Na upravo završenom Drugom međunarodnom konkursu POŠTO BEOGRAD posvećenom Momi Dimiću, prvu nagradu za esej BEOGRAD BILO GDE I BILO KAD, posvećen poznatome književniku, dobila je književnica Ljiljana Pantelić Novaković.
Čitati putopisni opus Mome Dimića je isto što i uroniti u more neistraženih predela (često nevidljivih, a nadomak ruke), u eufoniju (ili kakofoniju) ljudskog duha razasutog po celom svetu, u niz neprimetnih sitnica, koje tek primećene dobijaju svoje mesto, zvuk, boju, identitet, utemeljeni fundus neprolaznosti i neizbrisivim rukopisom zabeležene, ulaze kroz otvorena vrata nezaboravnog pamćenja.
Sve može biti, i sve jeste: jedan veliki putopis života. I bez obzira kuda odlazio, na duga i komplikovana putovanja ili u jednostavnu skitalačku šetnju; u svetski muzej ili na proplanak livade; kroz raspamećujuću gužvu nadzvučne multidecibelske galame prestoničnih metroa ili u mrtvu tišinu podzemnih pećina ( rukama inoka iskopanih) – uvek je tu negde – prisutan svom snagom ili po osećanju prepoznatljiv, i kada je nevidljiv i nečujan; miljama i kilometrima dalek ili preko brda; nebitno kad i u kojoj vremenskoj zoni; na pustom ostrvu ili na pučini okeana; u razgovoru u hodu ili u polusnu na klupi čekaonice; na raskrsnici megapolisa ili prerije; u pejzažu kroz prozor voza ili u koridoru među oblacima i gde sve još ne – uz pisca neprekidno – temeljno poput pouzdanog utočišta ili lakokrilo (tolerantno) kroz senovitost njegovog okruženja; pod ruku na ispraćaju i za ruku na povratku ( da ne ode pre nego što se vratio); sa željom za što duži ostanak i uz diskretnu podršku za nove destinacije; piščev uvek siguran Zimmer frei ili kvartira; njegov strpljivi pratilac u otkrićima (od prigradsko – mirijevskih do belosvetsko – svetskih) i sagovornik u neposustalim samoćama zvezdarskim; lokacija bezbednog predaha (punjenja baterija) i inicijalna kapisla dislokacija; poslednja pošta (poštanski broj), poslednja pošta (minut ćutanja) i po svemu sudeći, na sva vremena: odani, privrženi, uzajamni– alter ego.
To je njegov grad. I sve kada bismo zaboravili i krenuli piščevim stopama, dobili bismo samo potvrdu (i pod zakletvom, što više nije moguće, a ni potrebno nije), a što se očituje i dokazuje na svakom putnikovom koraku metamorfoziranom u putopisni iskorak, i onda, kada je priča celovita , isključivo o Beogradu, ili sa asocijacijama, raznim povodima, po celom svetu i u svakom pogodnom trenutku – da je to: istina, istina i samo istina.
Železnička stanica – životna zajednica
Ipak, valjalo bi izdvojiti, nešto posve neubičajeno, ono što Moma Dimić sasvim originalno ( a po svom beskrajno i bezgranično inventinom duhu, često sklonom, na prvi pogled, neuobičajenim potezima), smišlja. Naime, on odlučuje da na povratku sa nekog puta, Beograd doživi kao jedan od gradova sa putovanja, jedan posve nepoznati grad u kome je prvi put! On, nepopravivi i večiti, strasni zaljubljenik u putovanja, ,,putnik bez milosti„ koji je bezbroj puta krenuo i vratio se u svoj grad i koji se posesivno (sa punim pravom) odnosi već prema samoj železničkoj stanici (,,moj voz.„..,,na mom koloseku„…,,mog perona„), dozvoljava sebi da napravi svoj eksperiment in vivo kao ,,dolaznik – neznanac„. On to čini sa razlogom: ,,Jer, povratkom u neko mesto, mi ga opet stvaramo, ponovo sazdavamo i ispisujemo njegove ulice i krovove, prozore kraj kojih prolazima„.
