VIKTOR JEROFEJEV: ENCIKLOPEDIJA RUSKE DUŠE ,
Geopoetika, Beograd 2001
Čitajući roman Enciklopedija ruske duše, neminovna je asocijacija, kako očigledno neki pisci žele i uspevaju da napišu studiozna, često i edukativna dela, sa namerom da precizno objasne određeni pojam ili da definišu neku pojavu. Shodno tome, daju i naslove, kao da se radi o naučnom delu, pa tako susrećemo: Enciklopediju mrtvih Danila Kiša, Leksikon roman Andreja Okopenka, Hazarski rečnik Milorada Pavića. Godine 1999. Viktor Jerofejev objavljuje u Moskvi roman Enciklopedija ruske duše, a pre dve godine Vladislavu Bajcu Geopoetika izdaje Hroniku sumnje (Isidora Sekulić u svom opusu poseduje Hroniku palanačkog groblja). Ko zna koliko je još sličnih, stručno označenih dela, koji na prvi pogled ne potsećaju na literarnu prozu. I Jerofejeljevo delo nije u klasičnom smislu ni roman ni enciklopedija, što on i naglašava podnaslovom: Roman s enciklopedijom. On ne koristi azbučni redosled, niti ima tematsku podelu. Segmenti su najrazličitiji, od jednorečeničnih crtica, preko kratkih rasprava do redukovanih eseja , a da pritom tekstovi nemaju nikakav zajednički sadržalac ili bilo šta, što bi ih povezivalo. Jednostavno, sve liči na piščev diarium u kome nema nikakvog pravila, misli nailaze sukcesivno, nasumično, letimično, onako kako ih uočava i zaključuje, pod trenutnim uticajem ili bez bilo kakvog vidljivog razloga. Ceo roman je stoga uzbudljiv, protiče i čita se: u očekivanju neočekivanog. Jer, iskreno, od jednog pravog Rusa, dobijamo seciranje ruske duše do jednoćelijske strukture. Pritom se susrećemo sa duhovitim, ironičnim, ciničnim, serioznim, mudrim, empirijskim ili lirskim sadržajima, u kojima on pokušava mikroskopski da otkrije srž karaktera ruske duše. Veoma često priznaje da to nije tako jednostavna rabota. Činjenica je, da se taj pojam nekako izdvojio u svetu, kao jedinstvena odlika i malo koji narod ima poznat i veoma često korišćen, cenjen i uvažavan izraz, koji ga obeležava i karakteriše. Viktor Jerofejev se bez sentimentalnosti, baca na ovaj pojam, kao da želi zubima da ga rastrgne, kako bi ga što bolje analizirao! On je neko ko živi van Rusije i u potpunosti sa izvesne distance, realno može sagledati tajnu ruske duše, mada je i on jedan od onih koji bi trebao da je poseduje, u šta povremeno i nije sasvim siguran:
,, Narod s ,, daskom više“ ne rađa se uzalud.“
,,Ruski život je stvoren da odvlači ljude od života.“
Njegova ocena je međutim, bez obzira na sve odabrane subjektivno – objektivne, potkrepljujuće činjenice krajnje: subjektivna. Malo ko bi mogao da se u potpunosti složi sa njim. Zapravo, on u ovom slučaju radi na demistifikaciji ovog pojma kojem je dat komoditet uverenja apsolutne tačnosti i koji već dugo postoji, poznat i zaštićen, skoro kao patent sa licencom. No, budući, da još uvek nije dospeo u grupu ostavštine od posebnog značaja, ovaj pisac daće sebi za pravo da, objašnjavaći rusku dušu, skoro iščupa iz grudi rusko srce! Ogoljavanjem svih uvreženih ubeđenja koja su označavala obrađivanu temu, on nudi razgranat i veoma širok pojam, koji će do tančina otkriti pravi lik ruskog čoveka i skup osobina, koje čine njegov identifikacioni kod. Tako se ona, ruska duša, pred čitaocem pojavljuje, kao od majke rođena, sa detaljnim obrazloženjem svih njenih parametara,
Čini on to tako, da pre svega bude zanimljivo, a time i veoma udaljeno od bilo kakve enciklopedijske doktrine. I ne samo da ne pokušava da je dovede do hipoteze, teoreme ili premise, on je razliva kao ruski čaj, od onoga jako koncentrovanog (krepkij) do sasvim blagog (slabenjkij), što bi bila adekvatna komparacija, bliska poimanju ruskog načina života, i metafora kvantitativne gradacije, koje objedinjene rezultiraju kvalitativnom projekcijom analiziranog sociološkog uzorka. Sažimanje pojma koje bi dalo definiciju, što preciznije, koncizno i svedeno, u jednoj rečenici, nije učinjeno. Zato će se mnogo toga uplesti o čemu će Jerofejev pisatu, a vezano je za Rusiju. Ispostavlja se, na momente, da je pojam ruske duše iskorišćen kao povod i izgovor da pisac progovori o svim svojim refleksivnim adutima, vezanim za Rusiju. Tako čitalac saznaje mnogo toga o čemu se nije moglo nigde ni čuti ni pročitati, a još manje negde videti. On, kao da kreće od azbuke, od osnovne škole i ispisuje na tabli, ne brišući sunđerom, toliko toga, da je prosto nemoguće sve odjednom prihvatiti i usvojiti. Posebno, što su neki od navedenih podataka na granici verovatnoće. Ali, vremenom, navikne se na sve, pa i na ovaj neobičan stil i način izlaganja, koji nema dlake na jeziku niti strah od bilo koga.
