Prelomna godina, ja dalje ne mogu. Sama pomisao na devet ispita me baca u očajanje. Političke nauke, ne znam otkud mi pomisao da upišem tako dosadan fakultet? Popularno je bilo, ma ko će to učiti? Vidim da na ulici i

Početak je novembra. Treći novembar, zapravo. Zar već? Oboje smo toplo odeveni a ja sam ipak opet poneo i ono smešno poveće ćebe, kao da smo krenuli na septembarski piknik. Znaš, jedan od onih naših posebno magičnih izleta, sa sendvičima,

Maleni voz. Putnički. Zapravo, i putnički i teretni, jer pored četiri putnička ima i dva teretna vagona koja su prikačena odmah uz lokomotivu. Voz dvaput dnevno prolazi prugom pored rijeke i kraj dugačkih drvoreda topola. Topole ostaju, a voz odlazi.

„Care, Care Pacare, kol’ko ima sati?“, a „Car“ odgovara: „dva mravlja“, ili „dva konjska“… I svi smo znali koliki su „mravlji” a koliki „konjski” ili čiji već po „Carevoj“ naredbi koraci… Ne daj ti, Bože, da varaš! Bila su to