Napisaću noćas priču, najlepšu na svetu. Nakuvaću lonac kafe da me drži budnim i zasešću hrabro pred belinu ekrana. Krenuću sa uvodom otmenim, možda monologom nekim, da prikažem svet što ga stvaram. Zatim ću rečima snažnim pojačati ritam i pokrenuću

Pribijam se uza zid posramljen vlažnom toplotom na butini. Bešika je popustila u trenutku zastrašujućeg trubljenja petotonskog monstruma koji samo što me nije očešao. Prebrodivši prvobitni šok, polagano se sabiram; Dvoržak ne otkriva novi svet, Vagnerove valkire ne jašu, umilni

U krvi je počelo i krvlju će završiti. Traže me, znam. Ali neću da završim kao cmizdreća vreća govana u izolovanoj sobi. Ovde sam slobodan. Ovde sam gospodar. Pogled mi pada na grivnu oko zglavka. Krasi je rezbarija sa motivom

Izlazim iz razdrndanog autobusa na poslednjoj stanici, pored nekog od boga zaboravljenog i zapuštenog groblja. Objašnjeno mi je da će fešta biti na samoj periferiji grada. Ledeni vazduh me udara u lice. Podižem kragnu kaputa i gledam niz ulicu. Probijam

Kad odžaci zamirišu i severac ravničarske gradove u beli jorgan ušuška, kad svet zamre, a noći uz pucketavi smederevac nepodnošljive postanu, setim se koščatog lica i tananog stasa dugonoge Sneže. Ubacim još jednu oblicu, pristavim olupani čajnik i kao da

„Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke Kad je jesen okačila svoje žute značke.“ (Dušan Radović) Oktobar je pomalo napet mesec i noćas je vrhunac. Mračno je kao u rogu, a ja sedim satima i mislim o besparici. Nepovezano.

Dok me u divljem trku nisko granje šiba po licu i grudima, a srce tuče poput bubnja u hramu, prisećam se šta me je dovde dovelo. Lepo mi rekoše: ne igraj se sa bogovima. Nije mi se dalo. Koliko sam

Za pojačivačem po ko zna koji put danas posežem, a zatim se trzam i naglo uzmičem. Meškolji se mala beštija, kontakta je željna. Ne ne i opet ne! Za ovo prestar sam! Okrećem se i prostoriju žurno napuštam, odlučan u