,,Rusija i jeste bajka.“
,,Ako modelujemo realnost u kojoj ona živi, dobićemo bajku na nizu stavljanja na muke.“
,,Istorija Rusije nije izlazak iz bajke (kao kod ljudi), nego njen burni razvitak“.
,,Rusiju odlikuje pozitivna nesposobnost za takozvani normalni život“.
,,Rusija je introvertna u svojim mogućnostima i ekstravertna u svojoj bespomoćnosti.“
,,U umeću da se sve opravda sastoji se ruska p r a v d a“.
,,Nagomilavanje opisa čini kulturu. Rusi imaju veliku količinu opisa. To je – ruska književnost.“
,,Nada u Rusiji umire prva. To je zaključak koji se može izvesti iz ruske istorije.“
Nema sumnje da je razbijajući sve tabue, svoje uverenje o postojanju ruske duše kao stamene, opštevažeće, trajne i sa neograničenim rokom trajanja u vremenu i prostoru, poput univerzalne i nepromenljive kategorije koja je ponikla iz nekog razloga baš u narodu ruskom, to isto učinio posredno i sa čitaocima. Zbunjenost, skepticizam i neverica o merodavnoj ispravnosti suda jednog Rusa o svom narodu, okupiraće onoga ko se nađe licem u lice sa njegovim delom. Jeste da pisac precizno obrazlaže uzroke nastanka i posledice razvoja tog, čvrsto utemeljenog i neopozivo prihvaćenog pojma , mit se uz zdušnu pomoć Jerofejeva rasipa i nestaje. Ispred čitaoca defiluju obični ljudi sa svojim svakodnevnim potrebama. A to je u tolikoj meri prizemljeno i neoprostivo udaljeno od idealne predstave većine, koja je odgajana na upoznavanju karaktera junaka prvih ruskih knjiga lektire ( Tolstoj, Turgenjev, Dostojevski, Bunjin, Gogolj – ukrajinski pisac, rođen kao Mikola Rajevski, školovao se u Kijevu, ali je pisao i na ruskom i jedno vreme živeo u Rusiji, pa su ga Rusi i prisvojili), kao i mnogi savremeni (Soženjicin, Pasternak, Priljepin). Veliki uticaj imali su i Puškin, Mandeljštamovi, Majakovski, Jesenjin, čiji lični primeri govore o nepokoleljivoj istrajnosti da ostanu dosledni svojim pesničkim idealima, ali i da ne iznevere svoje osobene karaktere i usvojene principe ( dvoboji , pamfleti, afiše, programi kružoka i umetničkih pravaca, verbalna razračunavanja, samoubistva).
Nije nepoznato da savremeni ruski pisci koji su odlazili da žive u strane zemlje, imaju problem. Njihov pokušaj da prevaziđu odsustvo pastoralne slike svoje rodine, ( prevashodno, idiličnih prostora stepe ili tajge), ali i a priori valorizovane sveprisutnosti ruske duše, ne rezultira najsrećnije. Naprotiv, priča se da je Aleksandar Solženjicin u egzilu, u okolini nekoga mesta dobio praktično repliku svoje dače iz Podmoskovlja za stanovanje, ali ni to mu nije pomoglo da bi mogao da piše. Zatečen i iznenađen tim fenomenom, slavni Nobelovac je po povratku, poput zaljubljenog, koji je bio nasilno otrgnut od voljene osobe, kroz rodnu Rusiju krenuo od Moskve do Vladivostoka običnim vozom transsibirske železnice, putujući iz mesta u mesto i vodeći konverzaciju sa slučajnim saputnicima. On izlazi na usputnim stanicama, zadržava se u nekim mestima i nadahnut svojim putovanjem piše knjigu Rusija u provaliji. Sa očinskom empatijom brine o budućnosti svoje zemlje, pišući o njenom trenutnom položaju i o utiscima koji su ostali sa putovanja, iznoseći svoje najcrnje slutnje. Tako diše ( i piše) prava ruska duša!
