Odgovor Tatjani Rosić i Nadeždi Radović (“DANAS”, 10. jun 2011)
Imajući u vidu da sam sada već sasvim siguran da su T. R. i N. R. obavile međusobni čin intervjuisanja samo u cilju dodatne promocije jedne zaboravljene knjige, dozvoljavam sebi da pretpostavim mark-plan ovog čudnog preduzeća; uveren sam da je forma izmaštanog razgovora malo zahvalnija od naručenog intervjua, te prilažem stenogram. Likovi i događaji jesu izmišljeni, ali su više nego mogući. Takođe, svaka sličnost više je nego slučajna: uz uslov da se konsenzusom prihvati Čarlijeva definicija o “spontanosti kao vrhunski organizovanoj situaciji”. Podrazumeva se da su razgovaračice duboko uverene da baš od njih sve počinje: dakle, ovako otprilike izgleda sedam dana tokom kojih je stvaran vrli, novi svet!
PRVI DAN:
T. R.: Mila?
N. R.: Sada sam ja “draga”, a ti si “mila”. Uvek da te opominjem?
T. R.: Izvini, nemoj odmah da se ljutiš… Muči me nešto…
N. R.: Laksativ! Da si me slušala dok si pisala, ne bi sada podmetala neprodate primerke pod noge stolova po studentskim menzama…
T. R.: Zato te i zovem… Sećaš se te moje knjige…? Remek-delo!
N. R.: Ko može da je zaboravi…? Svima je uvaljuješ… Već treću godinu ti čestitam novogodišnje praznike samo sa željom da mogu da ti prođem kroz hodnik bez slaloma oko hrpa knjižurina.
T. R.: Studenti neće da je čitaju čak ni za potpis… Došli mi sa transparentima: “Bolje novi rat nego bajati doktorat!” i “Lakša nam je bila opšta mobilizacija nego vaša lična disertacija”. Misliš da je lako pridržavati katedru pod tim neljudskim uslovima?
N. R.: Ccccccccc…
T. R.: Gnusno se insinuiše da lično poznajem sve svoje čitaoce… Svuda govorkanja kako nisam prodala dovoljno primeraka čak ni za šoferske dnevnice nesrećnika što su teglili kunstdruk iz koga će izrasti moje hrabro literarno čedo… Prete mi starom hartijom i seckalicom!
N. R.: “Eci-peci-pec – knjiga malo sec”…
T. R.: Meni, doktorki književnosti, eeeej! Zamisli…
N. R.: Ma, nema šta da zamišljam…
T. R.: Onoliki trud! I to za bednu siću od honorara… Ne može čovek za te pare ni pošteno da promišlja! Da mi nije bilo ministarstva, ne znam šta bih radila… Jedva su dočekali novo “čitanje” Danila Kiša… Ma, projekti su čudo!
N. R.: Ajde, draga, na spavanje… Sutra ćemo o tome… I, nemoj telefonom…
T. R.: Valjda sam ja sad “mila”? I, ništa nismo rekli o Kišu?
N. R.: Kaže se: “o kiši”… Opet da te ispravljam? Po ovom nepobedivom suncu naše privatne estetike, ti spominješ gnusne padavine… Svašta…
DRUGI DAN:
T. R.: Alo?
N. R.: Lozinka?
T. R.: Projekat?
N. R.: … mit o savršenoj državnoj sisi! Dokle da te podsećam?
T. R.: Izvini, srećo!
N. R.: Bez intimiziranja! Šta si htela?
T. R.: Nešto mi je palo na pamet…
N. R.: A što ne prilegneš malo kad te tako u’vati? Mislim, svima je lakše…
T. R.: Šta misliš da napravimo jedan razgovor? Ono, za novine, intimno a javno… Ti me kao intervjuišeš, a ja se kao uskopistim… Princip mlade…
N. R.: Valjda “Princip nade”?
T. R.: Ne, ne… Mlade, seoske mlade! Snebivanje i tako to…
N. R.: Hmmm… Nije loša ideja. Dobro ti je?
T. R.: A onda malo opljunemo po Kišu… Njega nema ko da brani… Mada, on je potpuno nevažan, ali kako bih inače dobila pare?