Železnička stanica je dobila, inače i svoju posebnu priču u putopisu ,,Mesta„, što znači da je već doživljena kao oficijelno ,,mesto„; ,.kao ,,čarobno carstvo senki„; ,,na znanim, čežnjivim peronima„. ,,Sve ono udaljeno, sve ono ranije, bila je tek puka čežnja i san, za tim…„ između ostalih manje estetskih karakteristika, svima koji putuju dobro poznatih, ali o kojima ljudi, uvek u brzini i ne razmišljaju ili, još češće, previđaju ih , smatraju kao propratnu, srećom, uglavnom, kratkotrajnu neminovnost što čini i pisac i mada je očigledno da mu sve to smeta (što i naglašava), na kraju se priklanja onom poznatom ,,ako ne možeš da ga pobediš, ti mu se pridruži„, jer ti si tu radi nečeg od tvog ličnog, skoro životnog značaja, tvojih plemenitih i dalekosežno planiranih namera i ciljeva – putovanja i posle svih zapažanja, on se smelo odlučuje da konstatuje, da naredi, pa čak uspeva i da tu crnu tačku većine stanica (nekada) preobrati u podstrekača krajnjeg cilja svakog putnika: ,,I ta prljavština kraj tebe opominje te jednako: Ne peri se, nego putuj!„
A na taj put, sve postojeće, okolo prisutno, ispraća (i sa puta, potom, dočekuje), ali se pisac ne miri sa tim da to prolazi, tek tako, nezabeleženo i smatra da neko sve pažljivo evidentira. On navodi čitav opredmećeni i bukvalni galimatijas staničnog eksterijera i enterijera, među kojima su i ,,okrugli gvozdeni odbojnici u čijim mrljama su ubeležena sva lica i prizori kraj njih ikada minuli…„ Posebno tužno , skoro očajno je ganut iskorišćenim i bačenim kartama, kao odbačenim svedocima zanosa proteklih putovanja: ,,Toliko uništenog osećanja beskonačnosti, oh, toliko budnog nestrpljenja i ekstaze na jednom mestu!„
Izuzetan osećaj (svakako snažan, jer ga beleži u više putopisnih priča), pisac doživljava, u uvek prisutnoj staničnoj gužvi.
…,,Na tom putu smo još uvek množina, jedno SVI, nepoznati, bez adresa, činova, bez cene, nalik iskonskim putnicima slivenim u jedan svoj dah„.
…,,Tek na njoj, stanici voznoj, čovek se oseti kao neizbežni deo mnoštva.„…,,čitavo jedno mnoštvo ljudi…„, što se spontano prenosi i na mnoštvo vagona, kofera, raznoraznih tovara i svežnjeva, a zatim i na ,,gomile i brda„ pakla cigareta, električnih baterija, olovki u kiosku. ,,Praslika mnoštva„ su i policajci i nosači…,, I ukoliko išta potseća na masu prirode, to je upravo ova železnička stanica …„
Jedna neminovna asocijacija će se, očigledno, nametnuti piscu posmatranjem svekolikog ,,mnoštva„ i „mase prirode` sa ,,svojim večitim dolascima i odlascima„ i ako je to mimezis osnovnih prirodnih zakona egzistencije na Zemlji, onda im sleduje neko ,,iznad„: za ljude – Bog, a za koegzistenciju ostvarenu na stanici, to je: spiker – sa analognim obeležjima: ,,glas„ ,,dolazi odozgo„, ,,nevidljiva su usta„, satnicu ,,isključivo on određuje, skraja, razvlači, pomera, po vlastitom nahođenju. Njemu se nikada ne stavlja prigovor. Mi tu samo čekamo po peronima. On je izvršenje naših života.„
Na ovaj način je simbolika: železnička stanica – životna zajednica, znalačkom i preciznom komparacijom, a na momente, čini se i magijom imaginacije, otiskivanjem sa tla i uznošenjem zemaljskih običnosti do nebeskih visina, dovedena, od literarnog do metafizičkog savršenstva.
Tako nešto, moglo se dogoditi samo nekome, ko svom dušom voli prirodu, sav živi svet, i ljude, pre svega na (svojim i njihovim) putovanjima, ali i ,,putovanja„ u ljudima (i u sebi). I Beograd, pre svega i iznad svega. Sasvim verovatnim se čini, da onaj čudni, sasvim neverovatan i u praksi neostvariv, paradoksalni zahtev (kupovina), formulisan pitanjem:,,Pošto Beograd?„ (koje pozajmljuje i svom romanu), postavlja upravo on, pisac, Moma Dimić.
Pesnik, Moma Dimić, spominjaće često i u svojim pesmama železničku stanicu, a spevaće joj i molitvu: „Moji gradovi na železničkoj / Stanici ostaše“(„Molitva na putu“).
