prozaonline

Budim se na tresak i shvatam da smo otkriveni. Panduri uleću u skrovište i dohvataju nasumice koga stignu. Jesam bunovan, ali skačem kao oparen. Polećem ka prozoru, laktom preko njuške udaram policajca koji mi se našao na putu, odgurujem gusku

Svaka priča ima svoj početak i kraj, ali je ponekad đavolski teško proceniti gde se oni tačno nalaze. U sobi je ledeno, ali nemam volje da potpalim vatru. Čemu? Neprestano se izležavam uvijen u dva ćebeta i buljim u prepunu

‘Ajte, molim vas, pa otkud vam ideja da sam mogao propustiti prenos kvalifikacija Naših na svetsko prvenstvo? Znam ja sada sve, pa opet, u životu valjda postoji i prirodni sled stvari. Te sam večeri uz dva plastikanera „ Jelen“ piva,

Zovem se Khul i sutra je Daba Dan. Dok mi topla voda miluje kožu posmatram Jasmin kako stoji pred ogledalom. Kosa joj je umršena, obrazi rumeni, a usne poluotvorene u smešku. Jedina žena koja me je ikada volela. Pažljivo namešta

Da budem iskren, gotovo sam se usr’o od straha kad sam začuo lupanje po šalukatrama te neobične večeri. Provirih oprezno da vidim šta se to dešava, ne pomerajući kapke žaluzina. Dabome, imao sam mnogo razloga za oprez. Pa opet, ono

Istočno se odavde uzdižu gradovi, ti drčni ostaci Staroga Sveta u kojima ljudi nafiksani palijativima žive uspravno, ali ovde na Đavolovom Prstu nema ljudi. Sve su to šakali i vukovi. Znate, u mutnoj vodi govna uvek isplivaju na površinu. Natašu

Tata je bio tih i neupadljiv čovek, po zanimanju prosvetni radnik, a u Čantavir ga je dovela profesija. Kad sam se rodio, bio je direktor seoske škole. Detinjstvo mi je uglavnom bilo baš kako treba, sa sve lutanjima po sokacima

O bele zidove i bakarne krovove crkve Samodreže odbija se jutarnje sunce . U senci stoji prelepa i gorda devojka. Kako se zoveš, devojko? – pita zadivljeno Toplica Milan. Kosovka. – odgovara lepojka, tužno ga gledajući. Kosovka? – ponavlja ovaj

Povukavši savršeni luk slova C u prepisu „Nauka krstjanskog“, fra Pavle otre znoj sa obrijanog temena. Od dima luči i naprezanja oči su mu postale bolne i nesigurne, pa ustade, priteže habit dvostruko obmotanim konopcem, te laganim korakom napusti skriptarnicu.

Znate, bilo je dobro. Bilo je jebeno dobro. Doduše, znao sam da postoje mesta o kojima nije govorila i dani koje nije pominjala, ali nije me bilo briga. Pojavila se tek tako. Niotkuda. Prošetala se palubom, vodila ljubav sa mnom

Preko sedam mora i sedam gora, u kraljevstvu dalekom beše gradić Burum Durum u kojem je princeza Bilja kopnila, jer ju je teška bolest morila. Otac kralj Kotroman, po dobroti svima znan, bradu je čupao i u pomoć zvao, al’

–    Ma vilinske su to rabote, kad ti kažem, Vukota, – prozbori tiho Tiomil osvrćući se nervozno po opustelom seocetu. Njegov saputnik ga prezrivo odmeri, pa reče : –    Tebi Tiomile k’o vrane da su mozak popile. Gde ti ovde