N. R.: Samo je budžet bio dovoljno hrabar da štampa tako nešto… Knjigu neće da ti čitaju, a kamoli intervju…
T. R.: Bez brige, ja sam već sve napisala… Samo da potpišeš… Znaš ono Kišovo “Teme i varijacije”? Ono gde pogrdno naziva Simonu i Sartra navodnim svecima? E, tu sam malkice lagila da samo jadnu Simonu naziva sveticom, a da Žan-Pola zaobilazi…
N. R.: Moj kvazifeministički kružok će te podržati…
T. R.: Nas i Ruskinja – trista miliona!
N. R.: Saveti mladom piscu, nije nego! A gde su saveti mladim piškinjama? Gde, pitam?
T. R.: Šta gde? Izvini, malo sam odlutala… Beskrajnim poljima kreacije…
N. R.: Malo zaobilaženje istine, nije to ništa… Evo, već vidim kako “Kiš iznova ustanovljava falocentričku priču srpske kulture”, i to u boldu! Iz italika mi viri genijalna sentenca kako se “treba malo rugati Kišovoj mačo-poziciji” dok iz kapsloka vreba ono nezaboravno da “povest maskuliniteta presudno određuje Kišov opus”! Smislila sam i slogan, samo za tvoje uši… “Sestro slatka, u ime Hrista, neka mi ovo bude rodno korektan tekst pod brojem trista!” A?
T. R.: Ne zaboravi ono što sam ti nežno šaptala da “kompeticija između pisaca i plemića (bojara) ne samo da je muška, već pretvara pisca u političko biće”!
N. R.: Da nije malo priglupo ovo poslednje? Okej “zoon politikon”, ali je imenica “životinja” – makar i politička – ipak ženskog roda, mislim…
T. R.: Ne, ne… Što besmislenije – to bolje! Što glasnije – to slasnije! I pevaljke po magistralnim birtijama niko ne čuje dok se ne popnu na astal! I dok ne odvrnu zvučnike, veruj mi! Kad si poslednji put slušala Baha u kafani?
N. R.: A, ono “Bahova je fuga pregolema”? Ne, to nije to… Hmmm…
T. R.: Ćutiš, draga? Dakle, postojiš? I hoćeš, osećam! Oh, hvala ti, draga, hvala!
N. R.: Danas sam “duša”, upamti to već jednom!
T. R.: Da nismo opet zaboravile Kiša?
N. R.: Pusti kišu… I pazi na padeže!
TREĆI DAN:
T. R.: Jesi li videla onu bruku?
N. R.: … & sramotu!
T. R.: Neko se usuđuje da mučki napada naše ingeniozno promišljanje intervjua? Kuda ide ovaj svet?
N. R: A tako smo se lepo uvaljale u žitkost sinekure i toplinu kolektiviteta…
T. R.: … i pod kišobran fol-feminizma…
N. R.: Slušaj me dobro! Ti atakuj na njegovo književno delo, ono – on je niko i ništa na rodnim studijama, odsek – šovinizam… I pitaj ga odakle mu pare za njegov češki prevod! Čim ti uzimaš kintu tako dugo, mora da i on makar jednom nije odoleo širokogrudom buđelaru nauke i tehnološkog razvoja…
T. R.: A ti nasrći “ad hominem”! Počni od inicijala, “SS” je kao stvoren za rodno i korektno poigravanje… Nadam se da mu je pravo ime Aleksandar, eto nama i “Sturm Abteilunga” za iste pare, ćef ti SS, ćef ti SA…
