Stevan Šarčević: ZAŠTO POŠTAR MRZI KIŠU
Godine su prohujale, a srce kao da je postalo kamen. Predugo sam bežao od istine da čudovišta prošlosti ne nestaju, već uporno čuče po mračnim uglovima i senovitim raskršćima, sa…
Stevan Šarčević: NOĆ KAD SAM SE VRATIO
Te noći, dok je ulična svetiljka pred kućom nesigurno treperila poput oreola razapetog sveca, preskočih trošni zid. Učini mi se za trenutak da ograda ne bi trebalo da bude ovakva.…
Stevan Šarčević: IZA PANSIONA
Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv? Svega tri dana. Samo toliko je proteklo. Bio sam veselo i zaljubljeno stvorenje. Prepun života i radosti. Sad drhturim ovde u dubokim…
Stevan Šarčević: OLUJA ŠTO DOLAZI
Mi dižemo čelo, kročimo smelo i čvrsto stežemo pest! Niko se od žitelja varošice nije mogao sa potpunom preciznošću prisetiti trenutka kada se to zapravo gospođa Karamarković tako nenadano prozlila.…
Stevan Šarčević: MONSTRUOZITET
Otvaram oči i vidim razbojište – leševe pobijenih krvopija razmazanih po belini plafona. Trenutak kasnije poslednji Mohikanac se budi ispunjavajući sobu izluđujućim zujanjem. A soba? Pusta, neuredna, dosadna… Muška soba!…
Stevan Šarčević: BUĐENJE
Taka-Tak… Taka… Taka…Taka-Tak… Taka… Taka…Taka-Tak… Taka… Taka… Budim se nozdrva prepunih oštrog zadaha sagorelog ugljena i sa metalnim ukusom u ždrelu. Leđa me bole od neudobnog položaja u kome sam…
Stevan Šarčević: SA DRUGE STRANE NOĆI
Večeras obuci najsvečaniju haljinu. Gume proklizavaju po zaleđenom putu i možda ovoga puta neću stići. Ipak, ti nastavi i ne brini. Doteraj se i budi najlepša. Kao što to i…