prozaonline

Kada imaš pet godina i kada preseliš u drugi grad, seoba te uopšte ne boli, potpuno ti je svejedno, važno je da si sa mamom i tatom. Puno sećanja na bivši grad baš i nemaš. Izrone kasnije, ali ni onda

STANAR U moju spavaću sobu uselio se u jesen, nepozvan, tiho jer to mu je u krvi, bešumno izabrao svoje mesto, strpljivo tkao svoju raskošnu mrežu izmedju dva ogromna kaktusa, ispred dva krila trokrilnog prozora, kao da je znao da

Pre nego što ustanem, svako, ama baš svako jutro, osećam se kao Limenko iz „Čarobnjaka iz Oza“, dok tražim pumpicu da podmažem mozak, okamenjene zglobove, koske, mišiće i samu sebe primoravam, jer pumpice nema, da izbacim sebe iz kreveta. Ustajem,

Svako veče, osamnaest godina, jer napolju je spavala, prvo laku noć bilo je upućeno njoj. Svako jutro, osamnaest godina, prvo sam nju pozdravljala. Čim ustanem, otvaram ulazna vrata, ona je već ispred njih, kažem: „Dobro jutro, Žujka!“, ona me ćutke,

KUC, KUC „Javi se baki“, kaže moja snaja, podiže priljubljenu majicu gore, spušta priljubljene helanke dole, ponosno nudeći golišavo, već dooobro zaobljeno gnezdo potomka mog potomka – i stavlja na njega moj dlan. Bojažljivo, sa zrncem nelagode, kao zbunjeno mače,

OCMOLJENOST Izašla sam iz voza, nesigurna da li je uopšte svanulo. Ono što vidim na nebu, ali samo ako uporno tražim, okruglo je, izgleda kao sunce, ali može biti i pun mesec. Niti zrači, toplo, žuto, kao što smo navikli,

INSTINKT Kažu, naučnici, a njima se veruje, kada si sam i izolovan dugo vremena, a nigde dnevnog svetla, niti sata, da prolaznoš proveriš – u toj tami, ne znajući kada je vreme sna i vreme budnosti, tvoje telo radja ritam

Ponekad krenu duhovi stanovnika stogodišnje kuće, bez prizivanja, nekim svojim ritmom, nekim svojim rasporedom, od ugla do ugla, od vrata do vrata, ne zatvaram ih, krckaju stvari, neke sitnice nestanu da ih nikada ne pronadješ, nakrive se slike, zazveckaju i

ŽAL Ni slutila nisam da sekira može izazvati toliko topline. Izronila je iz ugla podruma. Malecka. Kao za dečju šaku. A nije. Ja sam bila dete. Tata je njom, sedeći na jednom panju, na drugom seckao drva. Isključivo za potpalu.

Niko od nas nije primetio kada je golub sleteo na kredenac i šćućurio se na samoj sredini, dok se sam nije oglasio. Sićurav, ni ptiče, ni ptica, molećivo je gledao u nas, nakostrešenog, slabašnog perja i još slabijeg glasa. Leto