N. R.: Danas obuci neku braon košulju, ja ću crnu, pa da nas svi vide!
T. R.: Nekooo voliii Remaaaa, neko Himleraaaaa, a ja jadna volim obadvaaaaaa! Hopa-cupa, la-la-la, hopa-cupa…
N. R.: To, pesma! U boj, u boj, za projekat svoj!!!
T. R.: A šta ćemo sa Kišom?
N. R.: Kakvom kišom?
DAN ČETVRTI:
T. R.: Upomoć, najdražejša maja!
N. R.: Opet me budiš u pola noći… Znaš li koliko je sati?
T. R.: Znam ja, ali ne znaju oni…
N. R.: Koji sad oni?
T. R.: Javio se još jedan, isti kao on… Napada naš lik i delo!
N. R.: Zovi odmah naše kamaratkinje! A ja sitnu knjigu pišem!
T. R.: Nemoj knjigu, vidiš kako sam ja prošla! I o čemu sada, kada nemamo više argumenata?
N. R.: O čemu inače pišemo kada nemamo ništa? O klitorisu…
T. R.: Što baš o njemu, kad je i on u muškom rodu? Svinja!
N. R.: Nazvaću ga… Znam, “veštičja usna”! Eto promene pola na delu! I, kao, mi nismo rodno korektne?
T. R.: Spasilice moja, jedina! Doroga maja!
N. R.: Spomenuću i spaljivanje veštica… Već vidim lomačom i “dimom” provocirana pisma naših saborkinja kako samo pristižu na uredničke deskove, poštari nas u dve smene proklinju zato što vucaraju svaki dan džakove sa telegramima podrške, penzije kasne zbog nas…
T. R.: Pa nisam baš toliko para uzela od projekta… Ono, bilo je…
N. R.: Ne baš sve penzije…
T. R.: Malo mi je laknulo…
N. R.: Počinje kiša?
T. R.: Sad si ga ti prva spomenula!
N. R.: Dobro de, nemoj odmah da se ljutiš…
PETI DAN:
N. R.: Dobili ste to što ste tražili. Molim vas da posle zvučnog signala ostavite poruku… Biiiiiiiip!
T. R.: Znam da si tu! Diži slušalicu! Meni si našla da glumiš sekretaricu? I to automatsku…
N. R.: Ne mogu više! Imaj dušu…
T. R.: O duši i govorim! Još se štamparska boja nije ohladila iz rotacije, a već je napisao novi tekst! Taj… Taj…
N. R.: Doktor veterinarske medicine? Buuuu… Kondom-maher? Buuaaa…
T. R.:Dosta plakanja! Suze pripadaju muškom rodu! I šta on uopšte – tako nedepiliran – traži na našem igralištu? Zna se kako se ovde dele priznanja i kinta, nije mali…
N. R.: Čujem da na napade u vezi sa njegovom titulom obično odgovara sa: “kakvi pacijenti, takav i doktor!”… Ne znam šta mu je sad…
N. R.: Ne obraća pažnju na nas dve! Na jedine saborkinje koje baštine tradiciju “pletilja” i “ piljarica” Francuske revolucije…
T. R.: To i nije bilo tako loše… Mara je naručio noževe za svoje “piljarice” kako bi se bez suđenja obračunavale sa protivnicima revolucije…
N. R.: “Pletilje” su visile na balkonima Konventa, štrikale čarape i – za pristojnu dnevnicu, svaki rad mora da se plati, to smo apsolvirale – sa oduševljenjem, iglama i štrikovima razdragano dočekivale svaku smrtnu presudu…
T. R.: Eto! A on spominje kokavce i traži da vratimo pare…. Svinja šovinistička!
N. R.: Kakve pare?
T. R.: Pa, za Kiša…
N. R.: Opet pada? Buuuuuuu….
ŠESTI DAN:
T. R.: Ustaj, vojsko! Na parove razbrojs!
N. R.: Ali samo smo ti i ja u sobi… I, zašto mi čizmom razvaljuješ vrata, pred zoru?
T. R.: Osetila sam nagoveštaje malodušnosti koja ne priliči pravoj kvazifeministkinji… Idemo, lagano zagrevanje… Samo grudi i zadnjica, za glavu ko još mari! Gde su tegovi? Benč spreman?
