U časovničarskoj radnji na uglu kestenove ulice, radio je čovek niskog rasta, s plastičnim nosom. U izlogu, na zidu s leve strane, visio je drveni zidni sat sa kukavicom koja nije kukala, niti izlazila i ulazila u kućicu. Samo je stajala u mestu. Taj sat nije pokazivao vreme. Jednostavno, nije radio. Ispod njega je visio zidni sat živih boja, koji je umesto klatna imao malu ljuljaškicu. Na njoj je sedela tužna devojčica, u crvenoj haljini na tregere, sa zelenim šeširićem na glavi. Ljuljaška se nije ljuljala. Bio je tu i jedan ogroman okrugli sat na sredini, sa lakiranim drvenim okvirom. Njemu su skazaljke uvek stajale na šest i dvadeset. On nije imao brojke, pa ni položaj skazaljki za posmatrača nije imao neki značaj, osim, možda, za samog vlasnika radnje. Malog čoveka, s plastičnim nosom.
Ali je zato u desnom uglu izloga ležao stari, veseli, vergl. Ni on nije svirao, ali svi su dolazili da gledaju samo njega.
Stao bi jedan dokoni čovek sa rukama na stražnjici i dugo ćuteći piljio u njega. U međuvremenu bi počeli da prilaze i drugi prolaznici. Penzioneri, domaćice, ljudi sa malom decom, i dame sa pudlicama.
Stajali bi tako u svečano – posmrtnoj tišini, sve dok ne istekne radno vreme ove male radnje, na uglu kestenove ulice.
Kada bi uz staklo tiho skliznuo venecijaner, povučen nevidljivom rukom iz dubine radnje, bio bi već prijatni sumrak.
Tada bi se ljudi od radnje razdragano i rastorokano raspršili na sve strane. Kupujući pečeno kestenje i diskutujući žustro, uz ljuštenje vrelog kestena, hitali su ka korzou.
A u dubini radnje, u plišanom mraku, stajao je čovek s plastičnim nosom i kroz izlog pratio kretanje uzavrele gomile.
Na izmaku svakog dana on je osećao prijatnu smirenost. Potpuno suprotnu osećaju nepodnošljive uznemirenosti, kojom je započinjao jutro u njegovoj tihoj radnji.
Jer, ni danas niko nije ušao u njegovu sajdžinicu, da gleda u njegov bizarni plastični nos.