No, s obzirom da detinjstvo provodi u Francuskoj kao dete diplomate, Viktor Jerofejev meri Rusiju aršinima Zapada i postaje neko kome ona nije toliko otađžbinski bliska, da bi joj bar u razumnoj meri, kao potomak iz rasejanja, bio privržen.
,,Biti Rus – znači biti meta“.
,, Rus se sastoji iz ničega koje uključuje u sebe sve.
,,Rus smatra da mu ništa ne pripada. Rus smatra da mu pripada ceo svet.“
,,Čak i ljudi neprijateljski raspoloženi prema Rusiji, koji mrze njen haos . . . ne odriču Rusima talenat. U Rusiji se, odista, sreću talenti.“
,,Priča se da su odnosi među ljudima u Rusiji jedinstveni, Razgovor, stvarno, može da zađe u velike dubine. U velike“.
,, O Rusima je pisano više nego o bilo kome“.
Kao čovek koji je mogao da posmatra svoju zemlju izdvojen, ne kao apatrid, već kao povlašćeni stranac, čini se da nije ništa mimoišao. U intervjuu, kada je prinuđen da brani svoj roman, pisac je neuverljiv i nesiguran. On smatra da bez obzira koliko nekoga ili nešto voleli, morate uočiti i istaći negativnosti (,,ljubav se ne iskazuje samo hvalospevima“), čime takođe dokazujete svoju naklonost,
Postaje jasno, da je kontradiktornost nastala njegovim romanom ,,Dobri Staljin“, sve očiglednija i potencira se i ovim romanom. Jer, pisanje jeste dijalog sa javnošću, ali je i ,,kao vođenje ljubavi. Prija vam,, – kaže pisac u pomenutom intervjuu.
Nema Viktor Jerofejev milosti, ni prema sebi. U detinjstvu, u Parizu, kada ga je Pikaso upitao šta bi želeo da bude, odgovorio mu je ,,Niko“. Slikar ga je podržao uz komentar da je ,,niko“ dobra profesija. I danas, Jerofejev tvrdi za sebe, da ako ne bi bio pisac, jedino bi bio ,,niko“.
Na kraju, mora mu se priznati nadmoćna inventivnost kojom raspolaže i primenjuje je maksimalno u ovom romanu. Neverovatno je sa kakvom lakoćom skače sa teme na temu, iz segmenta u segment, a da pritom ne smeta što tekstovi nisu međusobno povezani. Pa čak i podela romana na četiri dela, ne znači ništa. Jer, sve ono što je spakovano u jedan deo, ne poseduje vidljivi lajtmotiv. Ostavlja se čitaocu da se snalazi kako zna i ume, da se provlači kroz gusto trnovito štivo, odakle je nemoguče da ne izađe nepovređen, na bilo koji način. Na momente, oseća se čak i uzajamni mizantropski odnos čitaoca i pisca dok se kreću kao kroz džunglu, bez vodiča i bedekera. Osećaj da to čini namerno, kao što je oblikovao i svoju provokativnu enciklopediju, pa i ako se trudi da ne bude dobronameran, ne može se optužiti da je i zlonameran. Tačnije, to što je pokuljalo iz njega, moralo se kad – tad dogoditi, jer je rezultat njegovog kolekcioniranja i jer se suviše dugo akumuliralo i pripremalo, kako i sam kaže:
,,Upio sam u sebe Rusiju kao umetničko delo“.
Mnogo toga tendencioznog, nije uspeo da se oslobodi pisac Viktor Jerofejev, ispunjen pomešanom ogorčenošću i egzaltacijom što je sve tako kako je, a ne kako bi on želeo da je. Očigledno, ovaj roman poseduje lice i naličje. Negativnost Jerofejeva je narastala ne skrivajući netrpeljivost. Ostaće. ipak, do kraja nerazjašnjena dilema, šta je to tako strašno rukovodilo pisca da razbije i pokuša da preobrazi u iluzornu kategoriju, postojanje ruske duše. Mnogo toga, promeniće ovaj roman, čiji autor nije imao milosti ni prema sebi, pa shodno tome, ni prema čitaocu. Ipak, za utehu, Jerofejev će pokušati, na nekim mestima, da opravda svoje mišljenje. Analizirajući kako su za vreme vladavine Staljina, ubijeni svi najbolji, on će bez objašnjenja da li se radi o rezignaciji, samoironiji ili surovoj istini, zaključiti:
,,Ostadoše najgori…I ja, od najgorih.“
Tome treba dodati da je, posle ispovednog priznanja:
,,Sviđa mi se da budem Rus“, u segmentu romana pod nazivom ,,Ponos“, bio neosporno najiskreniji, čime je u mnogome i objasnio suštinu razloga koji ga je nadahnuo da napiše svoje delo:
,,I ja, zagonetni Rus, znam: niko me ne može odgonetnuti.“