepota koju čuvamo, a ne lanac za okivanje“.
Na koju tradiciju misle oni što razaraju i sravnjuju sa zemljom? Čijim aršinima se mere granice zbog kojih ubijaju ljude i teraju ih u izgnanstvo? Čovečanstvu će zafaliti divnih deda, onih koji su se držali svojih aršina dok su hodali rodnim tlom voleći ga bez velikih reči. Džejms Džojs i Leonid Leonov nisu bili blagi prema svojim savremenicima. Ni prof. Sreten Marić nije birao reči dok nam je razotkrivao lepote i tajne velike literature. Koja literatura će uspeti da ispriča priče zla što ih iznedri kraj dvadesetog i nastavi da neguje dvadeset i prvi vek!? Možda će robotima dopasti taj deo. Možda. Pocrveneti od stida neće.