Pronađeni intervju

Uvod: tekst koji sledi jeste neka vrsta pronađenog teksta. Ne baš u doslovnom značenju, ali ipak – uporedivo: on se pod datumom 29. jul 2008. godine nalazi u mom dnevniku. Dve godine su od tada prošle, i ja samo pretpostavljam da su to pitanja koja mi je neko elektronskom poštom prosledio da na njih odgovorim. Neka vrsta net-ankete ili slično. Dakle, odgovori jesu moji, dok pitanja najverovatnije nisu.

– Šta književnost dobija, a šta gubi „selidbom“ književnosti na Internet?
– Internet je, pre svega, prostor/space na kom se publikuju/objavljuju određeni književni radovi. Takođe, neki pisci su skloniji da svoje radove “kače” na Net, dok se drugi drže provernih (čitaj: klasičnih) metoda prezentacije svojih dela: knjige, časopisi… Dakle, drže se dobrog starog papira.
A sada, konačno, direktan odgovor na postavljeno pitanje: književnost, pre svega, dobija nove i nedovoljno afirmisane autore kojima je teško (ili im je skoro nemoguće) da dođu do svojih prvih samostalnih knjiga, renomiranih izdavačkih kuća ili do redakcija književnih časopisa. Dakle, iz pozicije autora-pisca Internet je veoma važan za koliku-toliku afirmaciju i sticanje čitalačke publike.
Šta književnost gubi?! Čini mi se ništa što već nije izgubila.

– Koliko su čitaoci zainteresovani za čitanje knjiga na Internetu?
– Čitaoci su zainteresovani utoliko što je na Internetu sve manje-više besplatno ili veoma jeftino. Preuzeti knjigu u PDF-formatu i pročitati je na ekranu svog računara (pretpostavljam da je zanemariv broj onih koji se odluče da je odštampaju na laserskom štampaču) jeste jeftinija varijanta od posete najbližoj knjižari i kupovina knjige.

– Pojavom novih medija (Internet, kablovska televizija, CD/DVD nosači audio-vizuelnih podataka…) knjiga je postala skrajnuta i pomalo deplasirana. Nedovoljno atraktivna, nažalost. Koliko je Internet u mogućnosti da zaintersuje novu čitalačku publiku za književnost, i deo te publike preusmeri ka štampanim delima – knjizi, književnim časopisima…
– Bojim se da moj odgovor neće biti previše optimističan jer izvan Interneta nailazimo na književnost (iz XIX ili XX veka) koja nije kompatibilna sa Net-književnošću i novim čitalačkim standardima koje su internet-čitaoci izgradili i usvojili. Pre svega mislim da je kratka forma i fragmentaran pristup u oblikovanju književnih dela nešto na šta je navikla čitalačka publika obrazovana ispred monitora i sa mišem u rukama. Naravno da je pisaca koji su tako pisali bilo i u prošlosti: D. Harms, F. Kafka… Međutim problem je sa onim piscima koji su svoja književna dela oblikovali drugačije, poput muzičkih simfonija. Za takva književna dela je uvek bila potrebna probrana i obrazovana čitalačka publika…
Tim pre što ostaje otvoreno pitanje da li će književne forme, a pod uticajem Interneta, evoluirati u audio-video zapise kod kojih će reč, tekst, biti tek jedan od elemenata umetničkog dela.

(Beograd, 17. avgust 2010. god.)