VITA NOVA I ZUBARSKA KLEŠTA
Sa Aleksandrom Bjelogrilćem razgovarao: Slavko Surla
– Tema priče „Dvostruki pohod” su nepočinstva iz ratova devedesetih; ono što nakon toga preostaje neka je vrsta naučne fantastike, kao jedina „realna” vizija koja se nameće posle kataklizme – kaže autor knjige objavljene u izdanju „Agore”
Nova pripovedačka zbirka Aleksandra Bjelogrlića, objavljena u izdanju „Agore” pod naslovom „Citadela”, nadovezuje se na zbirke pripovedaka „Anonimus” (2005) i „Temeljna opcija” (2007), kao i na roman „Brazilski akvarel (2010). Pripovetke ovog proznog pisca, prevodicoa i esejiste zastupljene su u antologiji savrememe srpske priče„21 za 21” Vase Pavkovića i u dvotomnoj antologiji domaćih horor priča koju je priredio Goran Skrobonja, a objavila izdavačka kuća „Paladin”. „Citadela” je u martu predstavljena u okviru ciklusa tribina u sali Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu.
–Središnji motiv zbirke je ideja citadele, zamka ili utvrđenja. Reč je o simbolu duboko ukorenjenom u literaturi…
– Sve je, u mom slučaju, počelo od jednog snoviđenja, od fantazmagorije koja me je dugo pratila i koje sam nastojao da se oslobodim pisanjem. Citadelu sam predstavio kao neku vrstu zapuštenog dvora i ostataka bedema, mešavinu Kalemegdana, Semiramidinih vrtova i Vavilonske kule. U svemu tome bitno je da je mesto zaboravljeno: niko ne odlazi tamo, iako nam je svima pred nosom. San uvek prati i pitanje kako je moguće da smo tako divno mesto zapostavili, da za njega nemamo vremena. Ta utvrda iz snoviđenja je neka vrsta smisaonog jezgra ove knjige i nadam se da drži na okupu ne samo priču „Citadela” nego i celokupnu zbirku koja je po njoj dobila ime.
– Sam naziv je u prilično rasprostranjenoj upotrebi – roman Arčibalda Kronina, novi film Nikite Mihalkova…
– Tragajući za odgovorom na zagonetku citadele, došao sam do nekih paralela u umetnosti, ali ne bih rekao da simbol ima veze sa Kafkom, Frojdom ili Selimovićevom tvrđavom. No mislim da ima veze sa jednim posebnim viđenjem zamka koje je formulisao umetnik „Medijale” Leonid Šejka. Za njega je to jedan od temeljnih stožera artističkog poslanja, neka vrsta utvrde, vizira i zamišljenog cilja ka kojem treba da stremi svaki umetnik. I dalje tragam za smislom tog simbola, i izvesnu podudarnost pronašao sam u jednom drevnom tekstu, u apokrifnom Jevađelju po Tomi. Zato sam na početak knjige, kao neku vrstu epigrafa, postavio navod iz Tomine knjige, koji glasi: „Učenici njegovi upitaše ga – kada će doći Carstvo? Isus odgovori: Neće doći kada ga očekujete. Niko neće reći – gle, tu je, ili gle, tamo je. Ali Carstvo očevo razastrto je na Zemlji, a ljudi ga ne vide.” Istraživači se još spore da li je Tomino jevanđelje u pravom smislu gnostički, dualistički tekst, ali mnogi stavci iz njega mogu se pronaći i u kanonskim jevanđeljima. Ovaj, maločas pomenuti, jedan je od takvih.
– Motivu citadele kao da pokušavate da protivstavite banalnost svakodnevice?
– Protagonista te priče prolazi kroz čitav niz svakodnevnih, prozaičnih događaja. Pojavljuje se ražalovani ratnik iz devedesetih godina koji se sada bavi prošnjom, tu je nekadašnji vojnik JNA, mladić koji je zbog nesrećne ljubavi promenio više vojski, pa je tako ratovao i za srpsku i za hrvatsku stranu (a prototip za tu ličnost potiče iz stvarnog života), protagonista prodaje starudiju od automobila za stotinak evra i oko toga se razvija nekakvo zamešateljstvo, a na kraju je tu i jedna banalna poseta zubaru. Neki od mlađih kritičara koji su se pozabavili knjigom, poput Dalibora Plečića, Dragana Babića i Miloša Jocića, pronašli su čak i u naizgled banalnom motivu vađenja zuba neku vrstu simbolike opraštanja sa korenima, čupanja iz prošlosti. Tema priče „Dvostruki pohod” jesu nepočinstva iz ratova devedesetih godina. Ona postavlja pitanje kako pronaći put iz tog lavirinta, iz nedoba koje smo proživeli. Ispostavlja se – primetili su to neki od pomenutih kritičara – da je ponekad potrebno izvaditi zub, a da ono što nakon toga preostaje jeste neka vrsta fantastike ili naučne fantastike, kao jedina „realna” vizija koja se nameće posle kataklizme.
– Roman „Brazilski akvarel” bio je zapažen kao uspešan triler. Hoćete li se vratiti dužoj proznoj formi?
– Bolje rečeno, hoću li i dalje pisati… Nadam se da neću, ali bojim se da hoću. Ili obrnuto, nadam se da hoću, ali bojim se da neću. Što se na kraju svodi na isto, jer su literarne teme bile uvek nešto što me je progonilo i čega sam morao da se oslobađam. Zbog nekih od onih koje su me progonile nisam srećan i mučno mi je da im se vraćam. Sa druge strane, nikad nisam verovao u recept Entonija Trolopa – „dve i po hiljade reči pre doručka, i biti nemilosrdan prema sebi”. Dok traje proces „oslobađanja”, čini mi se da taj recept deluje i da ga ništa ne može zakočiti, ali čim se neke teme oslobodim na hartiji, postaje mi jasno da recept više nije na pozitivnoj listi. No, i ranije sam prolazio kroz razdoblja spisateljskog bloka. Za Hemingveja, da bi se blok prevazišao, dovoljna je „jedna istina rečenica”. Nije uvek lako doći do nje. U međuvremenu, dokoličarim baveći se prevođenjem. Ovih dana za „Agoru” upravo dovršavam prevod jedne po svemu neobične novele britanskog autora Pitera Hobsa.