ex-yu književnost online
Pročitajte ceo tekst →
(U postelji od mora)
Ogromno platno na štafelaju ispunjeno golubovima. Čini se bezbroj ih je, ali prozračna plavet u pozadini ostvarena tako da ima mesta i za pristizanje novog jata skrivenog iza oblačića oslikanih kao da su talasi pučine ili vlati trave koje vetar u leluju, u naviljcima svija za letom galebova.
Pročitajte ceo tekst →
- I kako je bilo? Jedva sam dočekala da dođeš da čujem sve! – bile su prve reči moje Jele, kad sam ušao u naš mali stan. Njeno ozareno lice je sunce mog života. Znam, zvuči pomalo patetično, ali svaki put kad je pogledam, prvo na šta pomislim je sunce, blještavo, toplo, prijateljsko.
Pročitajte ceo tekst →
Zovem se Tijana Mirković (1992), i dolazim iz Beograda. Još uvek pohađam srednju školu, gimnaziju, ali u budućnosti sebe vidim kao studenta psihologije koji se bavi pisanjem. Mnogo volim muziku i knjige. Pored pisanja to su dve stvari koje me čine jako srećnom. Pronašla sam se u kratkim tekstovima i prozi. Rekla bih da su moje stvari napisane iskreno, morbidno, brutalno i jako.
Pročitajte ceo tekst →
Mračna i tiha senka;
poguren i siv, vuk trči u poslednjem sumraku;
njegove oči blistaju u tami.
To je vuk severnjačkih šuma i staroislandskih Eda. – To su Geri i Freki, Odinovi božanski vuci. To su vuci čiji besni čopor prati Svetog Savu. To je Borhesov poslednji vuk Engleske, koji zna da je gvožđe njegove smrti već iskovano.
To je vuk koji šeta kavezom, sapet, sluđen, znajući da je čas njegove smrti blizu.
Pročitajte ceo tekst →
Sedeli smo kod Milana i raspravljali kako se „pravilno“ kuva kafa. Već danima, godinama, Milan i ja sedimo kod mene ili kod njega – i raspravljamo. Bližio se inače kraj još jednog „dugog toplog leta“. Od ove nedelje više smo kod Milana pošto je moja supruga počela već otvoreno da negoduje. Znate, ono, kada se u razgovoru sve češće sa šale (kada se obavezno dodaje na kraju rečenice: „Šalim se!“) pređe na ironiju ili sarkazam, ili još bolje: hladnu logiku, potpitanja i čuđenje (obavezno sa podizanjem obrva).
Pročitajte ceo tekst →
Milan Janković je rođen 1961. godine u Požarevcu. Nekada, u lokalnim okvirima upamćen kao gitarista rok-grupa “Hogar” i “Tamo daleko”, objavio je tri romana u ediciji NOVA Slobodana Mašića. (“Psalmi huliteljstva”, u prvom kolu edicije, zajedno sa knjigama Miro Vuksanovića i Radomira Smiljanića, 1984. g.; “Avramov žrtvenik”, 1984. g. i “Đavo u cik zore”, 2001. g.)
Na Međunarodnom konkursu izdavačke kuće “Zavetine”, izborio se za pravo da mu roman “Detinjstvo večnosti”, bude, najpre, postavljen na sajt izdavača, a zatim i da u novembru 2009.g. bude objavljen na CD-romu.
Pročitajte ceo tekst →
Božidar sedi na ivici kreveta i već po hiljaditi put kuca sms ispočetka, pa opet briše. Međutim, sadržaj se može svesti na sledeće: “Da li bi želela da zauzmeš drugu stranu moga kreveta?” Naravno, postojalo je različitih varijanta od nežnih izjava ljubavi uz kamin i Nik Kejva do više nego otvorenih poziva na oralni seks.
Pročitajte ceo tekst →
Došao je u taj bogougodni ambijent da bi se odmorio od svakodnevne gradske vreve i da bi još jednom, u miru i tišini zakupljenog seoskog imanja, pregledao svoje najnovije djelo i izvršio posljednje prepravke. Pratio ga je glas da probija sve dogovorene rokove, pa je među izdavačima bio omrznut i poznat kao gospodin Okuka (Onaj Koji Uvijek Kasni). Bio je svjestan toga. Znao je da nikada nije išao najbržim putem od tačke A do tačke B, da je uvijek išao nekim krivudavim stranputicama-okukama, i sada kad mu je posljednja tvrdoglava izdavačka kuća pružila šansu on jednostavno nije smio da omane. Silno je želio da dokaže tim nadobudnim izdavačkim sveznalicama kako je on odgovoran, radan, tačan i povrh svega dobar pisac.
Pročitajte ceo tekst →
Gordani Ristić
Dan se gasio naočigled, kao sveća; na zapadu, preko nebeskog svoda, izvi se jedan crveni, drhtavi plamen, i pade gluva noć.
U glavnoj ulici u kojoj je, tokom dana, bilo tako živo, sada beše tišina: čuli su se samo udarci potkovica o kaldrmu i prigušen smeh, koji je, zajedno sa velikim oblakom pare, prokuljao kroz širom otvorena vrata gostione.
Iz neke pokrajnje ulice, pod svetlom fenjera, iznosili su leševe, umotane u crne čaršave, a u dvorištu je gorela lomača na koju su bacali slamarice i nameštaj.
Pročitajte ceo tekst →
Dragomir Dujmov je srpski književnik koji živi i stvara u Bidimpešti. Rođen je 17. marta 1963. godine u Sentešu.
Dujmov je 1989. godine stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na grupi Jugoslovenske književnosti i srpski jezik. Od iste godine radio je kao profesor književnosti i jezika u nekadašnjoj Srpskohrvatskoj gimnaziji u Budimpešti, a od 1993. predaje u samostalnoj Srpskoj gimnaziji.