Krajnja obala svih daljina
Repeticija reminiscencije te iste, beogradske železničke stanice, uvek je dovoljno stvarna da tvori utisak kao da se sve događa istoga momenta, sa stacionarnom nepromenljivošću koja budi osećaje prisnosti i potpunog pripadanja, kao u ljubavi, kao u večnosti:
,,Stotinu godina čekala me je ovde, večito budna, ne trepnuvši ni jednu jedinu noć.„ No, isto tako, ona dočekuje i sve one koji su izbivali van grada, a tek ovde ,,…prelaze u istinske Beograđane. Tu ih se njihov grad doseća i prepoznaje.„
Zato baš ona ,,u samom nepatvorenom zadahu putovanja…zdevanih u srž šina i beskraja„ zavređuje da bude do detalja opisana, posmatrana sama, i u svom okruženju, sa svim elementima, osnovnim i sporednim, onim rečima koje će čitaocu približiti, fizički i duhovno, ovo mesto kome se pisac uvek vraća kao ,,krajnjoj obali svih daljina….u nepreglednost njenog zagrljaja.„
Locirajući je, sve se ponavlja i u samom startu dolazi se ,,…pod one već nakrunjene , stogodišnje zidove stanične i pod onaj poput meseca visoko uzleteli sat što je i sam iskrunio toliko vremena„ … Na ,,stanici kraj Save, u krilu terazijskog bedema…„ ,,…lokomotiva će se skameniti podno istih Terazija„ ,,…zastaće sve okolne zgrade i takve će ostati zapamćene zauvek, svi njihovi prozori, vodotornjevi, ložionice, saobraćaj„ i ,,ova blaga ispucalost kornjačinog oklopa zidova stanično – beogradskih zgrada…„Čak će ga na stanici preplaviti jedan poseban osećaj, kao da je učinio nešto nedozvoljeno kada je napustio ovaj grad i otputovao, pa će se i sam u čudu zapitati: ,,I otkud, najednom, ovo osećanje krivice što si uopšte igde i bio?!
No, posle toga, čim ugleda grad i odluči da krene sa stanice ka njemu, pojaviće se savim druga slika prijateljske dobrodošlice: ,,Došao si s putovanja koje uvek, i sve, spasava, i tvoja varoš blista u noći ili pak na štedrom suncu. Tu su taksiji, ona njihova lakoća.„, Ali on, kao i uvek, bira onaj sporohodniji, istovremeno i prisniji način da stigne do svoga odredišta; onaj način koji produžava vreme laganog ulaženja u grad i pruža još mnogo novih slika grada koji promiče kao na filmskom platnu: ,,Od stanice hvataš povazdan isti svoj pravac , duž sjajnih, čeličnih tramvajskih šina, sve tamo dok ne počne onaj drevni Carigradski drum, do tvoje šume, Zvezdare. . .„
I neće tajiti da nije tako jednostavno ući u Beograd, posebno ako se to čini pešice, Možda je to opomena osvajačima, možda upozorenje dobrodošlima, a možda obična konstatacija, pošto je to – zaista i tako (mada to čini, pesnički meko i bez krajnjih namera, očigledno): ,,Tesni su i svakojako neizvesni prolazi i prilazi otuda u grad, gore.„
Pijaca… moje čistilište
Samo su živa koegzistencija grada i građana, krivci za njegovu pravu sliku. ,,I dok ne minemo kraj nekog okna, u kom se kupa rumeno sunce, ono kao da nije ni postojalo.„
,,Niza strme stepenice i džombavom kosinom„ Kameničke ulice kreću se dve struje različitog smera i zanimljivo je da pisac nije naklonjen svima podjednako. Činjenica je zbilja, da oni koji moraju da žure na stanicu deluju otresito, hladno, službeno i zato ,,otkidaju se žustrim koracima k meni„, dok ,, sa mnom , uporedo, vrevaju nagore oni još topli, polusneni od putovanja, ta toliko orna novorođenčad grada.„
Put ga odvodi, tačnije, on sam ,,proverava svoje beograđanstvo„ na jednoj, prvoj usputnoj pijaci ,,na papuči brežuljkastog zemljišta„, koja je ,,avlija, hram nekakvog međuvremena„.Veoma precizan i slikovit je opis pijace probranim i dobro izabranim rečima, sa skoro poetskom ornamentikom i melodijskom ritmikom, pa je tako Zeleni venac ,,izobilno potpasan rebrastom školjkom betonskog stepeništa„; ,,načičkan neodoljivo orijentalnim svodovima, patiniranim pagodama i krovovima„; ,,malim bazarskim utvrdama i ogradama s nekoliko izlaza„, dok su tezge – ,,zbijeno saće„.koje ,,drže i vezuju dućani velikih staklenih izloga (poput tri paoka, poređanih radijalno),„ Pisac, kao pažljivi posmatrač nastavlja u istom stilu da opisuje pijačnu prehrambenu robu koja bez obzira što je smeštena na određena mesta, kao da je u nekom svom unutarnjem pokretu, pa se tako poput građevina: od cigli ,,zidaju nizovi kobasica„, bore se za opstanak ili već odustale od života ,,praćakaju i lede svakojake ribe„, i kao da se takmiče za što bolji položaj: ,,nadgornjavaju rafovi nadeveni flašama, hlebovima il` konzervama..„ Letimično se osvrnuvši, na uvek prisutne u istoj ulici ,,divlje preprodavce„, u jednom momentu, budući da je smeštena između stanice i grada, između vremena kretanja i vremena mirovanja, između mesta odlazaka – dolazaka i mesta mirnog obitavanja (bar očekivanog, bar naizgled!) – pisac pijacu doživljava: kao čistilište.
