izdavač LIBER, Beograd 2011
Kasne šezdesete, potom sedamdesete i, najposle, rane osamdesete godine XX veka svet su u kojem se Aleksandar Pirožkov najudobnije oseća. One su njegovi podnevnici i uporednici, njegovo pribežište, predmet njegovih snova i lutanja. Katkad se stiče utisak da on iz tog sveta nikada nije ni otišao ili se, u najboljem slučaju, istovremeno nalazi i u njemu i u sadašnjici. Pri tom mu se, očigledno, više dopada prošlost, koju vreme čini nedokučivom, nego sadašnjica kojom nikako nismo zadovoljni. Nije bez razloga neko ko je sentimentalan i lirski nastrojen već tada, početkom osamdesetih, rekao da je protekla decenija, decenija u kojoj je, možda zauvek, nestala radost. Ukoliko bismo bili iskreni, mnogi od nas bi priznali da bar ponekad poželele da se nekako presele u taj svet. Međutim, ispostavilo se da samo Aleksandar Pirožkov ima ključ od dveri koje vode u sedamdesete godine prošlog veka, da samo on na volšeban način ume da se vrati u to vreme.
