Potporučnik Ferdinand stiže pod zidine starog grada. Idući, nosio je nešto u sebi – kao i toliki drugi! Njegov prtljag bijaše more. Minuvši kraj Srebrnih vrata, poželi u jednom trenutku da se sa neba sruči pljusak ne bi li se

Trgla se. – Bože, šta radim toliko dugo u kadi? Kupatilo je bilo prepuno teške i optužujuće pare, u kojoj je jedva disala. Telo joj se crvenelo od besomučnog trljanja, i bridelo je od svakog novog susreta sa sunđerom. Želela

“ Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.” Borislav Pekić Sedim pored otvorenog prozora u svom stanu na osmom spratu solitera u jednom od bolkova na Novom

Šutirala si me nemilosrdno i silovito baš u najosetljiviji deo stomaka, ali sad mi nije žao. Sve se isplatilo, malena moja snežna pahuljice. Tada, dok sam se previjala od bolova, sedeći na mestu suvozača, bila sam ljuta i na tvog

– …Nije trebalo to da mi kažeš! Razočarao si me! – Šta to nije trebalo da ti kažem? Ne znam na šta misliš. – Znaš ti dobro, nemoj da se praviš da ne znaš. – Ne znam zaista. Ne znam

- Ja sam Adelbert Voren. To je sve što sam htio reći prije nego sam sebi prosuo mozak. – Kome ste to htjeli reći, gospodine Voren? – Svima onima koji su polagali zakletvu pod mojom slikom. Onima koji su se