Ovaj pseudoneznanac pre nego što se otisne do grada, proći će ( ovaj put, nezainteresovano) Knez – Mihajlovom, jer on ide preko ,,Terazija što gordo streme vazda nekuda u stranu i pravce ka kalemegdanskim pesnicima i zelenorečnim plućima Ušća.„ ( što on ne zna, a što zna pisac Moma Dimić dok locira stanicu i pijacu) …,, dakle, prema Kalemegdanu, tamo gde, kako slikar reče, sunce noćiva.„ A zašto se to sve dešava? Samo zato jer njemu nije poznato ,,kobajagi…kojom se ulicom stiže u veliki park!„ I tako dok ,,ne ume da pročita slova na tabli„, preslišavajući se kako ,,ne zna„ ni Kapetan – Mišino zdanje ni kafanu ,,Kolarac„ pa čak ni poznatog merača težine na Kalemegdanu, njegovo neznanje konačno se predaje pred ,,komadićima tečne plaveti (ili mutnog oranja)„ Save i Dunava …,,čiju tračicu nazireš dole pri samom dnu grebena„ a za koje smatra da su već svi ,,natuknuti odranije po nešto„.
Široki trepet i svetli greben
Preokret koji se događa od stanice (,,u kojoj izvire čitav taj grad, što se zove Beograd„) do samog grada, pisac obuhvata jednom jedinom pitoresknom, deskriptivno preciznom rečenicom: ,,Iz najdaljih daljina tu pritiče njegovo hiljaduliko lice, onamo se njegova grešna čeda ispetljavaju iz čvorova svojih zavežljaja i prtljaga nepostojanja, narastajući tako u onaj široki trepet i svetli greben.„
Kalemegdan pesnika Mome Dimića, kada progovara o njemu stihom, mesto je koje zavređuje da bude zamenjeno susretom neizvesnog ishoda, bez obzira što se odriče već sigurne izvesnosti (,,iz toplog jednog kreveta gorećeg„), zarad nežnog doživljaja: ,,tek za poljubac sa strane u stisku / ruku možda samo.„
Neobičan je i sam položaj Kalemegdana za koji u pesmi, kaže: ,,Vazduh u rašljama drveća / na Kalemegdanu / tu odmah u kraj grada.„ Tu su i, zubu vremena pravim čudom odoleli ,,krugovi sedih zidova„ a sigurnost starog sata je utemeljena, bez mogućnosti da je bilo šta izmeni: ,,Zakazan sastanak pod Sahat kulom / je zakazan sat.„
I kao da se na Kalemegdanu izjednačavju uloge stranca i starosedeoca, šetač Moma Dimić razgleda po ko zna koji put ,,tučana poprsja velikana„, čija imena nikada do kraja nije upamtio. Potom će se prisetiti zbog čega nije mogao više da se posveti onima koji su ,,mrtvi i nenasmejani„. To je zbog njegove pasionirane želje da stupa u razgovor sa nepoznatim ljudima na Kalemegdanu, dok je kako priznaje ,,Pogledom … lovio trenutke, one pojedine žive likove„, kušajući svoju elokventnost, dopadljivost nametnutih tema i ,,iznalazeći na sve moguće načine povod„, započinjući razgovore sa potpuno nepoznatim osobama, zatečenim u šetnji. ,,Svih ovih godina valjda najveća, i neodoljiva strast…„ nije imala neke više ciljeve već je bila samo želja samopotvrđivanja i otkrivanja u sebi zanimljivog sagovornika. ,,Svrha tome je bila, na žalost, jedino da se uverim u svoju moć komunikacije.„
Ovu svoju naviku proširio je još više, čineći sebe strancem: ,,Golemo je osećanje biti nepoznat u svom rodnom gradu, tek jedan u onoj šumnoj masi njegovih šetača, neprepoznat. Opseg mogućih tema tad je daleko širi, bogatiji. Razgovara se, ukratko, o SVEMU.„ Ovi razgovori su ga doveli do saznanja da :,,Parkom kalemegdanskim, međutim, struji samo onaj živi, razbarušeni čak pomalo i ničiji svet„ u koji će on ravnopravno ubrojati naizgled nasumice odabrane, i verovatno, onako kako je prolazio pored njih, kako mu je pogled lutao ili su mu oni skretali pažnju, nonšalatno naveo primerke: ,,kamenja, žbunova, klupa, dečice, kupola, penzionera, cvrkuta…„ pritom se ogradivši da je ,,sve drugo puka taština, zamisao neke vazdašnje prošlosti ili pak nečeg što tek podseća na budućnost.„