N. R.: Ali mi treba da pišemo odgovore na ONAJ tekst! I zašto si u trenerci? Šta će ti bič?
T. R.: Aha… Izgleda da sam pobrkala dan za bodibilding sa preskakanjem prepona. Onda, papire i olovke, odmah!
N. R.: A šta da pišemo?
T. R.: Prežvakavaj ponovo aluziju na “SS”. Izgleda da se nije dobro primila među publikom… Hiljadu puta ponovljena glupost… Kako beše?
N. R.: Opet tebi preostaje lepši deo… Ono da je on “niko i ništa”…
T. R.: Ni to nije prošlo… Sada ću da se ograničim samo da je anonimus u studijama roda i maskuliniteta…
N. R.: Nešto mi ne izgleda da bi taj i takav baš poželeo da zablista i u toj oblasti… Ili se varam?
T. R.: Samo ne spominji pare, ko boga te molim!
N. R.: Razumela… “Sve, sve – samo pare – ne!”.
T. R.: Idemo,ruke gore! Uzjaši lopte!
N. R.: Što gore? Kakve lopte?
T. R.: Šta, nismo na pilatesu? Sjaši!
N. R.: A Kišovo delo?
T. R. Kaže se: Kišinjev! Grad u Moldaviji , sedam slova…
SEDMI DAN:
T. R.: I, jesi li napisala?
N. R.: Alooo… Znak uzvika…. Kkkkooo… Jeeee… Znak pitanja…
T. R.: Ja ti jesam rekla da u pola noći imaš ceduljicu sa koje ćeš da imaš spreman odgovor čak i na zvonjavu telefona, ali nisam baš mislila bukvalno…
N. R.: Daaa… liiiiii… Znaš…
T. R.: Počela si i da sama dopisuješ, bez konsultacija? Da, znam koliko je sati. Jesi li? Moj tekst je već gotov! Jedva čekam da čitamo zajedno, uz sveće i vino…
N. R.: Aha…
T. R.: Napala si sve i svakoga, kao što smo se dogovorile? Što reče Vib: “pljuneš čoveka i zalepiš etiketu!”. Eh, da je znao da će mu aforizam prerasti u praktičan savet, ne bi taj pisao toliko…
N. R.: Da…
T. R.: Sputumovala svakog maljavog ko ti je pao na pamet? Pronašla mu navodne brkate branioce i bradate istomišljenike?
N. R.: Ne… Da… Da i ne… Jaooo… Pusti me samo malo…
T. R.: Imam jednu lepu vest za tebe!
N. R.: Prestaješ da pišeš? Lepo sam ti to govorila, i pre onog nesrećnog intervjua…
T. R.: Nisi bila u pravu! Prodate su još cele dve knjige! A jedna se ozbiljno razgleda po kuloarima…
N. R.: Šta si sad upropastila?
T. R.: Pišem novu knjigu!
N. R.: Nemoj, molim te… Što ne nađeš neki hobi? Evo, ja sam upisala kurs za varioca… Mada, i šloserski zanat je zanimljiv, vredi probati…
T. R.: Slušaj ovamo! Naslov: “Mit o savršenoj potenciji: uticaj kriptoerekcijā Rastka Nemanjića na eklatantni mačizam u kvaziliteraturi srpskih pisaca muškog roda”.Podnaslov: “Blagoutrobije projekta vs. Rukobludije teza”! A, šta kažeš?
N. R.: Jaooooo….
N. R.: Možda sada dobijemo kintu i od Ministarstva prosvete… A ni kultura nije daleko… Departman vera prosto plače za ovom temom!
N. R.: Šta ćemo sa Kišom?
T. R.: Po ovom čelopeku? Oblak ne vidim, a ona odmah o oborinama!
N. R.: Kiš, Danilo… Pisac…
T. R.: Aaaaa, to… To je već odavno gotovo… Ko je uzeo, pardon, napisao, taj je uzeo… Daleko nam lepa kuća!
N. R.: Vaistinu!
T. R.: Na mnogaja ljeta!