Mnogo je toga iščezlo iz mojeg života, ili ja iz „toga“, svejedno. Zapravo se radi o ljudima. Više ih neću videti, čvrsto sam rešio, mada, pre nisam ništa rešavao u vezi sa njima – a opet sam ih sreo. Bez pitanja su se upleli u moj život. Među njima je postojala veza u koju nisam uspeo da proniknem.
Po ceo dan su ljudi marširali pred mojim vratima. Čuo sam njihove brze korake, muške i ženske. I dečije. I pseće. Niko nije hodao polako. To je fenomen o kome još nisam stigao da razmislim. Tek pola godine živim u stanovima. Neki bi stali i zvonili ili lupali po vratima. Nisam odgovarao i nisam otvarao vrata. Juče je Dejan toliko lupao po vratima da sam uskoro čuo još neke glasove u hodniku. Vrata su se otvarala i zatvarala. Verovatno se okupljao komšiluk. Dođem do vrata, pogledam kroz špijunku, i viknem:
„Prekini više…Briši!“