Divan prolećni dan… pod bombama
I šta bi sve još moglo da zaustavi Momu Dimića, pa da ne otputuje nekim svojim putem? Opet i jedino – Beograd, jer on je ono nešto – izuzetno vredna dragocenost od koje se ne odvaja, draga osoba uz koju je pravi prijatelj tu, za zlu ne trebalo, a zlo se pripremalo i zakoračilo na ulice, spustilo svoj teški razorni, ubojiti teret u zgrade, kuće, na most, na ljude, rasejalo ga svuda i za svagda..To je onaj Beograd, iz koga su svi koji su mogli odlazili, krili se, ućutkani strahom i zbunjeni nevericom u, ono što se naslućivalo i do zadnjeg momenta verovalo u nemoguće: da rata neće biti.
Pisac Moma Dimić, onaj isti nezaustavljivi putnik, prihvata svoj ranjivi i uskoro ozbiljno i ranjeni Beograd, stacionira se na svojoj Zvezdari i na svom Zelenom brdu. On krstari po gradu, aktivno učestvuje u intervjuima, tribinama, književnim večerima, poziva strane pisce i druge poznate ličnosti iz sveta koji se odazivaju, mnogi i kao njegovi prijatelji, izlazi u susret gde god ga zovu i tamo gde smatra da je potreban i ne odvraća svog sina Emila (Mila) iz Švedske da svoj dvonedeljni odmor provede u već uveliko izbombardovanom Beogradu, ne plašeći se što je na listi vojnih obveznika.
Pored ostalih tekstova koje objavljuje odmah nakon pisanja, mada nikada nije pisao dnevnik, on počinje da vodi beleške svakodnevno, od prvog do poslednjeg dana.
,,Možda smo mi narod koji je zaratio protiv celog sveta?„
,,Možda smo mi jedini preostali svet?„
Pored raznih pitanja bez odgovora, uglavnom, on ne može, a da ne primeti:
,,Divan prolećni dan. Dan za velika putovanja..„ I nastavlja u istom stilu, za trenutak se udaljujući od stvarnosti:
,,Tako je malo čoveku potrebno! Najveći deo daruje sam Gospod, omogućujući nam maj. Možda je još samo septembar sličan.„
Dnevničke beleške Mome Dimića, odmah posle rata, izlaze pod naslovom ,,Pod bombama„. Iz njih svet saznaje da smo u jeku ratu u Beogradu ugostili novinare iz Australije, Finske i Danske; da su zajedno iz Francuske, stigla tri pisca: Vladimir Volkov. Patrik Beson, Mari – Frans Garo; da se pismom obratili Bela Ahmadulina i mnogi drugi. Danijel Šifer govori u UKS, odlazi na Kosovo, biva ranjen, njegov vozač ubijen. U Skadarliji Grk Janis Mavris čita svoju pesmu ,,Beograd 99„, prevodi – Moma Dimić. Ruska poetesa šalje pesmu ,,Najezda havijera„ (havijer – borbeni avion, a Havijer – zna se). Peter Handke krstari po Srbiji, stiže u Beograd, interesuje se ko se od pisaca javljao. Paralelno sa bombardovanjem i vojnom odbranom, ,,bori se„ i svet kulture, na svoj način, svim srcem.
* * *
I kraj, neka bude i neka ostane kao: početak. I da to bude početak bez kraja . Kraj koji ne postoji. Kraj bez kraja. Kraj koji dodiruje beskraj. Onako kako to dolikuje Momi Dimiću, onako kako mu se sve dogodilo, a o čemu sam kaže:
„Opisao si čitav jedan luk svetom i sad si tu, u satu svog polaska. Na istom mestu.“